Početkom ovog meseca pojavila se jedna jako čudna i iznenađujuća vest. Gradonačelnik Beograda, odnosno predsednik privremenih organa prestonice, predložio je pomeranje Kuće cveća iz Beograda.

Autor ovog teksta imao je tu čast da manje od mesec dana pre ove odluke Aleksandra Šapića, razgovara sa glavnim zagovornikom ideje o štetnosti objekta na Banjici – dr Mišom Đurkovićem. Dr Đurković svaku svoju kolumnu, bez obzira na samu temu kolumne, završava rečenicom -  Domus florum delenda est – Kuća cveća mora pasti.

Po završetku intervjua, autor je imao dovoljno vremena da razmisli o bitnosti ove teme. Zaključak je da Titov i Jovankin grob nisu samo stvari zadužene za istorijsko „pranje“ i kajanje. Status Josipa Broza u srpskoj sadašnjosti mnogo je bitniji od njegove istorijske uloge. Ideje koje je posadio su, nažalost, žive i danas i to možda življe no ikada pre, što se jasno vidi po reakciji javnosti na Šapićevu izjavu.

Samim tim, ovo pitanje jeste od nacionalnog značaja, a uže gledano možemo promatrati i lokalni značaj, u smislu uspostavljanja srpskog jedinstva na bazi konačnog i totalnog otkrivanja istine o liku i delu Josipa Broza Tita.

ISKUSTVA DRUGIH POST-KOMUNISTIČKIH DRŽAVA

Uporedna politika jeste najbolji način sagledavanja sopstvene situacije, pogotovo kada se kao primer poređenja uzimaju narodi i države sa sličnim iskustvima, mentalitetom pa i istorijom. Zbog toga ćemo za primer odnosa prema komunizmu, uzeti dve nama susedne države – Mađarsku i Bugarsku.

Mađarska je možda nama nešto dalji primer, prvensveno zbog odnosa samog Sovjetskog Saveza prema Mađarima. Dolazak na vlast komunističke partije u Budimpešti, bio je praćen nizom kontroverzi i sumnjivih procesa. Pored toga iskustvo iz Prvog i Drugog svetskog rata bilo je u potpunosti antislovensko, antirusko i naposletku antisovjetsko. Čini se da je zato mađarski narod u samom začetku odbijao komunizam.

Na to možemo dodati iskustvo iz 1956. godine. Kada se sve uzme u obzir, jasno je da je Mađarima u neku ruku bilo lakše da raskrste sa komunizmom nego nama. Upravo u tome i leži naša tragedije. Sve komunističke zemlje su prihvatile na neki način vlast SSSR-a. To prihvatanje omogućilo je u kasnijem periodu da se komunistički uticaj okarakteriše kao okupatorski. Nama je stranac uspeo da se nametne kao domaće lice, lice koje nas štiti upravo od tog strašnog, sovjetskog okupatora i u toj slici zaštitnika uspeo je da zaposedne mnoge umove i duše.

Bugarska je zemlja koja je imala jak komunistički pokret i pre izbijanja Drugog svetskog rata. Stoga, promena vlasti u istočnom susedstvu prošla je relativno glatko, a čini se da je i sam bugarski narod prihvatio brzo komunizam. Lik jakog vođe došao je od domaćeg čoveka po imenu Georgi Dimitrov. Dakle, i Bugari su imali predispoziciju, i to s većim pravom nego mi, da jednog čoveka progalse ocem nacije i da ga veličaju. To je donekle i rađeno, ali je politika Sofije tokom čitavih decenija ostala podređena Moskvi.

Kao rezulat toga 1999. godine, samo 9 godina posle pada komunizma u Bugarskoj, mauzolej posvećen Georgiju Dimitrovu je srušen. Ako se sa Mađarskom ne možemo porediti, Bugarska je po svemu sudeći imala sličan slučaj kao i mi pa je prošlo već 25 godina otkako su oni svoju „kuću cveća“ srušili.

Mnogi će reći da je rat devedesetih uzrok setnog odnosa našeg naroda prema Titu, međutim taj argument pada u vodu kada znamo da je pre više od dve decenije u Beogradu pobedila „demokratija“, a niko se nije do danas setio da pokrene ovo pitanje.

U ovom odeljku moramo pomenuti i Ruse. Rusi su jedini narod pored nas Srba koji čuva sećanje na komunizam. Ipak, to moramo donekle opravdati. Slavljenje devetog maja ne znači slavljenje komunizma, već slavljenje pobede nad nacizmom i fašizmom. Iz pozicije zemlje koja je dala više od 20 miliona života, Rusija može i mora da zadrži pravo pominjanja te pobede i u skladu sa tim lika i dela Staljina.

SLEDE NAM IZBORI

Vrlo je interesantna reakcija većeg dela javnosti na Šapićev predlog. U obzir moramo uzeti i vreme u koje je doskorašnji prvi čovek prestonice predložio ovako nešto. Znamo da se bliže novi, ponovljeni, lokalni izbori u Beogradu. Veoma brzo se raširilo mišljenje da je ovo jedan politički trik, a sve radi dobijanja poena uoči izbora.

Da li je to baš tako?

U svom iskustvu imamo, pogotovo u predizbornoj kampanji, raznorazna obećanja političara. Ona su uglavnom od samih davaoca okarakterisana kao sudbonosno bitna i krucijalna. U tom  maniru su mnogi analizirali predlog o izmeštanju sa Banjice.

Ipak, moramo se zapitati, koliko to zaista ide u korist Aleksandru Šapiću? U Srbiji koja je većinski rodoljubno orijentisana, ovaj potez bi bio i te kako prihvaćen, ali u Beogradu?

Nemoguće je i pomisliti da u centru kvazi građanštine ovakva inicijativa bude dobro dočekana, pogotovo u krugovima „elita“ koje su naslednice Titove ideje.

Ono što je sigurno je da su se duhovi probudili i da osećaju da im se pozicija klima. Dovoljno je pogledati neke „objektivne“ medije koji sebe ne deklarišu niti kao opozicione, niti kao režimske, a vrlo perfidno, ali dovoljno uočljivo staju na stranu zlotvora. Tako se odjednom pojavljuje informacija da je Muzej Jugoslavije najposećeniji muzej u Beogradu, da se 4. maja, na dan Titove smrti, hiljade ljudi okuplja u Kući cveća i odjednom nam „prosvetitelji“ ukazuju turistički potencijal njegovog lika i dela.

I Hitler je bio inrigantna ličnost pa da li to znači da njegov grob treba da bude u centru Berlina postavljen kao turistička atrakcija?

O pozadini ove inicijative možemo diskutovati i sigurno nije čist patriotizam pokretač same ideje. Tu nesumnjivo mora imati proračunosti i dubokog savetovanja, ali ono što se mora iskoristiti jeste talas pokretanja ovog pitanja. Bez obzira na uspešnost same inicijative, pitanje mora biti postavljano sve do konačnog proterivanja Josipa Broza iz Beograda.

ODAKLE LESKOVAC U RAČUNICI?

Odgovor na pitanje iz podnaslova tražićemo u najtragičnijem danu za Leskovac i njegovu istoriju. Savezničko bombardovanje 6. septembra 1944. godine – dan rođenja kralja Petra II Karađorđevića.

U Leskovcu je samo u tom danu od strane bombi Saveznika poginulo više od 2000 ljudi, desetina celokupnog stanovništva tadašnjeg Leskovca. Celom operacijom bombardovanja gradova u Srbiji, od kojih je Leskovac najviše nastradao, rukovodili su Josip Broz Tito i njegova desna ruka Koča Popović.

O razmerama štete koju je pretrpeo grad na Veternici suvišno je pričati. U ovom kontekstu bitno je pomenuti samo jednu reč – razjedinjenje.

Posle bombardovanja Leskovca, omogućena je jedna jako bitna podela, a to je na „bogati sever i siromašni jug“. Kada jedan industrijski i ekonomski centar srušite gotovo do temelja, a ono što je ostalo prebacite u druge gradove (hemijsku industriju u Kruševac, fabriku guma u Pirot,...), lako kasnije možete postaviti tezu o nazadnosti jednog mesta. Na to proterajte i poubijajte čitavu inteligenciju i dobićete kompletnu sliku.

Razjedinjenje je naravno išlo i mnogo, mnogo dublje.

Taj čovek, ta osoba koja sa svojom suprogom počasno počiva u buketima cveća, razjedinjuje naš narod, evo već tačno osamdeset godina. Kuća cveća predstavlja uvredu za sve Leskovčane čiji su preci stradali u tom bombardovanju, uvredu za sve Srbe koji su pobegli iz rodne grude u neku daleku Ameriku ili Australiju.

Josip Broz Tito je čovek koji je direktno odgovoran za ratove devedesetih.  Pitanje je kako, kada su se oni desili deceniju posle njegove smrti? Postavljanjem granica sa Drugog zasedanja AVNOJ-a koje nisu bile ni etničke ni istorijske, a čiji je jedini cilj bio odvajanje srpskog naroda, eto kako.

Na sve to, nije bilo dovoljno odvojiti Srbe, već je bilo potrebno rasparčati i tu krnju Srbiju na tri dela (Vojvodina, Centralna i KiM). Svi problemi unutrašnjeg uređenja moderne Srbije potiču iz tih podela.

Pričamo o čoveku koji je stvorio makedonsku naciju, koji je zabranio termin Stara Srbija i koji nam je potpuno oduzeo osećaj svetosti Vardarske zemlje.

Naposletku, lično je Tito počeo proces iseljavanja Srba sa Kosova i Metohije i doseljavanja Albanaca na isto područje. Njegovi odnosi sa Enverom Hodžom i bolesna ideja o stvaranju Balkanske države sa Albancima, direktno je imala za cilj pripajanja Kosova i Metohije Albaniji.

Svakom zdravorazumnom biću je iz svega ovoga jasno da je činjenje i delo ove istorijske ličnosti, direktno uticalo na sve naše današnje probleme. Naš največi spoljni i unutrašnji problem, jeste status Kosova i Metohije. Kako jedna zemlja može da reši „problem“, ako kreator tog problema biva veličan i slavljen i nesmetano leži u prestonici te zemlje?

Zato proterivanje Tita iz Beograda jeste pitanje pokretanja jednog drugačijeg pogleda na istoriju i stvarnost. Tek kada se te stege ratosiljamo, moći ćemo da krenemo napred. To neće biti lako.

No ipak, to se mora uraditi. Zbog više od 2000 Leskovčana, zbog Kosova i Metohije, zbog Srbije – Domus florum delenda est. Neka konačno padne.