I u ovom mesecu naša redakcija nastavlja da piše o događajima i ličnostima iz nekih prethodnih, reklo bi se lepšim vremenima.
U prošlim tekstovima naučili smo o Leskovcu kao centru industrije, ekonomije, ugostiteljstva. Gde god ide razvoj i novac, gotovo po pravilu umešana je i politika. Već smo pisali o nekadašnjem gradonačelniku Leskovca, Mihailu Babamilkiću. Međutim kada se pominje politika, kao i prava politička moć i uticaj ne smemo izostaviti čoveka kakav je bio advokat Todor Toša Tonić.
Ukoliko ste čitali naš tekst o Babamilkiću, videli ste da smo pomenuli da je Mihailu dodeljen nadimak „tatko na narod br. 2“. Intrigu ko je prvi „tatko na narod“, s razlogom smo odložili do danas. Sada ćemo zajedno u par pasusa otkriti kog su mediji i čaršija prozvali prvog „tatko na narod“.
Toša Tonić, rođeni Leskovčanin za razliku od mnogih uglednih ljudi tog vremena, na svet je donet u Pop Mićinoj ulici. U toj ulici nedaleko od centra grada napravio je prve korake i stekao prva znanja. Sticanje znanja odvelo ga je na školovanje u Beograd gde je završio prava. Kao mladić Todor je odlučio da se bavi advokaturom. Taj poziv mu očigledno nije bio dovoljno zanimljiv pa je pored posla rešio da se bavi i politikom. Advokat Todor Tonić i definitivno najistaknutija politička figura postaje 1927. godine kada seda u poslaničku klupu. Usladilo se Toši poslaničko mesto u Skupštini Kraljevine SHS (kasnije Jugoslavije), pa u njoj ostaje sve do 1938. godine.
Drugi su ovako pisali o njemu:“Poslanik koji se pamti i čije će ime ostati u pričama i šalama. Toške je stekao popularnost ne samo u Leskovcu i okolini no i u čitavoj našoj zemlji.“
Govorilo se da je čovek koji vara i klijente i glasače, Tonić se pročuo širom Kraljevine Jugoslavije svojim šalama, upadicama i doskočicama, a sve to bilo je začinjeno time što je Tonić za skupštinskom govornicom upotrebljavao isključivo leskovački govor.
Zvali su ga „tatko na narod br. 1“ kao jednu od najupečatljivijih ličnosti Leskovca u trećoj i četvrtoj deceniji dvadesetog veka. Bio je školovan i veoma inteligentan, s toga umeo je da se prilagodi svakom soju stanovništva. Poznat je po tome što se neposredno pre izbora svakome na ulici javljao sa velikim poštovanjem, skidanjem šešira i raspitivanjem o porodici, kako bi skupio što veći broj glasača. Ženama je delio sapune, starcima cigarete, deci bombone i slatkiše, a onima koji su to tražili davao je besplatne savete. Pijačnim danom razmenjivao je mudrosti sa seljacima.
Mnogi su pisali i pričali o Todoru Toniću. Njegovi politički protivnici pisali su da je nevaspitan, lakrdijaš,... Ipak nisu osporavali dovitljivost i političku snalažljivost. Jedini koji to jesu radili bili su naravno komunisti i to posle njegove smrti. Todor i njegove anegdote nadživele su komunističku, ali i sve ostale vlasti.
Tonić, sa svojom harizmom predstavlja onu drugu stranu Leskovca, manje „gospodsku“, a više narodsku. On donosi šarm, spretnost, umešnost sa dozom ironije i neverovatnim smislom za humor-baš sve ono što Leskovčani jesu.
Ostaće zapamćeno jedno njegovo obraćanje narodu pred izbore, koje se i danas prepričava u Leskovcu i okolini.
Glas iz naroda: “Todore, nemamo škole.“
Tonić: “Škole ću vi napravim.“
Drugi glas: “Što će ni tolke škole kad nemamo tolko decu?“
Tonić: “Ma, i decu ću vi napravim.“
Za kraj pročitajte čuvene dve ispravke Todora Tonića:
„Povodom sokačko torokanje u vezi sas moju personu, kao da sam ja sanćim kazao da J.R.Z. znači: Jonet radikali zajašiše, imam da izjavim da sm ja za disciplinu i za čika Acu, a ako sam nešto zucnuo o ovu našu stranku, to je moglo da bidne samo: Jonet radikale zajašiše.-Učtriv Todor Tonić, leskovačka majka i narodni poslanik.“
„U moj Leskovac se pronosi vest da sam ja onaj Stojadin iz „Jež“, što je otišao između crnci u Abisiniju! Molim ve demantujte da ja nisam Stojadin. Ono jes da sam mnogo putovao po južni krajevi, ali u Avisiniju nisam bio i pravo da vi kažem ne znam ni gde je ta prokletinja.-Vaš Todor Tonić, narodni poslanik.“
Iz Ošišanog ježa