Knjiga je ta koja donosi čoveku kao pojedincu, ali i čitavom narodu produhovljenost, znanje i želju za slobodom. Različiti žanrovi donose različite utiske na nas same, ali nas mogu lako naučiti i nekim prošlim vremenima. Ući u živote istorijskih ličnosti, doneti ih iz neke prizme bliskosti, najteži je izazov za jednog pisca.
U tome na maestralan način kroz svoja dela uspeva Slaviša Pavlović, jedan od najpopularnijih i najčitanijih pisaca savremene generacije. Imamo tu čast da je gospodin Pavlović pristao da govori za naš portal.
Svedoci smo jedne sveopšte krize kada su u pitanju romani sa istorijskom tematikom u našoj modernoj književnosti. Zašto postoji strah da se uplovi u jedan takav žanr kod većine naših, ali i svetskih pisaca?
Ne mislim da je kriza u tom smislu, naprotiv. Čini mi se da je u poslednjih nekoliko godina štampano mnogo istorijskih romana, od kojih je veliki broj imao zaista dobre tiraže, tako da, mislim da nema straha, nego ekspanzije, što je dobro.
Kada smo već kod straha, da li odgovor na to pitanje možda leži u pripremi za samo stvaranje romana? Koliko traje priprema, istraživanje života ličnosti koju želite da stavite u određenu priču?
To zavisi od teme, pisca, dostupnih podataka... U mom slučaju, dok sam prikupljao građu za roman o Dučiću, proteklo je sigurno nekoliko godina dok nisam počeo da pišem. Nije mi dovoljno samo da sakupim građu, nego i da razumem vreme, da lik koji gradim sazri u meni, pa tek onda da mu podarim književni život.
Vaš roman „Himerina krv“ na jedan fenomenalan način oslikava život Jovana Dučića. Šta bi ukratko izdvojili o Dučiću kao diplomati, jer verujem da ga većina naših čitaoca poznaje samo kao pesnika? Neka to bude i neka vrsta preporuke za one koji se nisu susreli još uvek sa ovim romanom.
Dučićev šarm bio je odlično oružje u diplomatiji. Rakić je govorio da je on, svojom slatkorečivošću, uz neverovatno poznavanje istorijskih činjenica, mogao da ubedi i najveće neprijatelje da mu postanu prijatelji. Uostalom, to je i pokazao tokom susreta sa Musolinijem.
Nadovezao bih se na temu diplomatije. Koje je Vaše mišljenje, zašto je došlo do tolikog opadanja kvaliteta naših diplomatskih predstavnika? Znamo da su nekada diplomate bili imena poput Dučića, Rakića, Crnjanskog, Andrića, a danas diplomatija predstavlja nagradu za politička i parapolitička dejstva. Kako diplomatiju vratiti na zdrave noge?
Diplomate koje ste naveli bili su i tada retkost u našoj diplomatiji. Kad pročitate Dučićev dnevnik, možete saznati da ga je zamenio netalentovani diplomata, zakulisna figura kako on kaže – dobar sluga svakog gospodara. U tom smislu, možemo pre govoriti o stalnoprisutnom trendu, nikako da je to vreme bilo naprednije od današnjeg, niti da se drugačije postupalo.
Lično ste se bavili temama Prvog svetskog rata i uloge srpske vojske u tom masovnom sukobu. Koliko je naše znanje ili neznanje o Velikom ratu i da li baš ta svetla stranica naše istorije treba da bude centralno mesto učenja moderne istorije na svim nivoima obrazovanja?
To je najslavnije vreme naše moderne istorije, ujedno i najtragičnije. Izgubili smo trećinu stanovništva. Demografska katastrofa od koje se nismo oporavili. Nažalost, dolaskom komunista ta tema je bačena u zapećak, pa danas, posle toliko decenija, sve što radimo jeste više od generacije pre nas. Naravno, ta tema, ne da treba da bude centralna, već osnova na kojoj počiva naše obrazovanje.
Kako bi u najkraćim mogućim crtama opisali Vaš najnoviji roman „Osvetnici i klevetnici“? Po čemu se razlikuje, a po čemu je sličan sa Vašim dosadašnjim delima?
Na prvom mestu što to nije roman, već zbirka priča. Takođe, priče su žanrovski različite, od drame i trilera, pa do satire.
I za kraj, da li ste bili do sada u Leskovcu i šta znate o istoriji i kulturi našeg kraja? Poziv Vam je uvek otvoren i nadam se da ćemo uskoro upriličiti viđenje u našem gradu!
Hvala na pozivu, ali ako mislite na promocije knjiga, taj poziv treba da bude upućen iz neke instituicije koja se time bavi. Leskovac mi je drag, bio sam više puta, poslednji put na Filmskom festivalu prošle godine.
