Obeležiti mesto, obeležiti teritoriju, osnovna je potreba svakog pojedinačnog života, ali i svakog naroda. Srpski narod, čini se, u želji za slobodom koju dugo nismo imali, dobio je još veću potrebu za isticanjem svog identiteta.

Na krajnjem severozapadu Jablaničkog okruga, na vrletima Radan planine, nalazi se mesto u kome aktivno ne živi više od 50 ljudi – selo Ivanje.

Nekada opština koja je u svom sastavu imala 17 sela, sa 274 kuće, Ivanje je predstavljalo bitan centar na jugu Kneževine Srbije u 19. veku.

Industrijalizacija, raseljavanje mladih, nemaština na selu, uzrokovali su da je ovo bojničko selo danas praktično pusto.

Ipak, o njemu možemo pisati mnogo toga. Od istorijskih činjenica, preko prirodnih lepota, do ljudi i građevina. Danas smo fokusirani na svetinju koja se nalazi u samom Ivanju.

      Na ulazu u selo jasno se vidi da je sva lepota ovog kraja sačinjena u jednom selu. Male prizemne kuće, uz par obnovljenih vikendica, jasno ukazuju da ljudi u ovom selu žive u skladu sa prirodom.

Svaka kuća ograđena je prostom žicom, a trava je u većini domaćinstava uredno sređena. Ono što međutim, dominira ovom regijom jeste pogled. Retko ćete u svetu naći pogled kakav možete imati u ovom bojničkom selu.

Čini se da kada ste na toj nadmorskoj visini, sa toliki čistim i raspucanim pogledom, možete da budete bliži Bogu.

U tišini, sa malom stolicom i pogledom u nebo, mir je u Ivanju zagarantovan.

Jedan prelep događaj odigrao se u ovom selu 2016. godine. Naime, meštani su se, uz pomoć potomaka preminulih meštana koji su svoju sreću potražili u belom svetu, organizovali i uspeli su da sakupe značajna sredstva za obnovu crkve u samom mestu. Najzaslužniji za samu obnovu bio je Bratoljub Cvetković sa svojom porodicom

Crkva je jednostavna. Malo ukopana u zemlju, kako bi čvrsto stajala godinama i kako bi se lakše grejala zimi. Ulaz je uzak i sveden, a iznad ulaza se nalazi ikona svetog Jovana kome je crkva posvećena i tabla koja stoji kao podsetnik na obnovitelja ove crkve. Na vrhu crkve dominira prijatan za oko, čini se ručno izrađeni zlatkasti krst.

Na severnoj strani nalazi se još jedan ulaz u crkvu koji je dodatno ukrašava. Unutar crkve zidovi su još uvek beli, ali ih krasi veliki broj ikona najznačajnijih hrišćanskih svetaca.

Ceo ovaj kraj, pa tako i njegove crkve, odiše mirom i nekim hrišćanskim dostojanstvom. Lepota crkava u bojničkom kraju, jeste upravo u jednostavnosti i skromnosti. Ako želite da zaista osetite duh hrišćanstva, sva ova mesta su idealna za tu vrstu duhovnog uzdizanja.

      Neki će sada reći, šta će selu sa toliko malo ljudi obnova crkve? Crkva je mesto povratka, crkva je mesto okupljanja i sabora. Ako jedan narod nema svoje saborno mesto, onda je zauvek u rasejanju i nesreći.

Time dolazimo i do osnovnog cilja ovog projekta. U svetu ćete nailaziti na mnogo lepše, značajnije i uređenije crkve i manastire, ali ove bojničke i radanske crkve su jedinstvene po tome što predstavljaju nadu.

Nadu da će se svi raseljeni Bojničani uskoro vratiti na svoju zemlju i u svoje mesto, nadu da će svake nedelje sve ove crkve biti prepune molitvama meštana i grajom dece.

Crkvu nećete lako uočiti, ali potrudite se vredi. I još nešto, kada ste već ovde produžite kilometar, dva ka planinarskom domu i osetite prirodni fenomen „uzbrdnu nizbrdicu“. Ugasite kola i osetićete kako se na nizbrdici kola vraćaju unazad, a voda u potoku kraj glavnog puta, teče na gore. Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Duhovna vertikala opštine Bojnik“, koji naše udruženje realizuje u saradnji sa opštinom Bojnik.