Le-p (2)
LOKALAUTOŠOVINIZAM

Čitanje poslednjeg teksta „Naopakost autošovinizma“, profesora doktora Slobodana Antonića, pomoglo mi je da razaznam jednu čudnu pojavu koja se već dugo vremena provlači kroz sve medije pa i lokalne.Ta pojava iz dana u dan izazivala je u meni neprijatnost, pa čak i bes, ali nikako nisam uspevao da je definišem.

Verujem da je reč u naslovu teksta upravo ta, koju sam tražio za definisanje anomalije o kojoj ću pisati.

DEFINISANJE TERMINA ZA MANJE UPUĆENE

Nadam se da većina čitalaca našeg portala ima predstavu šta znači šovinizam pa samim tim i autošovinizam. Ipak, nije loše ponoviti obe definicije.

Šovinizam bi predstavljao, najpribližnije rečeno, preterani patriotizam koji u sebi sadrži dozu netrpeljivosti i prezira prema drugim nacijama i narodima.

Autošovinizam bi onda bio specifični, gotovo nemoguć, ali ipak sveprisutni obrnuti pojam. Prvi put je ovu kovanicu upotrebio novinar, publicista i svetski putnik Zoran Ćirjaković. Najpribližniji prevod ove reči na prosti, narodni jezik, kako to objašnjava Ćirjaković, jeste spoj „rodomržnje i domomržnje“. Zato autošovinizam normalnom ljudskom umu jeste pojam koji je u potpunosti protivurečan i nelogičan. Ipak, ko nam garantuje da su umovi pojedinih grupa u našoj zemlji normalni i logični?

Iz ovih definicija šovinizma i autošovinizma, možemo dalje da izvučemo pojam lokalautošovinizma. Lokalautošovinzam bi predstavljao mržnju prema sopstvenom gradu, prema sopstvenoj kući i dvorištu. Da, i to je moguće u današnjoj Srbiji.

U ovoj uvodnoj reči, potrebno je još samo da prepoznamo koji pojam između autošovinizma i lokalautošovinizma je esencijalniji? Za odgovor na ovo pitanje dižemo pogled ka severu i ka prestonici. U rimskom Singidunumu, postoji fenomen „autoktonih Beograđana“, koji ne kriju svoju „ljubav“ prema Beogradu i svoju mržnju prema „seljačkoj Srbiji“. Iako je ta „ljubav“ sumnjivog karaktera, ona nam je dovoljna da uočimo da je moguće voleti svoj grad, a ne voleti svoju zemlju, a da je suprotna situacija u potpunosti nemoguća. Lokalautošovinisti su po pravilu i autošovinisti.

VERTIKALA MRŽNJE

Nedavno sam pročitao misao Stevana Sremca  „Kad Srbin hoće da bude napredan, on prihvati mišljenje svojih neprijatelja“. U toj jednostavnoj, a ipak suštinskoj konstataciji za opisivanje mentaliteta srpske „elite“, kriju se odgovori na mnoga krucijalna društveno-politička pitanja. Definisati i pronaći neprijatelja vitalni je zadatak svakog čoveka ponaosob, ali i svake države kako bi mogla da razvija zdravo i normalno  društvo.

Često ćemo čuti kod nas da u međunarodnim odnosima ne postoje prijatelji, već samo interesi. Tu se krije poluistina koja može da bude fatalna zamka. Nepostojanje prijatelja u odnosima dve i više država često se kroz istoriju prožimalo kao tačna tvrdnja, države su ipak, pravile greške kada su nepostojanje prijatelja izjednačavala sa nepostojanjem neprijatelja i svaki odnos svodile na čiste interese. Interes i korist jesu dve najbitnije osobine visoke politike, ali ozbiljna država ne sme da isključi postojanje tradicionalnih neprijateljstava.

Ko je neprijatelj Srbima?

To je takođe pitanje koje u sebi nosi mnogo zamki. U 2023. godini, uzimajući u obzir celokupnu situaciju u svetu i kada vidimo sa kojih strana dolaze pritisci na našu zemlju, mnogi od nas će reći da su neprijatelji Srbije zemlje „Kvinte“. Možda u tom zaključku ima pomalo istine, ali je situacije za „male“ zemlje mnogo komplikovanija od toga. Kompikovanost situacije se ogleda u tome što većina zapadnih zemalja nema suverene lidere na čelu svojih država. Da li neko na današnji dan veruje da je Džozef Bajden najmoćniji čovek SAD-a ili da se Olaf Šolc išta pita po pitanju naoružavanja Ukrajine?

Kapital i novac se vekovima gomilao u jasno usmerene kompanije, koje su bile podržavane od vlada iz raznih delova sveta. Svet u 17. veku polako postaje „globalno selo“ i od tada kreće to gomilanje u privatne džepove, malog kruga ljudi. Vlasti većine zapadnih zemalja su u početku imale koristi od tih kompanija i držale su kontrolu nad njima. Problem u 21. veku predstavljaju te iste kompanije koje su se otrgle svakoj kontroli. Najveći problem Srbiji, ali i svetu, jesu korporacije koje su bogatije od 99 posto država, koje imaju kontrolu nad vladama sveta i koje na svom platnom spisku imaju na hiljade lobista.

Cilj tih lobista je urušavanje tradicionalnih sistema vrednosti, urušavanje obrazovnog sistema, radi lakše kontrole stanovništva i samim tim preuzimanje potpune kontrole nad resursima jedne suverene države.

Lobisti imaju specifično delovanje u pojedinačnim državama, jer stanovništvo drugačije prima informacije i nametnute obrasce ponašanja u različitim delovima sveta. Baš u tom delovanju se nalazi koren autošovinizma i lokalautošovinizma.

PODELE U SRBIJI – GRANICE I GOVOR

Prvi problem podele između Srba javlja se po osnivanju srpske države u 19. veku. Kada čitamo knjigu Meše Selimovića „Za i protiv Vuka“, vidimo da su učeni ljudi tog vremena uočili potencijalne probleme koje pobeda Vuka, odnosno Kopitara može da izazove na srpski narod. Kopitar ipak odnosi pobedu i tu se stvara pogodan teren za dalje delovanje protiv Srba.

Konačan udarac Srbima zadaje jedan od prvih eksponenata te, nazovimo je, globalističe struje na našim prostorima, bio je Josip Broz Tito. Čovek sumnjivog porekla, sa sumnjivim vezama i sa nesumnjivo antisrpskim delovanjem.

Karakteristika državnika globalističke struje jesu: elokventnost, maniri, ugled u svetu,... (primer danas – Džastin Trudo). Poruke takvog lidera su mirovnjačke, progresivno nastrojene i anacionalne.

Sada dolazimo do delovanja. Kako je najlakše izvući najbolje (za globaliste najbolje) iz Srbije. Podelom. Glavna podela za vreme Broza, osim neprirodnih granica iscrtanih u Jajcu, jeste podela Srba ne samo geografski, već i verski, ekonomski i lingvistički. Tako danas imamo masu veštačkih nacija baziranih na antisrpstvu, a pored toga ćemo mi sami, jer nam je tako usađivano u svest, govoriti za Srbina iz Bijeljine – Bosanac, za Srbina iz Podgorice – Crnogorac.

Ipak, to sve nije bilo dovoljno, pa je bilo potrebno napraviti podele i unutar ove krnje Srbije. To je najefikasnije urađeno jezikom i „kulturom“. Samoproklamovana elita pridošla u Beograd posle 1945. godine, prihvatila je recept Stevana Sremca i počela je da diktira norme i standarde. O ekonomskom fašizmu koji je sprovođen nad južnjacima, posebno Leskovčanima, posle Drugog svetskog rata, i koji je naročito podsticao podele u srpskom stanovništvu, možete čitati u tekstu „Čija je naša Srbija?“.

Tako su stvoreni stereotipi o prizrensko-timočkom i kosovsko-resavskom dijalektu i o ljudima sa tih područja, a prirodno je zatim došlo da u svojim glavama ljudi sa juga i istoka Srbije stvaraju stereotipe o Šumadincima, Vojvođanima i ljudima sa zapada naše zemlje.

Posledice se, naravno, osećaju i danas.  One su najvidljivije tamo gde se okuplja najviše ljudi – na stadionu. Na fudbalskim utakmicama kada Dubočica gostuje na primer u Novom Sadu, čuće se gotovo sigurno skandiranje „Bugari“, a kada Novosađani dođu u Leskovac mi ćemo njima uzvratiti sa „Mađari“. Rivalstvo između gradova i klubova je normalna pojava svuda u svetu, ali sumnjam da ovakva vrsta prozivki postoji bilo gde drugde.

UTICAJ MEDIJA – STADION I KOSOVO

I konačno dolazimo do suštine celokupnog teksta i do inspiracije za pisanje istog. Ko su lokalautošovinisti kod nas u Leskovcu? Nisu to gore pomenuti lobisti velikih korporacija, to su ljudi koje srećemo svaki dan u  parku, prodavnici, na poslu, među prijateljima i porodicom. Njihova osnovna karakteristika je potpuno ocrnjavanje svog grada, pod krilaticom: „Svuda je bolje nego ovde“.

Šta je njihova specifičnost i šta ih razlikuje od autošovinista koji deluju na republičkom nivou? Autošovinisti koji pokušavaju da vrše uticaj na vlast u Beogradu, su uglavnom ljudi koji imaju direktan kontakt sa strancima. Oni posećuju strane zemlje, strane ambasade, korporacije i njihovi nalogodavci se trude da oni izgledaju školovano i „pristojno“ pred očima sveta.

Lokalautošovinisti, s druge strane, predstavljaju produkt, predstavljaju nus pojavu preteranog političkog i medijskog delovanja autošovinista. To su uglavnom ljudi u masi drugih, koji u svom ponašanju izražavaju ozbiljne naznake kompleksa više vrednosti. Oni su ubeđeni u svoju „građanštinu“ i „superiornost“, nad ostalim „slepim seljaštvom“. Oni su protiv svega i nisu ni za koga i ni za šta. Ta masa kritikuje sve što se uradi u gradu, jer je u modi biti opozicionar i jer time izražavaju svoju „duhovitost“. Po pravilu to su nenačitani ljudi, uglavnom školovani, ali ne i obrazovani i produhovljeni, vrlo agresivni, ubeđeni u svoju ispravnost, čiji je glavni uspeh adresa na ličnoj karti. Ponose se što su iz grada, a u istom tom gradu im sve smeta, ma ko da je na vlasti i ma šta blistavo uradio za dobrobit grada.

Međutim, psihologija nas uči da je mržnja emocija koja se kod čoveka po prirodi potiskuje i odlazi u zaborav. Pojedinac češće pamti pozitivne događaje od negativnih u svom životu. To zasigurno znaju i oni koji diriguju akcijama protiv državnosti širom sveta. Iz tog razloga bilo je potrebno „uposliti“ i lokalne podgrevače negativnih emocija, jer u suprotnom lokalautošovinisti bi uvideli neke pozitivne strane svog grada i svoje države, što je apsolutno nedopustivo.

Da je to podgrevanje samo radi podgrevanja, a ne radi konstruktivne kritike, moglo se primetiti u nekoliko pisanja lokalnih medija u Leskovcu, ali i na celom jugu Srbije. Neki od tekstova su uprkos svemu imali elemente kritike, koja želi da ukaže na probleme radi njihovog rešavanja i ta lokalautošovinistička pisanja nisu mogla da se okarakterišu kao takva, upravo zbog postojanja kritičkih elemenata.

Tako je bilo sve do nedavno. Organizovana hajka gotovo svih „južnih“ medija protiv izgradnje i upotrebe stadiona u Leskovcu, činila se kao nešto što nikako ne želi dobro gradu na Veternici. Kao neko ko svet posmatra iz real-optimističke prizme, verovao sam da su ti mediji zaista samo bili nezadovoljni situacijom u gradu i da je bio dovođen u pitanje samo prioritet izgradnje ovog objekta.

Pre nepunih nedelju dana mnogi vodeći mediji sa juga konačno su, posle godina rada, otkrili svoju pravu stranu, da su nesumnjivo najsitniji igrači jedne zlobne i antihumane mašinerije.  Velika većina medija izveštavala je o situaciji u Banjskoj ,veoma šturo i rezervisano, kao da je Kosovo i Metohija i sama Banjska hiljadama kilometara daleko od Leskovca, Niša, Vranja, Prokuplja, a ne da nam je tu, ispred nosa. Pojedini lokalni mediji otišli su korak dalje. U svojim propagandnim izveštavanjima tvrdili su da su „kosovski policajci“ faktor mira, a da su Srbi napadači i izazivači sukoba. Kada postoje takvi izveštaji i kada svoje sunarodnike nazivamo teroristima i napadačima, svaka eventualna normalna kritika pada u vodu.

Ovaj događaj pomogao je, verujem mnogima, da uoče među lokalnim medijima, iz čije kuhinje jedu, iz čijeg džepa su finansirani i za čije interese rade.

Dragi Leskovčani, Nišlije, Vranjanci, Prokupčani. Dragi Srbi. Vreme je da svi shvatimo opasnost i pretnju koja nam dolazi spolja.

Vreme je da se skupimo i zbijemo redove. Sada konačno i jednom za svagda, moramo da verujemo sebi, moramo da otvorimo oči i da verujemo njima, a ne raznim „nezavisnim“ medijima.

Ako makar malo pogledamo sunce istine, shvatićemo da Leskovac ipak nije najgori grad, da Srbija zasigurno nije najgora zemlja i da se vredi boriti za nju svakoga dana.

Vuk Conić, „Leskovačke priče“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *