Čitav mesec mart, naša redakcija je kroz nekoliko tekstova, posvetila takozvanom “zlatnom dobu”. Pisali smo o životu, kafanama, luksuzu i sjaju predratnog Leskovca.

Veliki razvoj usledio je tih godina. Iza razvoja, naravno, morali su da stoje određeni ljudi. Bili su to industrijalci, veleposednici, vlasnici zanatskih radnji i mnogi drugi.

Ipak onaj koji je sigurno bio prvi među jednakima, koji je bio dirigent u simfoniji zvanoj “Zlatno doba Leskovca”, koji je tom razvoju davao političku potporu i koji je sve uklapao kako treba, bio je predsednik opštine Leskovac, Mihajlo Babamilkić.

1918. Srbija je tek izašla iz rata, pogođena gubitkom više od million ljudi. Osim toga suočavala se naša zemlja sa brojnim drugim teškoćama. Privreda i ekonomija su potpuno stale, a dodatno se razvio kriminal, prostitucija i remećenje osnovne strukture srpskog naroda-porodice. O situaciji koja je tada zadesila naše društvo dovoljno govori i da je najpoznatiji list u Srbiji “Politika”, po prvi put imao rubriku pod naslovom “Iz suda”, neka vrsta crne hronike i to je dvadesetih godina billa jedna od najpopularnijih rubrika.

Iz svih ovih razloga bilo je potrebno postaviti ljude koji će na lokalnom nivou vratiti stanje od pre ratova, pa čak ga i poboljšati.

1921. godine, po drugi put na čelo gradske opštine seda Mihajlo Babamilkić.

• 

• 

Mihajlo Babamilkić rođen je 1867.godine. Po profesiji je bio kafedžija, poznat po svojoj hrabrosti i nezgodnom karakteru, o čemu svedoče  brojna odlikovanja i ordenje za učešće u ratovima.

Proka Profirović, knjigovođa leskovačke opštine u period od 1923. do 1935. godine, Babamilkića opisuje ovako: “Kafedžija, srednjeg rasta, živahan, samovoljan i prek, načelo vatreni Radikal”.

U politiku ulazi kao mlad sa čvrstim i nepopravljivim stavovima. Do groba je bio veran Radikalskoj stranci Nikole Pašića. 1902. godine prvi put stupa na funkciju predsednika opštine i vodi je čak 11 godina. Iako daleko od cveta mladosti, odlazi u Prvi svetski rat i tu na kratko prestaje njegova politička karijera.

Leskovcu je opet trebao njegov karakter i njegova politika, koja je od Leskovca želela da napravi “Srpski Mančester” i izbriše svaki trag palanke u njemu. Drugi mandate trajao je od pomenute 1921. sve do 1923. godine, kada se mislilo da je ovaj vešt čovek definitivno završio ulogu političara.

Međutim opet se pokazalo da je upravo Babamilkić najbolji u kriznim vremenima. 1935.godine, neposredno posle atentata na kralja Aleksandra Karadjordjevića, Mihajlo i treći put preuzima vlast i ovoga puta na njoj ostaje pune 4 godine.

Dok je on upravljao opštinom uradjeno je mnogo stvari. Leskovac je potpuno modernizovan. Mnoge kuće dobijale su spratove i pravljene su palate koje su predstavljale prve višespratnice u našem gradu.

 Podignuto je više od 15 javnih česama a kapacitet glavnog rezervoara za vodu povećan je sa 120 na 200 hiljada litara čime se na duži rok rešio problem vodosnabdevanja u samom gradu.

Ono što je u to vreme predstavljalo moderan grad jesu kockasta kaldrma i asfaltirani trotoari. Baš to je Leskovac dobio za vreme Babamilkićevog upravljanja u glavnim ulicama Kralja Petra i Kralja Aleksandra. Pored toga izgrađen je i novi pešački most  u Taban mahali.

1937.godine pri varoškom groblju Špitalj podiže nešto po čemu će ga Leskovčani pamtiti. U pitanju je bio dom za iznemogle, siromašne i bolesne starce sa 12 odeljenja. Takođe, u novopodignutom delu zgrade poglavarstva u kojoj je uveden vodovod, otvara prvu opštinsku ambulantu za besplatno lečenje građana. U okviru tog zdanja otvorena je i narodna čitaonica, a u njenom dvorištu moderno javno kupatilo.

Mihajlo Babamilkić je ostao upamćen i po otvorenoj polemici sa novinarima pogotovo po pitanju komunalnih problema u gradu. Radio je sve kako novine ne bi mogle da mu nadju ni jednu zamerku u uredjivanju grada. Iz tog pozitivnog dokazivanja je proisteklo dosta dobrih stvari za Leskovac i Leskovčane, a upravo zbog uspeha na tom polju beogradski list “Vreme” ge je proglasilo za “tatka na narod br. 2”.

Jedna od poslednjih političkih želja velikog Mihajla Babamilkića, na zalasku njegove karijere bila je da se Milan Stojadinović izabere za počasnog građanina Leskovca, što je skupština i usvojila 11. januara 1939. godine.

Prošlo je više od sedamdeset godina od kako nas je Mihajlo Babamilkić napustio. Leskovac je prošao za tih sedam decenija mnogo stvari. Stradanja, uspone, padove, promene vlasti…

Svaki političar, kao u ostalom i svaki čovek, ima svoje vrline i mane. Razlikuju se političari po programima, razmišljanju, načinu rada i mnogim drugim stvarima. Ipak ono što treba da bude jedinstveno za sve političare, pa i za sve stanovnike Leskovca jeste Babamilkićevo načelo, kome vreme ne može ništa-Leskovac nikada, ni po koju cenu ne sme da bude mali grad, Leskovac nikada ne sme da bude palanka.

*delovi teksta, kao i fotografije preuzete su iz knjige “Zlatno doba Leskovca”, Z. Šimunec, M. Ninošević, V.Trajković (Narodni muzej Leskovac, 2015.).

*informacije o stanju posle rata i određeni brojevi preuzeti su iz knjige “Evropeizacija Srpskog Mančestera 1918-1941.”, Perica Hadži-Jovančić.