Često se u našem društvu prirodne nauke smatraju promenjivim i živim naukama. Za istoriju, geografiju i jezik neretko prilepljujemo etikete suvoparnosti i nepromenjivosti. Za shvatanje razvitka istorije, jezika, za razumevanje pomeranja granica, različitosti među narodima i različitog ponašanja u međuljudskim odnosima, moramo da naučimo da su pomenute društvene nauke i te kako „žive“ i da one utiču na postojanje i život ljudi, na znatno duži vremenski period.

PROVINCIJA KAO POJAM

Pod preduslovom da smo konačno shvatili suštinu istorije, geografije i lingvistike, možemo da krenemo u razmatranje značenja određenih pojmova.

Šta bi onda za nas predstavljala provincija? Kada u današnjem svetlu posmatramo ovaj pojam, ona bi značila manje razvijeno mesto u „unutrašnjosti“ određene zemlje. Osim toga, u širem smislu provincija nosi mnogo loših osobina: neproduhovljenost, nepristojno ponašanje, otuđenost od estetike, pa čak i etike.

Dakle, provincijalac je najlakše rečeno prost čovek, koji ne samo da nema gotovo nikakvih vrlina, već nema ni želju za napretkom i za usavršavanjem.

U Rimskom carstvu reč „provincija“  (lat. provincia), značila je mesto ili neku veću teritoriju koju su Rimljani osvojili, a korak dalje ona je označavala određenu vrstu lokalne samouprave u ovom Carstvu.

Takav primer imamo i sa rečju „varvarin“. U svom suštinskom značenju Varvarin je bio nerimljanin, onaj koji nije imao prava i obaveze građanina Rima.

Čini se, da je idealizacija Rimskog carstva, posle njegovog pada donela određene promene u istorijsko-lingvističkom pogledu. Istorija nas je naučila da je pokušavana u više navrata zapadna obnova carstva, koja je sa sobom nosila i neke jako opasne ideje. Zapad je u lingvističkom smislu otišao i mnogo dalje, tako da je danas Rim ideal, a sve što nije rimsko i sve što je udaljeno od Rima dobija nakaradnu i pogrdnu formu, pa tako imamo današnja značenja reči provincija i varvarizam.

SRPSKA DRŽAVA KAO MALI RIM

Kada uzmemo rečnike nekih drugih jezika, jasno je da provincija u Srbiji ima ubedljivo najpogrdniju konotaciju. Zašto je to tako?

Na ovom portalu smo vrlo često izdvajali komunizam kao najpogubniju stvar po naše društvo i po naš razvoj. Vrlo često smo označavali centralizaciju i koncentraciju moći Beograda kao veliki problem Srbije. Međutim, u razmatranju ovog pojma nema govora o tome. Provincijski duh jeste karakteristika pojedinca.

Provincijalac se u srpskom društvu učvrstio kao nereprezentativna persona, koju ne želite ni u jednoj instituciji. Ova osoba nije spremna da usvaja nova znanja, plaši se od putovanja i novih poznanstava i ima svoju zonu komfora uglavnom unutar svoje ulice ili naselja.

 Još jedna krucijalna karakteristika provincijalca jeste veličanje nečega tuđeg i unižavanje svog, bez ikakvog znanja i o jednom i o drugom.

Za toliko uzdizanje Rima (Beograda), nije kriv taj grad niti ljudi u njemu, krivi su oni koji ne prepoznaju i ne cene značaj svog mesta.

NEOPROVINCIJALCI

Ovi ljudi ipak nisu opasni po društvo. S obzirom na to da ovakvim ljudima u najvećem broju slučajeva fali formalnog obrazovanja, njihove mogućnosti za dolazak na pozicije na kojima mogu da odlučuju su svedene na minimum.

Pojava masovnih medija, te brzo i lako pristupanje informacijama, omogućila je formiranje nove kaste čije se ideje šire kao zaraza. Nazvaćemo te ljude neoprovincijalcima, a možemo ih nazvati i školovanim prostacima.

Ko su ovi ljudi?

Školovani, lepo obučeni, sa lažnim osmehom iza kojeg se krije šupljina, lako će vas ubediti da je to lice, lice intelektualca. Ponavljaju nekoliko izlizanih floskula, imaju skeptičan pogled na budućnost i kritički stav prema vlasti, uglavnom bez ikakvih pravih argumenata i po pravilu bez inicijative da se ta vlast promeni.

Ova grupa ljudi čita „nezavisne novine“ („Nova“, „Danas“,... (?)) i njihov zajednički imenilac glasi: „Srbija je rupa, Srbija je selo!“.

Ove ljude, ipak moramo razlikovati od lokalnih autošovinista (o kojima smo pisali). Za razliku od čvrsto utemeljenih i dobro plaćenih autošovinista, neoprovincijalci formiraju svoje stavove jer je tako u modi. Oni će slati decu na studije u Sloveniju (na primer), pošto zamislite, nijedan fakultet u zemlji Srbiji ne valja.

Verujem da za razliku od autošovinista, ova grupa istinski ne mrzi Srbiju, već jednostavno inostranstvo je za njih ideal, pa makar to bila i Slovenija. Valjda lepše zvuči reći da vam dete studira u Mariboru nego u Beogradu? Ti roditelji su odgovorni, oni ne žele da im se deca zlopate ovde. Pre nego što se jave dežurni dušebrižnici, ovde ne govorimo ni o korupciji, ni o zapošljavanju, u ovom delu govorimo isključivo o sistemu obrazovanja koji, složićete se, u Srbiji i dalje ima neku težinu, makar na državnim univerzitetima.

Neoprovincijalci žele da pobegnu u fizičkom smislu od provincija. Njima je dosta malih mesta i malih ulica. Oni su za metropole i široke bulevare.

Oni se gade ovih prvoopisanih provincijalaca. Sve takve ljude nazivaju seljacima, neukima i njihov glavni problem jeste uzvišen pogled na svet i u tome su umnogome opasniji od običnih, „prostih ljudi“. Za njih su svi koji ostanu u Srbiji ili u svom gradu nazadni, bez obzira na poziciju koju obavljaju u društvu (bolje raznositi picu u Londonu, nego biti gradonačelnik u Srbiji).

Iako imaju toliki otklon prema provinciji, takvi ljudi su u suštini identično šuplji. Čitaju knjige, ali loše, donose zaključke, ali pogrešne, a ubeđeni su u svoju nepogrešivost. Njihov beg od provincije naposletku postaje samo fizički.

PRAVI „BEG“ OD PROVINCIJE

Godinama se potvrđivalo da u svakom stavu, u svakoj ideologiji, postoji deo istine. Ma koliko pogubna ova neoprovincijska, pomodarska ideja bila, moramo priznati da Leskovac, kao i svi drugi gradovi u Srbiji imaju elemente provincije.

Ono što je pogrešno kod grupacije kojoj smo danas posvetili tekst, jeste metod i način lečenja provincijalizma. Provincijalizam se može lečiti samo prosvećenjem. Samo duhovna iluminacija pojedinca po pojedinca, grada po grada može dovesti ovu „bolest“ do istrebljenja.

Učiti u velikim gradovima, sticati iskustva i poznanstva, a zatim doći u svoj grad i tu uraditi nešto veliko. Otvoriti bioskope, pozorišta, galerije, knjižare, pa i stadione, arene i dvorane, napraviti nešto u svom gradu, to treba biti svrha jednog intelektualca.

Najslikovitiji opis i samu suštinu ovog teksta donosi nam legendarni Branko Cvejić u ulozi Baneta Bumbara (serija „Grlom u jagode“), koji u razgovoru sa Mikijem Manojlovićem (uloga Miki Rubiroza) kaže: „Vidiš, mislim da je mnogo veći fazon praviti svoj svet ovde, ovde sam se rodio, nego otići u neki tuđ. Učiniti da jednog dana kad ti i ja budemo u staračkom domu, neka druga dva kulova, Francuza, negde u Parizu recimo, na Gar de Lionu, pijuckaju danju i kažu, treba otići u Beograd, to je prava stvar“.

Otići, videti, okusiti, proučiti i vratiti se. To je formula koja je potrebna Srbiji. Samo tako Srbija može konačno da procveta.