Često možemo čuti da se govori da je za Srbe 20. vek – izgubljeni vek. I zaista to je vek najvećeg stradanja, najveće patnje našeg naroda, ali i duhovne propasti, posebno pod komunističkom vlašću. Dvadesetovekovnu sudbinu sa Srbima su, gotovo u potpunosti, podelili Rusi. Iako o prošlom stoleću govorimo čisto iz perspektive brojki i realnih društveno-političkih posledica, došlo je tokom tog stogodišnjeg perioda i do mnogih pozitivnih stvari.
Primer uspona i padova tokom prošloga veka, jesu Jašunjski manastiri.
Nakon komunističke, Oktobarske revolucije u Rusiji 1917. godine, u manastire, posebno u manastir posvećen Presvetoj Bogorodici u Golemoj Njivi, dolaze ruske monahinje, čime počinje duhovna obnova ove svetinje.
Do najmasovnije „migracije“ monahinja na Babičku goru, dolazi 1932. godine. Odlukom arhijerejske vlasti, aprila te godine monahinja Milentina razrešena je dužnosti starešine manastira Temskog i sa svim svojim sestrama premeštena je u novoobrazovani ženski manastir Vavedenja Svete Bogorodice u Leskovačkom srezu.
Tom prilikom u naš kraj stiže 11 kaluđerica, i u potpunosti obnavljaju monaški život. U kasnim tridesetima, delovanjem i upravom monahinje Milentine, manastir dostiže brojku od 32 monahinje (uglavnom su sve bile Ruskinje).
Milentinu je zamenila Vera, takođe ruskinja. Pod Verinom rukom manastir doživljava ekonomski procvat. Sestrinstvo je bilo u mogućnosti da izdržava samo sebe, a često su pomagale hodočasnicima i porodicama kojima je pomoć bila najpotrebnija.
Tokom Drugog svetskog rata oba manastira su korišćena kao štabovi Babičkog partizanskog odreda. Do 1942. tu namenu je imao manastir Svetog Jovana, a od 1942. do 1944. godine štab je premešten u manastir Presvete Bogorodice. Međutim, komunističke vlasti su brzo zaboravile gostoprimstvo i širokogrudost pravoslavnih monahinja. Poslednjeg januarskog dana 1946. godine, Odlukom br. 160 Sreskog Narodnog odbora u Leskovcu (vidi sliku), Jašunjskim manastirima ostavljeno je svega 7 hektara šume i 3 hektara obradive zemlje. Oduzeto je preko 135 hektara zemlje i šume!
Meštani okolnih sela, iz straha i poštovanja prema svetinjama odbijaju ovo zemljište i ono postaje državno. Zemljište manastiru biva vraćeno tek pre nekih desetak godina.
Jedina dobra stvar koju je komnistička vlast uradila prema ova dva manstira jeste stavljanje pod zaštitu države 1947. godine. Tada postaju spomenici kulture. U centralnom registru dva manastira se vode pod brojevima 209 i 210.
Trideset i šest godina kasnije dodatno im se poboljšao status. Te 1983. godine, manastiri stiču status spomenika kulture od velikog značaja. Od tada, pa do danas, posebnu pažnju ovim biserima srpske kulture posvećuju, osim Srpske pravoslavne crkve, Narodni muzej u Leskovcu, Zavod za zaštitu spomenika kulture u Nišu i Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu.
Naposletku, sudbina ovih manastira u prošlom stogodišnjem ciklusu pokazuje nam suštinu života – biće uvek uspona, padova, situacija koje se čine nepremostivim, ali bitno je izdržati, bitno je istrajati, bitno je opstati!
Ovaj tekst napisan je u okviru projekta „Duhovni obruč iznad Leskovačke kotline“, koji naše udruženje realizuje uz sufinansiranje Ministarstva informisanja i telekomunikacija.
