Za ovih nekoliko godina koliko imate prilike, poštovani čitaoci, da uživate u našim tekstovima i sadržajima, primetili ste sigurno da je glavni fokus našeg portala dobilo takozvano leskovačko Zlatno doba.

Naravno, za tako nešto postoji vrlo valjan razlog. To je period života i razvoja Leskovca za kojim mi, mladi u gradu na Veternci, i danas težimo. Ono možda predstavlja nešto nedostižno i apstraktno za našu generaciju, ali sama težnja ka „zlatnom dobu“ nam pomaže da i sami budemo bolji, bez obzira da li ćemo to doba dostići za naših života ili ne.

Jedan od glavnih ciljeva našeg sajta bio je zabeležiti mali trag i mali podsetnik onoga što je bilo kako bi se nešto još veće desilo u budućnosti.

U prvom većem projektu koji smo realizovali, doneli smo vam priče o najznamenitijim i najznačajnijim Leskovčanima između dva svetska rata. Ispripovedali smo priče o ličnostima kao što su: Trajko Đorđević Kukar, Vlada Ilić, porodica Teokarević,...

Mnogi od njih bili su privrednici ili su imali direktne veze sa leskovačkom privredom između 1918. i 1945. godine. Upravo ti ljudi, usko povezani sa industrijom, doneli su prosperitet našem gradu.

Razvitkom industrije stvorena je odlična podloga za ekonomski napredak, ekonomski napredak doneo je želju za školovanjem, a masovno školovanje želju za kulturnim uzdizanjem.

Kulturno uzdizanje Leskovčana na samom početku dvadesetog veka, ogleda se i u masovnosti leskovačkih listova u tom periodu. Gotovo da nema oblasti društvenog života koja nije posedovala jedan svoj, personalizovani list.

Leskovčani su tada, sve informacije vezane za poslove, fabrike, zapošljavanje, mogli da nađu u jednim karakterističnim novinama pod nazivom „Leskovački privrednik“.

      Ostaće upamćeno u istoriji, ne samo Leskovca, već i čitavog juga Srbije, da je u gradu podno Hisara štampan jako veliki broj dnevnih, ali i nedeljnih novina. Najznačajnije medijsko glasilo bilo je svakako čuveni Leskovački glasnik, koji je i najduže trajao u našem gradu.

Zabeleženo je i da je pored Glasnika izlazilo u isto vreme još bar četiri lista, a još dva su bila planirana za štampanje, ali nikada nisu doživeli svoje premijerno izdanje.

Ta četiri lista nosila su sledeće nazive: Selo, Leskovački sportisti, Leskovački privrednik, Vlasina. Poslednjepomenuti bio je štampan u susednom Vlasotincu, ali su neki brojevi stizali do čitalaca i u Leskovcu.

Dva lista koja su bila spremna za štampanje, ali nisu objavljena zvala su se Progres i Narodni prosvetitelj.

Iz ovih informacija moguće je izvući nekoliko bitnih zaključaka. Najbitniji je taj da je Leskovac imao publiku, odnosno čitaoce za sve. Od domena poljoprivrede, preko sporta i industrije, do svakodnvne domaće i međunarodne politike.

Časopis koji danas kod nas ima centralnu ulogu, Leskovački privrednik, nije najbolje očuvan i o njemu se ne mogu naći precizni detalji. Ono što je sigurno je da je Privrednik služio kao vrsta oglasa za zapošljavanje, kao i promocije noviteta u različitim leskovačkim fabrikama.

List je bio namenjen i radnicima te jakom radničkom pokretu i sindikatima, što je svakako retkost za Evropu tog vremena. Leskovac je jedan od retkih gradova gde su radnici tada bili organizovani u grupe, tražeći svoja prava. U prilog tome ide i informacija da su komunisti iz SSSR-a slali svoje agente (npr. Mustafa Golubić) da osluškuju situaciju unutar našeg grada, kako bi eventualno revolucija krenula baš iz Leskovca.

Kako je časopis bio namenjen radničkom pokretu, to nas dovodi do još jedne retkosti za period pre Drugog svetskog rata. Podatak da je jedan Leskovački privrednik imao široku čitalačku masu nam kazuje da su i radnici u fabrikama bili bar najosnovnije pismeni.

Cilj tadašnjih privrednika nije bio stvaranje proste i needukovane radne snage, već efikasne, po potrebi i buntovne grupe ljudi koji će kada je to potrebno poslodavcu ukazati na neki problem. Na taj način posao je mogao da raste i da se razvija.

Možda se baš u tome krije tajna leskovačkog procvata i leskovačkog Zlatnog doba, možda je baš to put koji danas treba da slede leskovački privrednici.

      Ovim tekstom završili smo naše ovogodišnje putovanje. Počeli smo ovaj projekat, od osamnaest tekstova, sa najznačajnijim leskovčanima od pera, a završili ga sa bitnim i uticajnim novinama našeg grada.

Književnost zaista ne može da promeni svet. Ako ona to ne može, sigurno za to nije sposobno novinarstvo sa nekoliko kolumni. Ali ipak te kolumne i ti tekstovi mogu da inspirišu, nadahnu, ukažu i pokažu.

Ukoliko smo makar jednu osobu naučili nečem novom, ako smo barem jednom paru očiju dali novi, sjajniji pogled na Leskovac, naša misija je uspela!

Do sledećeg čitanja!

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata“, koji naše udruženje realizuje u saradnji sa gradom Leskovcem.