Filmovi Kventina Tarantina, njih devet do sada, uvek su izazivali određenu kontroverzu. Neki ih obožavaju, drugi kritikuju, a trećima ništa nije jasno. Ipak, svi se moramo složiti da je Tarantino čovek koji zna da ispriča priču i da prenese poruku.
Svoja viđenja stvari šezdesetdvogodišnji reditelj daje na jedan jako specifičan način. On uzima određenu epohu, uvodi stvarne likove ili događaje, ali toku događaja daje alternativni pravac. Tako, u njegovim filmovima Hitler umire u požaru u bioskpu, ludaci iz hipi kulta ne ubijaju Šeron Tejt, već oni sami stradaju na stravičan način, itd.
Da li umetnost kopira život ili život kopira umetnost, pitanje je na koje verovatno nikada nećemo imati tačan i kompletan odgovor, ali ovo putovanje u najlepšu regiju Čizme približilo me je stavu da je život ipak, samo kopija umetnosti.
Dok sam gledao ovaj prelepi komad zemlje, dok sam uživao u njegova dva bisera – Firenci i Sijeni, dok sam kušao specifične italijanske ukuse i mirise, negde mi je u podsvesti zvonilo, u zadnjoj fioci mozga odjekivalo, Tarantinovo pitanje: „Šta bi bilo, kad bi bilo?“
Beograd je grad koji je rušen preko četrdeset puta, i kada čovek obiđe muzej na otvorenom poput Firence, mora da se zapita da li bi i naša prestonica bila takva da nije rušena toliko puta. Da li bi bila nalik Firenci ili Rimu samo da nije bilo vaskršnjeg bombardovanja 1941. godine (ne moramo da idemo dalje u prošlost)?
Da li bi jedan Leskovac bio sličan Sijeni samo da nije bilo 6. septembra 1944. godine?
To ne možemo da znamo, ali putovanja nam služe da shvatimo značaj onoga što nam je ostalo, onoga što nisu progutale bombe i uništili meci. Nad svojom sudbinom ne smemo jadikovati, ali moramo biti svesni svoje žrtve i na taj način ceniti ono što smo sačuvali od zaborava, a to s obzirom na okolnosti nikako nije malo.
To ne znači da po svaku cenu treba govoriti kako je sve naše najbolje – to bi bila laž. Nije sramota diviti se lepom, ali je sramota videti lepo samo u tuđem.
Što više prolazimo, što više upoznajemo sveta, to postajemo uvereniji da kosmopolitizam i rodoljublje nisu dva suprotna pojma, već naprotiv, pravi kosmopolita mora biti rodoljub, a pravi rodoljub ima potencijal da postane kosmopolita.
