„Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.“

Ovako je o mostovima govorio jedan od najvećih srpskih umova, svakako najznačajniji srpski pisac, jedini srpski Nobelovac, Ivo Andrić. Andrićeva pasija i opsesija prema mostovima sažima se u ovih par redova. Upravo ta fasciniranost opisanom građevinom, donela mu je i najbitnije priznanje u svetu književnosti, ali i nauke i umetnosti uopšte.

Kamen koji je pobedio vodu, čovek koji je ukrotio prirodu, to su za Andrića predstavljali mostovi. U metaforičkom smislu, kroz celu istoriju, most jeste simbol povezivanja, ali i napretka te eventualnog povratka svome rodu. Simbol putovanja i otvorenosti. Most je od pamtiveka ostajao brisač granica, vidljivih i nevidljivih.

Ipak, samo jedna zla pomisao, samo jedan zao postupak, može izvrgnuti sve simbole u njihovu suštu suprotnost. To se na našu žalost desilo na današnji dan pre tačno 25 godina. NATO avijacija je tog 12. aprila 1999. godine napala i uništila putnički voz u Grdeličkoj klisuri. „Civilizovani“ Zapad je konačno, posle dvadeset dana agresije, pokazao jednom za svagda svoje pravo, izopačeno lice.

UBISTVO S PREDUMIŠLJAJEM

Iz antičkog učenja filozofije pomalo je pogrešno izvučen zaključak da je čovek zapravo politička životinja ili zoon politikon kako to slikovito objašnjava Aristotel. Međutim, u tom pogrešnom tumačenju Aristotelove kovanice pojavljuje se jedna istina o čoveku.

To je nagonska priroda čovekova. U tom smislu čoveka zaista možemo porediti sa životinjom, jer ponekad nagonska, životinjska strana pobedi u nama. Sva uzvišenost ljudskog bića ogleda se upravo u borbi protiv nagona i instikta. Pravog čoveka zbog toga možemo nazvati „bićem borbe“.

Retki su ljudi koji svoj um toliko ojačaju da u njima u većini slučajeva prevlada uzvišena strana. Kod većine se, nažalost, vodi konstantni rat koji kasnije vodi u destrukciju i zato ljudima može vrlo lako stanje rata i destrukcije biti prirodno stanje.

Da je rat prirodni habitat društava, dokazuje istorija. Celokupna istorijska nauka objašnjava nam kontekste, uzroke i posledice ratova. Opisuje velike pobede i poraze. Donosi živote velikih pobednika i još većih gubitnika. Stoga lako možemo zaključiti da je rat centralno mesto ne samo istorije već i ekonomije, geografije, filozofije pa na kraju i nauke.

Sva naučna otkrića stavljena su naposletku u službu rata. Dovoljno je da kažemo da je prethodno pomenuti Nobel, izumitelj dinamita. Razvoj nauke je kroz vreme išao paralelno sa razvojem oružja. Tako smo došli do kraja dvadesetog i početka dvadeset i prvog veka, gde je ratna tehnologija napredovala toliko da više nije bilo moguće nekoga slučajno ubiti i nešto slučajno pogoditi.

Sve je do te mere dovedeno do „perfekcije“ da je prostor za eventualnu grešku sveden na minimum.

Naravno, to nije sprečilo čelne ljude iz NATO-a da smisle jednu veštu krilaticu pod nazivom kolateralna šteta, što bi u prevodu značilo nužno zlo zarad opšteg dobra.

Sa te dve reči su rešavali sve. Nije bilo potrebe za bilo kakvim objašnjenjima niti opravdanjima.

I tako, da bi nas konačno naučili pameti, rešili su da gađaju putnički voz i usmrte i povrede više od trideset civila. Na drugi dan Vaskrsa do neprepoznatljivosti tela je stravično nastradalo najmanje 13 ljudi. Ni danas ne možemo da znamo tačan broj žrtava jer se većina vode kao nestali.

Zašto?

Zato što se meso i krv nevinih ljudi stopila sa gvožđem i čelikom voza. Među njima je bilo i dece, među njima je bilo i trudnica. I da, ovde nema mesta za „slabe želuce“ i ovde nema mesta za diplomatski rečnik. Potrebno je ovako reći, potrebno je ovako pamtiti.

SLOMITI JEDAN NAROD

Kao što smo utvrdili, ovaj strašni događaj odigrao se dvadesetog dana bombardovanja. U prvim danima se mislilo da će otpor naše vojske i našeg naroda biti poprilično slab i da će sve biti spremno za kopnenu intervenciju OVK-a te suštinsko preuzimanje koalicije NATO-OVK cele teritorije Kosova i Metohije. Zbog tog uverenja su mete koliko-toliko birane.

Ključni trenutak i tačka od koje je krenulo ubijanje civila masovnije, jeste Veliki petak, 9. april 1999. godine. Tog dana počela je bitka za Košare. Šiptarski teroristi, uz obilatu pomoć svojih Zapadnih mentora, krenuli su da sa juga zauzimaju KiM kopneno. Naleteli su na „tvrd orah“. Naša golobrada vojska napadana je sa svih strana, iz vazduha, sa kopna, bacana je na njih kasetna municija, ali su uprkos svim očekivanjima izdržali i odneli najbitniju pobedu u modernoj srpskoj istoriji.

Sam general Lazarević je dao najbolju ocenu tog uspeha: „Likovali su prvih nekoliko dana bombardovanja, tvrdeći da su nam naneli ogromne gubitke i da su uništili moju komandu. Nisu očekivali da će 9. aprila, kada su krenuli kopnom preko Juničkih planina, naići na tu vojsku i da će ih ona poniziti do srži.“

Otpor i neodustajanje srpskih vojnika moralo je biti kažnjeno. Za pravog tiranina nije dovoljno osvajanje radi osvajanja i napad radi napada, pravi tiranin uživa u pokornosti. Ako mu je ne date odmah, napadaće vas dok god mu se ne pokorite.

Napad na most je pokušaj pokoravanja, poruka da ako ne budemo pokorni neće biti zaštićenih i nedodirljivih. I pored toga pokornost nisu dobili i to je najveća pobeda našeg naroda iz silnih ratova devedesetih. Ne sagnuti glavu, proći kroz sve uzdignuta čela, to nam neće oprostiti.

SAGLEDAVANJE ISTORIJE

Autor ovih redova pripada generaciji koja nije bila rođena za vreme NATO agresije na našu domovinu. Vrlo često se to protiv te nove generacije uzima kao glavni argument. Pisati o nečemu što nije doživljeno i lično iskušeno nije moguće. Ili ipak jeste?

Istorija je nauka koja u najvećoj meri teži objektivnosti. Samo iskustvo i lični doživljaj su najveći minus objektivnosti. Zar onda argument koji se koristi protiv mlađe generacije, ne ide najviše baš nama u korist?

Osim toga, istorija je kontinuirana priča, ako nismo bili svedoci događaja svedoci smo posledica tog događaja. Svih posledica od fizioloških do politikoloških.

Kako mi koji se od svog rođenja hranimo iz zemlje pune uranijuma, možemo da shvatimo da zdravorazumni Srbin i dalje ima iluzije i zablude o zapadnoj demokratiji?

Kako mi, rođeni na jugu Srbije, kada dođemo za par minuta do Grdeličke klisure, da ne zamislimo stravične slike otopljenih ljudskih kostiju?

Naša je dužnost, omladino, da gradimo mostove, ali da ne zaboravljamo ko nam je mostove rušio. Dušman nam je celog prošlog veka bio isti, samo je menjao imena. Taj obrazac se promeniti neće.

Naša je dužnost i da tumačimo istoriju te da iz ranijih grešaka izvučemo pouke, da mostove ne gradimo prema svakom i da neka plemena ipak ostavimo preko reke ili mora.

Danas, četvrt veka kasnije, sećanja nimalo nisu izbledela.

Na mestu gde su četiri rakete ubile desetine ljudi, nalazi se spomenik, ali i dalje onaj isti most. Odite danas do tog mesta i poslušajte kako tišina ječi. Poslušajte kako Morava tiho jadikuje, a vetar odjednom postaje neopisivo hladan.

Pogledajte krst na onom spomeniku i upalite sveću za one čija imena ne znamo. Oni su usadili svoje živote u temelje naše države. Te trudnice, ta neimenovana deca, pokazala su nam put kroz ovaj vek. Pokazala su nam s kime smemo, a s kime ne smemo. Ne smemo zbog nas, ne smemo zbog njih.

S Andrićem smo počeli s Andrićem valja i završiti. Pokušaćemo za kraj da u stilu početka romana Na Drini ćuprija, dočaramo značaj ovog našeg mosta na Moravi za sve buduće generacije.

Većim delom svoga toka reka Južna Morava protiče kroz klisure i kotline. Samo na nekoliko mesta rečnog toka njene obale plaču od tuge za izgubljenom čeljadi. Takvo jedno mesto nalazi se ovde, u Grdeličkoj klisuri.

Ispod ovog, sada obnovljenog mosta reka iz svoje plavkasto-zelenkaste boje prelazi na mahove u potpuno crvenu. Crvena je krv nevinih koju kroz vekove Morava neće moći da spere, a koja se tako duboko, baš na tom mestu uvukla u njen tok.

Ta boja i ta krv predstavlja zauvek postavljenu među. Među između mučitelja i mučenika, ogradu između dobra i zla, razliku između nas i njih.

Srbine ne zaboravi, Morava sigurno nikada neće,...