Civilizacije, filozofije, generacije pre nas pokušavale su vekovima da definišu pojam slobode. Pisana su kapitalna dela, zakoni, norme, ali na posletku nije bilo moguće u potpunosti definisati ovaj čudan pojam.
Konsenzus ipak postoji. Sloboda jeste krajnje subjektivno stanje svesti. Šta za jednog predstavlja slobodu, za drugog mogu biti okovi. Za nekoga sloboda je nezatvorenost unutar jedne prostorije, a za drugog je fizički aspekt slobode u potpunosti nebitan, dok god ima slobodu misli.
Ono što mora da bude glavna i osnovna karakteristika slobode jeste izbor. Izbor je osnovni element ljudskosti, još od postanka sveta i priče o Rajskom vrtu i Adamu i Evi. Čovekovo čovečno se nalazi u slobodi izbora, makar taj izbor bio poguban po njega. „Ja sam odlučio u svoje ime i ubiraću sve plodove svoje odluke i snosiću sve posledice iste“, to je osnov ljudskog postojanja.
Ako vidimo da je čovek još od postanka slobodno biće, odakle tolika količina ropstva u današnjem svetu? Ko se normalan opredeljuje za ropstvo? Tu dolazimo do definisanja dve vrste slobode: slobode OD i slobode ZA. Mi postupamo u većini situacija kao primitivna bića i tražimo isključivo slobodu OD. Osloboditi se ropstva, tereta, brige i tuge, kada se svega toga oslobodimo dolazi sloboda ZA. Šta radimo sa datom slobodom, za šta je koristimo?
From u svom delu „Bekstvo od slobode“, objašnjava da se čovek po oslobođenju odmah zarobljava nečim drugim. Da čovek, iako u osnovi slobodno biće, uvek teži ropstvu. Da bi razumeli zašto je to tako, moramo shvatiti da je sinonim reči sloboda, reč odgovornost. Odatle čovekovo bekstvo od slobode znači bekstvo od odgovornosti.
„Samo jedna stvar je bitna, samo jedna – biti u stanju da se usudiš“, rekao je najveći svetski književnik i najveći ruski filozof, Fjodor Mihailovič Dostojevski. Biti u stanju usuditi se znači biti u stanju prihvatiti odgovornost, znači biti slobodan.
Samo manjkom hrabrosti, samo manjkom želje za odgovornošću, moguća je manipulacija slobodom. Taj sveprisutni manjak, omogućio je određenim totalitarnim režimima da se izdignu i da budu jedino merilo slobode.
Skeptici će reći da je samo življenje unutar jednog društva, unutar jedne države neslobodno. Međutim, Žan Žak Ruso u delu „Društveni ugovor“, objašnjava da su se društva formirala svesnom predajom dela slobode, odnosno dela odgovornosti vođi. Sloboda unutar države ogleda se u slobodnom izboru da se nekom preda vaš deo slobode, kako bi se formirao red i kako čovek ne bi bio u konstantnom ratu svakog protiv svakoga.
Prva uređena društva, po Rusou, formirana su tako što su ljudi pristajali svojevoljno da prestupnik (po njihovim zakonima) bude kažnjen, pod uslovom da i sami budu kažnjeni ukoliko postanu prestupnici.
Država, dakle, treba da postoji samo kao garant da neće biti bezvlašća, da neće biti anarhije. Kada država krene da kontroliše ono što je van predate slobode pojedinca, tada je reč o totalitarnim sistemima. Njihova karakteristika je dolazak na vlast bez pristanka naroda, odnosno pod predajom slobode na silu. U takvoj državi je sloboda, u izvornom i suštinskom smislu reči, nemoguća.
Takav sistem uspostavlja vlast u Leskovcu tog 11. oktobra 1944. godine, a danas taj datum proslavljamo kao Dan grada Leskovca.
Postavlja se odavde logično pitanje. Kako je moguće da neko dođe na vlast silom? Odgovor je ipak, jednostavan. Ubijanje, zastrašivanje, odmazde. Pogodan teren za uspostavljanje vlasti u Leskovcu, komunisti su napravili nešto više od mesec dana ranije. Šestog septembra 1944. godine u Savezničkom bombardovanju, Leskovac je uništen i poslata je jasna poruka Leskovčanima, da je vreme slobodnog mišljenja i slobodnog rada prošlo. Ko i pokuša da se suprodstavi sistemu, proći će kao i sam grad (o posledicama tog događaja čitajte u tekstu „Čija je naša Srbija“).
Zašto onda 11. oktobar? Zašto ne 7. oktobar kada su Srbi oslobodili Srbe u Prvom svetskom ratu? Zašto ne 24. decembar kada smo se konačno oslobodili turskih lanaca? Još jedna bitna odlika komunističkog režima je kontrola istorije i činjenica. Režimi kao što je titoistički funkcionisali su po matrici distopijskog (ili ipak realističkog?) romana „1984“ Džordža Orvela koja glasi: „Onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost: onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost.“
Ovom rečenicom opisana je suština komunističke strahovlade u Srbiji. Ko je makar malo prelistao Orvela, zna da je neophodno žrtvu ubediti da nije žrtva i da joj je bolje nego što joj je bilo. Kako Orvel kaže, na posletku neznanje jeste moć.
Kada nekoliko generacija uspete da provučete kroz mašinu neznanja i ubeđivanja o blagostanju, cela nacija onda iskazuje naznake „štokholmskog sindroma“. Krvnik nam je prijatelj i on nas same štiti od nas samih jer mi ne valjamo.
Naša zemlja predstavlja svojevrsni fenomen. Sve države su u nekom trenutku prošle kroz neki vid totalitarne vlasti. Jedino još Srbija slavi ljude koji su radili protiv nje i obeležava praznike koje su isti ti ljudi ustanovili.
Kakvu „slobodu“ danas mi Leskovčani proslavljamo, najbolje je opisao naš proslavljeni književnik Borislav Pekić: „S ulice se čuje bat nogu i pesma. Četiri godine čekala se pesma, četiri godine bat nogu. Ni ova pesma, ni ove noge. Koja i kakva se pesma očekivala, nije uvek jasno bilo, uopšte nije bilo jasno, ali ova – nije. Reči se ne razbiraju, ali ih znamo. Čuli smo ih od onih koji su hteli da budu pobednici pre pobednika. Sve su ruske. I ova koja se Krunskom spušta ruska je pesma. Nema jezika koji može opisati tragediju oslobođenja koje se ne deli. Sloboda koja je došla nije bila i naša.“
Šta bi sa našom slobodom? Pekića više nema, Broz je umro još 1980. Nikakve Jugoslavije i nikakvog komunizma više nema, a opet da li smo danas slobodniji nego tada? Dok god proslavljamo datume, pravimo dokumentarne emisije i dižemo spomenike našim krvnicima, sloboda nikada neće biti naša i zauvek ćemo biti robovi sopstvene slabosti i sopstvenog kukavičluka.
A do te naše slobode, dragi Leskovčani, proslavljaćemo ovaj datum kao Dan grada. Neka vam je srećan!
Autor: Vuk Conić
