Kada govorimo o identitetu, mnoge stvari nam padaju na pamet kao sinonimi za tu reč. U stvari, možda je bolje reći da je identitet jedna složena reč koja u svom sastavu sadrži masu pojmova koji definišu sam identitet.

Prvo uglavnom pomislimo na religiju ili zajedničko kulturno i istorijsko nasleđe jednog naroda.

Možemo pomisliti i na individualni identitet koji bi uključivao posao kojim se bavimo, hobi, porodicu,...

Ipak, čini se, da je jedan zajednički imenilac ovom privatnom ili ličnom identitetu i nacionalnom identitetu, pripadnost gradu ili mestu. Govoreći specifično o jednoj sredini, iz koje sredine potičemo, dosta stvari smo već rekli o sebi.

U današnjem hipersenzitivnom društvu poistovećivanje nekih osobina ličnosti sa gradom, smatra se stereotipizacijom. Međutim, oni koji se vređaju kada im neko unapred nabaci neku osobinu na osnovu mesta rođenja ili življenja, zaboravljaju da u savakom stereotipu postoji određena doza istine.

Stereotip je i nastao tako što se kod više ljudi iz jedne grupe ponavljala jedna ista osobina. Zbog toga ne treba da nas brine etiketiranje, već to treba da pretvorimo u našu snagu.

Jasno je da Leskovčani to još uvek ne umeju. Možda i zbog toga što se danas ništa ne zove baš „Leskovčanin“. A nekada, nekada nije bilo tako.

      Devetnaesti vek je vek prosperiteta i napretka čitavog čovečanstva. Taj napredak je ipak bio umereniji od onoga što imamo danas i ni na koji način nije remetio porodične vrednosti i normalan tok života.

Ljudi su bili željni znanja. Kao prave riznice znanja pojavile su se prve štamparije, koje su omogućavale masovno štampanje knjiga i samim tim opismenjavanje širokih masa.

Još jednom ćemo, poptpuno zasluženo, na ovom portalu pomenuti Žiku D. Obrenovića (pisali smo o njemu u nekoliko navrata). Naime, u sam suton devatnestog stoleća ovaj rođeni Nišlija, otvara drugu po redu štampariju u Leskovcu 1894. godine.

Baš ova štamparija, koja je imala ekskluzivnu lokaciju preko puta hotela „Kostić“, značajna je za našu današnju priču. U njoj, sada već davne 1896. godine, počinje sa radom list „Leskovčanin“. List je okarakterisan kao politički, ekonomski i književni.

Ovakav sveobuhvatni dnevnik do tada nije viđen na teritoriji juga Srbije.

Kako je vlasnik bio Ljubomir Stojanović, a glavni i odgovorni urednik Trajko Vojvodić, novine su naginjale na liberalnu stranu i vremenom su postale osnovni glasnik liberalne partije.

Mnogi filozofi, naučnici i teolozi smatraju da u životu nema slučajnosti. Koincidencija prosto nije nešto što je namenjeno ljudskosti. Sve stvari na ovom svetu i u ovom univerzumu događaju se s razlogom, a na nama je da otkrijemo koji je to razlog.

Jasan signal da ovo nije samo puka teorija, dobili su tačno posle jednog veka od osnivanja Leskovčanina, leskovački profesori Pravnog fakulteta u Nišu, Dimitrije Kulić, Tomislav Ilić i Saša Hadži Tančić. Do te 1996. godine gotovo da se ništa nije znalo o „Leskovčaninu“, a onda se slučajnim (ili ne?) pronalaskom došlo do otkrića 6. broja ovog časopisa.

To je pokrenule ove učene ljude da obnove novine i one su izlazile sve do 2001. godine. U prvom broju obnovljenog lista svoje tekstove objavili su: Milorad Pavić, Svetlana Velmar Janković, David Albahari, Zoran Ćirić.

O značaju samog lista govorio je i jedan od obnovitelja Saša Hadži Tančić: „ Da retkost ne mora biti sinonim vrednosti potvrđuje i Leskovčanin, list politički, ekonomski i književni koji je jedanput nedeljno, a po potrebi i više puta izlazio 1896. u Leskovcu . . . Mi njegovi obnovitelji ne krijemo zadovoljstvo da je jedan takav list izlaziou u Srbiji i to u Leskovcu, i da je uglavnom ispunjavao standardan zahtev koji se u ondašnje doba postavljao osnivaču i izdavaču,. . .“

      Entuzijazam obnovitelja nažalost nije potpuno zaživeo, ali je svakako putokaz i svetionik koji treba da ohrabri nas mlade Leskovčane, da se upustimo u jednu istinsku avanturu. Da li će ta avantura nositi naziv „Obnavljanje Leskovčanina“ ili pokretanje nekog drugog lista, potpuno je nebitno.

U poslednjem inervju koji je naša redakcija uradila sa akademikom, prof. dr Darkom Tanaskovićem, izdvojila se jedna bitna misao koju je izgovorio ovaj blistavi um i sjajni diplomata.

Naime, on je rekao kako je neretko moguće pronaći više „idejnosti, inicijativnosti i zdrave stvaralačke energije“, u takozvanim provincijama nego u velikim gradovima.

Zašto ovo mišljenje ne bi pokazali tačno i u praksi? Ako se sve nabrojane veline nas „provincijalaca“ pokažu i u životu, neke 2026. godine, na sto tridesetu godišnjicu, Leskovčanin možeopet da zasija starim sjajem.

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Štampa, beletristika i znameniti pisci i novinari između dva svetska rata“, koji naše udruženje realizuje sa gradom Leskovcem.