Koje su karakteristike da određena oblast postane umetnost, pitanje je na koje odgovora nema. Jedini sigurni, neki će reći subjektivni, lakmus papir za to da li će neka delatnost postati umetnost jeste ljudsko oko. Sve što oko uspe da pretoči u misli, a misli dalje u nedoglednu maštu osuđeno je da postane umetnost.

Još od puštanja prve trake i postavljanja prvog platna bilo je jasno da je film prošao sve kriterijume. Film postaje iluzija, nedostižnost i delatnost kojom samo retki mogu da se bave.

Rečenica Dostojevskog, potez kičice Rembranta ili oslobađanje pokreta Mirona izjednačava se sa nabojem koji nam donosi Hičkok, krvlju koju otkriva Tarantino i apsurdom koji predstavlja Kusturica.

Mnogi su se usuđivali i upuštali u projekte koje nazivamo film, ali sve manje od čarolije i postavljanja pitanja samom sebi predstavlja propagandu, praonicu novca ili masovni inžinjering mozgova.

U Leskovcu je 2008. godine pokrenuta ideja da se ova umetnost u našem regionu sačuva i dalje unapređuje. 13 godina kasnije možemo reći da se u tome u našem gradu uspelo.

      Leskovački internacionalni festival filmske režije predstavlja jedan od specifičnijih festivala u Srbiji, za svoj zadatak nije uzeo komercijalni film i zaradu već očuvanje onog istinskog u domaćoj kao i u regionalnoj kinematografiji.

Na festivalu je za sve ove godine bilo više od 80000 gledalaca i prikazano je više od 250 filmova. Gosti, članovi žirija, dobitnici nagrada (među kojima ona najprestižnija nosi ime Živojina Žike Pavlovića) bili su imena poput Emira Kusturice, Darka Bajića, Gorana Markovića, Miloša Bikovića i mnogih drugih.

Sam značaj festivala za grad i njegovu promocijuu na kulturno-umetničkom planu je nemerljiv. Pre te 2008. godine bilo je gotovo nezamislivo da se u našem gradu pojave takva imena iz sveta filma.

U vremenu u kome živimo festivali predstavljaju svetle tačke i bastione nade za spas i kulturno uzdizanje čitavog naroda. To je period godine kada se zaboravi na ostale stvari i glavni događaj u gradu bude premijera nekog filma.

Naš grad, kao i većina u Srbiji, ipak u ostalim nefestivalskim danim ima duboki problem i krizu duhovnog bića.

Vratićemo se za trenutak u blisku prošlost, tačnije na 15. septembar ove godine. Dan nacionalnog jedinstva i zastave bila je idelana prilika za gostovanja kulturno-umetničkih društava. Leskovac je imao tu čast da baš u našem pozorištu gostuje nacionalni ansambl „Kolo“, jedini profesionalni igrači tradicionalne srpske igre zaštićene po UNESCO-u kao nematerijalna kulturna baština. Na tom nastupu bilo je svega nekoliko desetina ljudi, uglavnom bivših i sadašnjih „folkloraša“. Događaj gotovo da nije medijski ispraćen što svakako nije opravdanje za mizernu posetu Leskovčana.

U našem gradu počeo je još jedan festival, manje popularan, pozorišni festival „Joakim Vujić“. Mali broj građana to zna, ali će poseta svakako biti veća od one kod gosotvanja „Kola“. Ipak i tu publiku predstavlja isti krug, uglavnom sredovečnih ljudi.

Pre nego što pređemo na suštinu ove „kritike“, uočićemo još par problema u našem gradu i državi.

Zapadno od nas preko Jadranskog mora, na čizmi, svako jutro prosečni Italijan otvori novine i prelista ih uz prvi dnevni espreso natenane i bez stresa. Ovde je takav prizor gotovo nemoguć. Naizgled problem nedovoljnog čitanja novina nije alarmantan, ali to nam zapravo govori da nemamo kulturu čitanja ni novina, a o knjigama i da ne govorimo. Potrebne su nam samo brze, šture i polutačne informacije. Za knjigu nemamo vremena odavno. U gradu postoji nebrojano mnogo kladionica, a od kvalitentih knjižara tu je samo jedna (ni nje do skoro nije bilo).

Tek kada svakog dana pročitamo stranicu knjige, jednom sedmično kvalitetan tekst u nedeljniku, kada jednom mesečno odemo na kulturne događaje, kojih u gradu ima, i makar jednom godišnje u pozorište, moći ćemo da shvatimo da film nije samo zabava sa kokicama za dva sata, već da je film život.

      Mnogi za našu situaciju u dohovnom smislu krive rijaliti programe. Nikola Pejaković Kolja, muzičar, reditelj, glumac, čovek koga ne možemo uokviriti dao je jednu izvanrednu ocenu duhovnog stanja našeg naroda. On je borbu protiv rijalitija okarakterisao kao da teško bolesnom čoveku lečite zanoktice.

Problemi koje imamo rešavaju se iz korena, u obrazovnom sistemu, od malena.

Treba naučiti decu ne samo čitanju, već prvo lepom vaspitanju, plemenitosti. Treba usaditi dečacima u glavu da nema ništa lepšeg od smišljanja serenada svojim prvim simpatijama. Treba reći devojčicama da kada porastu ne gledaju automobil ili odeću već da cene ružu ili kartu za pozorišnu predstavu.

Mnogo puta smo od 5. oktobra 2000. pa sve do danas čuli floskolu „promena svesti“ upotrebljena u izrazito negativnom kontekstu, upotrebljavana je tako da smo mi ispod nekoga i da treba da postanemo neko drugi. Promena svesti ne sme da bude to, ona mora da znači prosvetljenje. Ona ne zahteva promenu onoga ko smo već ko postajemo. Promena svesti znači da narod postane najbolja verzija sebe.