Na današnji dan, 31. oktobra po gregorijanskom, odnosno 18. oktobra po julijanskom kalendaru, Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici (koji čine 85 posto stanovništva Republike Srbije) obeležavaju praznik svetog Luke.
Ovakav uvod na prvi pogled čitaocu stvara utisak da je ovaj tekst samo još jedan u nizu debata pod nazivom „Sveti Luka ili Noć veštica?“. Međutim, smatram da za tom debatom nema potrebe, jer je ovakvo pitanje na nivou pitanja, „majka ili kompjuter?“. Iako verujem da postoje određeni ljudi koji bi izabrali kompjuter, složićete se da je apsurdno stavljati u istu ravan hrišćanskog sveca i neku pagansku proslavu.
Da li onda možemo da odgovorimo zašto je ovaj „praznik“ toliko zaživeo u našoj otadžbini?
ŠTA JE HALLOWEEN?
Mnogi Zapadni teoretičari i istoričari pokušavaju da provuku tezu o hrišćanskoj istoriji ovog dana. Ipak, Noć veštica vuče mnogo dublje korene od postanka hrišćanstva.
Poreklo samog „praznika“ potiče od antičke keltske svetkovine Saunj. Naime, Kelti su 1. novembra proslavljali novu godinu i verovali su da se dan pre početka nove godine duhovi mrtvih vraćaju među žive. Poslednjeg dana oktobra keltski sveštenici palili su lomače i maskirali su se u likove raznoraznih mrtvih ljudi.
Kasnije rimokatolička crkva donekle preuzima ovaj dan i slavi ga uoči praznika „Svi sveti“. U početku je Vatikan imao ideju da se taj 31. oktobar posveti svetim mučenicima, ali je ta ideja u potpunosti izmakla kontroli.
U istočnim, pravoslavnim crkvama, postoji sličan praznik koji se slavi u prvoj nedelji po Duhovima, odnosno sedam nedelja posle Vaskrsa. Pravoslavne crkve su međutim zadržale smernos. U pravoslavnim običajima nemamo nakaradnosti kostimiranja i plašenja drugih ljudi.
Dakle, Noć veštica jeste rimokatolički, ali i paganski praznik i prosto ne postoji nijedan smislen razlog zbog čega bi mi uopšte obraćali pažnju na ovaj dan.
UTICAJ KOMERCIJALIZACIJE
Postavlja se pitanje zašto prvobitna, suštinski hrišćanska ideja ovog praznika nije zaživela na Zapadu. Postoje različiti faktori i različiti uzroci zašto je to tako, ali iz ove perspektive jasno je da je presudan uticaj velikih korporacija, koje su u Noći veštica videli priliku za višestruku zaradu, ali i za kontrolu ljudskih života.
Filmska industrija, Holivud, posle Drugog svetskog rata postaje najmoćniji instrument američke meke moći globalno. Ekspanzija horor filmova zbog sve veće potrebe ljudi za veštačkim dozama adrenalina, omogućila je da se Noć veštica prikaže kao jedan masovni praznik koji pošto-poto svi moraju da prihvate.
Zabava i adrenalin su ono što privlači ljude i ukoliko im pružite tu vrstu zadovoljstva postaće u vrlo kratkom vremenskom periodu poslušnici bilo koje propagande.
Osim toga iskorišćena je i pandemija nedostatka ličnosti, te u maskama nesigurne osobe bi bar na dan bile nešto drugo. U zapadnom svetu to maskiranje iz godine u godinu ide i korak dalje i tako mladi, labilni ljudi potpuno uđu u ulogu svoje maske i rade ono što bi radili njihovi fiktivni likovi (ubistva, otmice, silovanja).
Jasno je i da najveće svetske kompanije preko reklamiranja uspevaju da nam od malih nogu usade ideju o normalnosti nečeg nenormalnog. Tako smo najnormalnije prihvatili sliku Deda Mraza, koja nije ni približno pogubna kao kocept Noći veštica, ali se opet kosi sa onim što bi kod nas na primer predstavljao Božić Bata.
NOĆ VEŠTICA U SRBIJI
Istorija ovog „praznika“ u Srbiji počinje posle 5. oktobra 2000. godine. Tog dana Srbija je krenula takozvano otvaranje prema svetu, demokratizaciju, liberalizaciju, tranziciju,...
To „otvaranje“ omogućilo je u potpunosti i nesmetano delovanje svih najvećih svetskih brendova putem elektronskih i štampanih medija na podsvest naših sugrađana.
Krenula je propaganda pokazivanjem rezbarenja bundeve, počeli su popusti u mnogim radnjama baš za Noć veštica i tokom godina fenomen je mutirao do današnjih žurki, maskenbala i opijanja.
Neretke su situacije i da naši najmlađi sugrađani preobučeni u svakakve zveri, kucaju na vrata ljudi koji u tom trenutku salve krsnu slavu, što zaista predstavlja metaforični prikaz sukoba dva sveta. U Srbiji se još uvek ne zna koji će da pobedi.
Svima nam je jasno da mediji utiču na našu podsvest, a šta je sa onima koji direktno utiču na našu svest?
Tokom protekle dve ili tri decenije školovan je kadar profesora, uglavnom engleskog jezika, koji su u potpunosti odrođeni od srpske tradicije. Još u osnovnoj školi, nastavnici i nastavnice engleskog jezika organizuju razne manifestacije i radionice povodom Noći veštica.
Naravno da je potrebno da naučimo što više različitih kultura i običaja, ali nastavnici i profesori našu decu ne uče radi učenja i upoznavnja, već radi usvajanja tuđih običaja.
Od najranijeg detinjstva nama postaje normalno da 31. oktobra kupimo kostime i maske i da se u potpunosti prepustimo haosu, ludilu i nekom euforičnom slavlju, gde lica i duše nisu bitni. Bitna su samo tela.
RUSKA OMLADINA KAO PRIMER
Rat je u toku i to je svima jasno. Ne u Ukrajini, ne u Gazi, rat je odavno u toku svuda. Sukob se vodi oko budućnosti, a budućnost leži u omladini. Kontrolisati omladinu neke države znači kontrolisati makar naredni vek celokupnog naroda.
Mehanizme za to kontrolisanje smo već naveli. Kroz obrazovni sistem, masovnu kulturu i medije, Zapad je dugi niz godina slao utopističke slike o sebi nama.
Čini se da je Rusija jedna od prvih zemalja koja je shvatila razmere ovog hibridnog rata i namere druge strane.
Najveća pobeda Putinove ili ruske Specijalne vojne operacije, nije se desila na terenu, već unutar Ruske Federacije.
Zapad je do sada pri svakoj nestabilnosti u bilo kojoj zemlji uspevao da preko omladine i određenih političkih plaćenika, smeni legitimnu vlast i instalira marionetske režime.
Za više od dve decenije na vlasti Vladimir Vladimirivič uspeo je u potpunosti da rusku mladost okrene ruskoj kulturi i tradiciji, što je najbolje objasnio Slobodan Reljić u svom tesktu „Kako je ruska omladina razočarala Zapad“ (ovde: https://standard.rs/2023/06/08/kako-je-ruska-omladina-razocarala-zapad/). Mnogi su se nadali da će talas nezadovoljstva zapljusnuti Rusiju posle povlačenja najvećih svetskih brendova. Desilo se potpuno suprotno. Mladi ne samo da nisu primetili bilo kakav nedostatak, već je i podrška SVO-u porasla kako je ona odmicala.
Mladi Rusi su shvatili ko su i šta su, a šta je sa mladim Srbima?
Situacija nije idealna. Verujem da mnogi ne bi mogli bez hamburgera, koka kole i američkog fudbala. Ipak, Srbija je jedna tajna i specifična zemlja. Kada niko ne očekuje ona se izdigne iznad svakog problema. Na nama je da te probleme rešavamo, da kritikujemo i da hvalimo srpsku omladinu, a kako Aleksandar Berček u ulozi Miloša Obrenovića kaže, neka se razne paše ne zanose previše nadom da Crnog Đorđa više nema, „...puna ih je Srbija, sve crnji od crnjeg“.