Pre nego što su došle devedesete kada je sve pošlo naopačke za vrapce i mačke, kako sam završio drugi deo ovog serijala, ušli smo u 1980. godinu i sve je dobilo drugačiji politički zamah koji se poklopio sa pojavom pank pokreta u Engleskoj i Americi. Vrlo brzo je muzički novi talas (new wave) zapljusnuo jugoslavenski kulturni arhipelag - pojavila se druga rok generacija. Poput svojih pank i novotalasnih uzora, koji su ismevali englesku aristokratiju, beogradska grupa Idoli se narugala sovjetskom socrealizmu u pesmi Maljčiki (1981). Stihovi su bili sa prepuno opake ironije:

Pesma se ori mladi radnici, čelična jutra, hitam fabrici.  
 (...)
Visoke peći potpaljujem ja, ruda se topi, nasmejan sam ja.

Beogradska i zagrebačka scena su bile primer kako rok muzika ima odliku da bude manifestacija kulturnog trenutka društva u kome je nastala. Beogradska grupa Električni orgazam je u pesmi Nebo (1981) ovekovečila novotalasni manifest koji je na tragu nekih davnih revolucionarnih ideala o neophodnosti promene:

Moje su nebo vezali žicom, po mome mozgu crtaju šeme
Žele još jednu kopiju svoju da njome vrate nestalo vreme  
Al' ne dam svoje ja ideale i ješću snove umesto hleba
Ja svoju sreću nosim sa sobom, ona je parče slobodnog neba.

U duhu bratstva i jedinstva, zagrebačka novotalasna grupa Azra objavljuje dupli LP Filigranski pločnici (1982) na kome su pesme sa još direktnijim političkim porukama. Tako je pesma 68 posvećena propalim novorevolucionarima:

Dok sam bio student rušio sam često
Čitao praxis, polemizirao vješto.

Na istom albumu pesma Gorki okus govori o zabrani zbirke Vunena vremena i hajke na autora Gojka Đoga. Stihovi su u duhu protestnih pesama iz šezdesetih godina vijetnamskog rata, perioda inspirativnog za američku rok scenu:

Gorki okus nije prava riječ, za dvije godine srama
Osudili su tvoga čovjeka, a sada nastavi sama.
(...)
Paranoidni strah od istine
Iza željezne ruke.

Ovo kratko putovanje jugoslovenskom rok poetikom odražava popuštanje društvenih stega posle 1980. godine i dato je u formi četiri komplementarna pristupa koja karakterišu rok muziku - kroz istoriju, muziku, politiku i pre svega poruku.

Međutim, ono što je u muzičkom smislu započelo u osamdesetim i nastavilo se kroz devedesete godine u pozadini jugoslovenskog građanskog rata, predmet je rasprava u mnogobrojnim novinskim člancima, na portalima, u publikacijama i akademskim radovima. Zvuk koji se tada pomaljao Antonio Pušić - poznat kao Rambo Amadeus nazvao je turbo-folk i kasnije izjavio da je to “sistem ubrizgavanja naroda”. Dosta kasnije, kada je cunami turbo-folka preplavio jugoslovenski kulturni arhipelag, beograđanka Irena Šentevska u svojim interdisciplinarnim studijama o popularnoj kulturi je taj muzički derivat nazvala turban-folk aludirajući na “zajedničko kulturno nasleđe”. Naziv je danas manje više nesporan, ali je rasprava o društvenoj zbilji koja je pogodovala pojavi tog muzičkog žanra još uvek aktuelna.

Jedno viđenje zaslužuje posebnu pažnju. Sarajevski gitarista i osnivač grupe Zabranjeno pušenje Davor Sučić - alijas Sejo Sexon, ispričao je svoje iskustvu iz vojničkih dana. Priča ide ovako, posle obavljene vojničke obuke Davor je dobio zaduženje da emituje muziku za vojnike preko razglasa, a njegova muzička lista je bila YU pop-rok žanra. Nakon nekog vremena je dobio poziv da se javi „bezbednjaku“, usledilo je pitanje: Vojniče, kako se zove vojska koju ti služiš? Jugoslovenska narodna armija druže kapetane, odgovorio je Davor. Uzvratio je oficir JNA: E pa kad se bude zvala jugoslovenska zabavna armija, onda možeš da puštaš te pesme! Ovaj pojedinačni slučaj je dobra slika društvene zbilje kako jugoslovenska zabavna armija, bez obzira na početni zavidan arsenal godišnje dobave sa festivala San Remo, svakodnevne rok i pop muzike sa talasa Radio Luksemburga i domaćih radio stanica i zavidnom diskografskom produkcijom u osamdesetim godinama, nije imala šanse pred združenom jugoslovenskom narodnom armijom.

Jedno je društvena zbilja, a drugo neposredni povod. Legenda kaže da je kojim slučajem Leskovčanin Miodrag Ilić – alijas Mile Bas dobio priliku u Radio Beogradu i rešio novčane probleme, ne bi osnovao orkestar Južni vetar. Kako je kasnije izjavio: „Onda sam shvatio da neki ljudi od kojih sam u autorskom smislu mnogo bolji, žive u izobilju. Kad sam to uvideo, onda su počele stvari da se menjaju, ja sam imao šta da jedem, a mogao sam i da razmišljam da kupim svoj stan”. Prethodno je nagovorio DISKOS iz Aleksadrovca da objavi 1982. godine prvi album Sinana Sakića. Posle toga ništa nije bilo isto. Ovo je mesto i vreme kada i zahvaljujući kome se nešto do tada zvano narodna muzika transformisala u orijentalni melos kao da hodža peva sa minareta. Priča je prodavana u enormnim tiražima puneći dvorane širom jugoslovenskih šest republika i dve autonomne pokrajine, a ispred orkestra Južni vetar nastupala je petorka iz snova: All stars - Sinan Sakić, Dragana Mirković, Mile Kitić, Šemsa Suljaković i Kemal Malovčić. DISKOS je radio u tri smene.

Ono što je bilo stvarano prethodnih par decenija kulturnom politikom širom jugoslovenskog arhipelaga do čijih ostrva je dopirao muzički zapadni talas, a leskovački Klub mladih je bio jedno od tih ostrva, iznenada je bilo zapljusnuto poplavnim talasom bosanske i srpske folk muzike ukrašene naglašenim bliskoistočnim uticajem. Dosta ranije, srpski kompozitor klasične muzike Petar Konjović je rekao da orijentalna dekorativnost u srpskoj muzici predstavlja nešto „nenacionalno“. Njemu se pridružio dirigent Beogradske filharmonije i profesor Muzičke akademije Živojin Zdravković u svom eseju pročitanom 1957. godine na Radio Beogradu, rečima da je lepota izvorne narodne pesme „u jednostavnosti i monumentalnosti, a ne u balastu komplikovanog i konfuznog muslimanskog sveta, jezika i izraza, i mentaliteta koji nije naš“. Reči muzikologa mogu da zvuče apstraktno, ali glas Sinana Sakića u pesmi Janičar zvuči kao da lično janičar peva o ponovnom susretu sa majkom.

Videli smo kako, ali je pitanje zašto je do ovoga došlo. Mladi leskovački istoričar Perica Hadži-Jovančić je u sjajnoj studiji Evropeizacija srpskog Mančestera 1918-1941 (2010) rekonstruisao jednu kulturu u nastajanju, kulturu srednje klase u začetku industrijalizacije Srbije. Konstatovao je za Leskovac da nije mogao da funkcioniše nezavisno od okruženja i da je "grad bio samo kap evropeizacije i modernog u moru vekovima nepromenjenih odnosa na selu“. Možemo reći na kraju da kao što Leskovac koji nije mogao da "emancipuje svoje ogromno seosko zaleđe“, tako je i jugoslovenska zabavna armija bila poražena od jugoslovenske narodne armije.

Kraj