Leskovčani sebe smatraju, a to je potvrđeno i od drugih, duhovitim ljudima. U društvu Leskovčana uvek će se čuti šala, doskočica, smeh. Zato i ne čudi što je list „Vreme” o svom gradonačelniku izveštavao ovako: „Leskovački tatko na narod br. 2 koji sas male pare pravi džumbus, La Gvardijau gradu gajtana. Srednjeg rasta, crne puti, koštunjav i pokretljiv kao čigra. Osobeni znaci su mu mali brčići. Star je svega četrdeset i devet, pre dvadeset i jednu godinu.”

U ovoj Leskovačkoj suboti podsetićemo vas ko je bio „tatko na narod br. 2” koji je „sas male pare pravio džumbus”. Reč je, naravno, o čuvenom Mihajlu Babamilkiću.

Mihajlo Babamilkić rođen je 1867. godine. Po profesiji je bio kafedžija, poznat po svojoj hrabrosti i nezgodnom karakteru, o čemu svedoče brojna odlikovanja i ordenje za učešće u ratovima.

Proka Profirović, knjigovođa leskovačke opštine u periodu od 1923. do 1935. godine, Babamilkića opisuje ovako: „Kafedžija, srednjeg rasta, živahan, samovoljan i prek, načelo vatreni Radikal.”

U politiku ulazi kao mlad sa čvrstim i nepopravljivim stavovima. Do groba je bio veran Radikalskoj stranci Nikole Pašića. A 1902. godine prvi put stupa na funkciju predsednika opštine i vodi je čak 11 godina. Iako daleko od cveta mladosti, odlazi u Prvi svetski rat, i tu nakratko prestaje njegova politička karijera.

Leskovcu je opet trebao njegov karakter i njegova politika, koja je od Leskovca želela da napravi „Srpski Mančester” i izbriše svaki trag palanke u njemu. Drugi mandat trajao je od pomenute 1921.sve do 1923. godine, kada se mislilo da je ovaj vešti čovek definitivno završio ulogu političara.

Međutim, opet se pokazalo da je upravo Babamilkić najbolji u kriznim vremenima. Stoga, 1935.godine, neposredno posle atentata na kralja Aleksandra Karadjordjevića, Mihajlo i treći put preuzima vlast i ovoga puta na njoj ostaje pune 4 godine.

Dok je on upravljao opštinom, uradjeno je mnogo stvari. Leskovac je potpuno modernizovan. Mnoge kuće dobijale su spratove i pravljene su palate koje su predstavljale prve višespratnice u našem gradu.

Podignuto je više od 15 javnih česama, a kapacitet glavnog rezervoara za vodu povećan je sa 120 na 200 hiljada litara, čime se na duži rok rešio problem vodosnabdevanja u samom gradu.

Ono što je u to vreme predstavljalo moderan grad jesu kockasta kaldrma i asfaltirani trotoari. Baš to je Leskovac dobio za vreme Babamilkićevog upravljanja u glavnim ulicama Kralja Petra i Kralja Aleksandra. Pored toga, izgrađen je i novi pešački most, u Taban-mahali.

Pri varoškom groblju Špitalj, 1937. godine, podiže nešto po čemu će ga Leskovčani pamtiti. Upitanju je bio dom za iznemogle, siromašne i bolesne starce, sa 12 odeljenja. Takođe, u novopodignutom delu zgrade poglavarstva u kojoj je uveden vodovod, otvara prvu opštinsku ambulantu za besplatno lečenje građana. U okviru tog zdanja otvorena je i narodna čitaonica, a u njenom dvorištu moderno javno kupatilo.

Jedna od poslednjih političkih želja velikog Mihajla Babamilkića, na zalasku njegove karijere, bila je da se Milan Stojadinović izabere za počasnog građanina Leskovca, što je skupština i usvojila 11. januara 1939. godine.

Svaki političar, kao uostalom i svaki čovek, ima svoje vrline i mane. Razlikuju se političari po programima, razmišljanju, načinu rada i mnogim drugim stvarima. Ipak, ono što treba da bude jedinstveno za sve političare, pa i za sve stanovnike Leskovca, jeste Babamilkićevo načelo, kojem vreme ne može ništa – Leskovac nikada, ni po koju cenu ne sme da bude mali grad, Leskovac nikada ne sme da bude palanka.