Celokupno društvo u Srbiji već pola godine živi u nekoj vrsti krize, koja povremeno prelazi u šizofreniju.
Podele su nikad veće, a kraj ove političke i društvene uzdrmanosti se ni ne nazire.
U takvoj situaciji uloga pravog intelektualca je da uzme aktivno učešće, i da bude neka vrsta mudrog savetodavca. Profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu, dr Zoran Čvorović, jedan je od retkih koji svoje delovanje nije bazirao samo na tekstovima, kritikama i kolumnama, već je stao pred studente, te izložio ozbiljne predloge, ali i kritike.
Imali smo tu čast da profesor Čvorović izdvoji vreme za nas, i da u jednom obimnom, temeljnom i poučnom intervjuu, objasni mnoge nedoumice koje nas sve muče proteklih meseci.
Profesore, Vi ste jedan od retkih angažovanih intelektualaca, koji istorijskim paralelama pokušava da objasni, i razumljivim učini, današnju političku i društveni situaciju u Srbiji. Bez tih istorijskih paralela, teško da možemo da shvatimo šta nam se dešava, a još manje da odredimo put u budućnost kojim Srbija i srpski narod treba da idu. Pravnički, dosledno, na početku studentskih protesta ukazali ste da će, kad tad, studenti morati svoje zahteve politički da artikulišu. Šta mislite, da li su zakasnili, i da li je 15. mart bio trenutak koji nije iskorišćen za korenite društveno-političke promene koje su neophodne Srbiji?
Kada su studenti istakli svoja prva četiri zahteva, koji su se jednom rečju ticali uspostavljanja pravne države u Srbiji, odmah sam ih lično podržao. To sam učinio iz načelnih razloga, pa sam otuda, između ostalog, i svesno prenebregao činjenicu da se među malobrojnim davaocima podrške studentima iz redova profesora i asistenata Pravnog fakulteta u Kragujevcu našao i penzionisani profesor Predrag Stojanović, koji je kao dekan fakulteta 2010. godine bio jedan od predvodnika mogu isterivanja sa fakulteta. Pritom je reč o čoveku koji je paradigma naše duboke političke, društvene i nacionalne krize, jer je Stojanović ni manje ni više jedan od optuženih u našoj najvećoj korupcionaškoj i do danas sudski neokončanoj aferi „Indeks“, a pre toga je kao visoki funkcioner DHSS bio narodni poslanik i predsednik skupštinskog Odbora za obrazovanje. Ovaj podatak navodim kako bi Vaši čitaoci imali realniji uvid u sadašnje događaje i trezvenije prišli problemu borbe protiv korupcije. A ona ne može biti uspešna sve dok se korupcija masovno praktikuje i sve dok korupcionaši ne nailaze na osudu sredine u kojoj žive.
Kasnije sam svoju podršku probitnim zahtevima studenata dao i potpisom na dokument – Načela suverenističke politike, iza kojeg su stali neki od najznačajnijih srpskih rodoljubivih intelektualca, kao što su akademik Danilo Basta, Slobodan Antonić, Miloš Ković, Slobodan Vladušić, Časlav Koprivica i o. Darko Đogo.
U svojim tekstovima objavljenim na Novom standardu, kao i u govoru koji sam 23. januara održao studentima u blokadi različitih fakulteta kragujevačkog Univerziteta, nisam isticao da će studenti morati da pređu na klasične političke zahteve, kao što je poslednji od 5. maja o vanrednim parlamentarnim izborima i tzv. studentskoj listi, već sam skrenuo pažnju da je i takav ishod moguć. Još krajem decembra rekao sam da bi isticanje takvih klasičnih političkih zahteva od strane sudenata bilo legitimno, mada naprednjački režim tvrdi suprotno, ali i da bi nakon toga postojeći partijski i ideološki formalno neutralan studentski protest dobio jasno partijsko i ideološko obeležje. Polazeći od takvog stava, a imajući u vidu zakonsku zabranu političkog i partijskog delovanja na univerzitetu, odmah nakon 5. maja istupio sam sa stavom da blokadama nije više mesto na fakultetima, već da one moraju preći na ulice i neke druge objekte.
Za jedno društvo i njegov politički sistem je loše ako dugo akumulirano nezadovljstvo i protestna energija dostignu vrhunac, a ne dođe do političke artikulacije građanskog nezadovljstva. Protestno okupljanje 15. marta bilo je vrhunac protesta, pa je politički bilo opravdano da u tom momentu studentski protest preraste u građanski, da opozicione stranke i poznati pojedinci preuzmu teret protesta od studenata, da se traži izmena postojećeg izbornog i medijskog zakonodavstva i nakon toga raspisivanje vanrednih parlamentarnih i predsedničkih izbora i, najzad, da prestanu blokade fakulteta, pošto teko da mogu dovesti do vanrednih izbora. Ovaj red poteza je po meni nužan ako se želi preko potrebna stabilizacija politički prilika u zemlji i vraćanje izgubljenog autoriteta države.
Kada sam u decembru prošle godine rekao da je moguće da studenti izađu i sa klasičnim političkim zahtevima, upozorio sam da to još uvek ne znači da će oni biti i politički akteri, mada su sa svojim protestima od početka duboko ušli u polje političkog u kome se vodi borba za vlast. Studenti su u političkom polju samo generatori i nosioci protestne „energije“, ali ne i politički akteri. Jer, da bi bili politički akteri, morali bi da raspolažu realnom političkom moći koja bi im omogućila da efektivno utiču na proces izbora nove vlasti. Politički akteri su stranke, ali ne samo one, nego i različite interesne društvene grupe povezane sa domaćim i inostranim biznisom i inostranim centrima moći, nevladine organizacije, strukovni klanovi i dr., svi oni koji mogu presudno oblikovati politiku i kadrovsku strukturu sistema vlasti i direktno ili indirektno participirati u njemu. Imajući to u vidu, u januaru sam napisao, da su politički opasni zavodljivi utopistički predlozi o učešću studentskih „plenuma“ u formiranju tzv. prelazne vlade, koja je tada bila aktuelna, pošto studenti ne raspolažu nikakvom realnom moći, pa bi njihovo učešće služilo samo kao „maskirovka“ za ulazak „na mala vrata“ u sistem vlasti zastupnika onih političkih stavova koji ne uživaju relevantnu podršku srpskog biračkog tela.
Danas se to isto može reći i za tzv. studentsku listu. „Maskirovka“ sa tzv. studentskom listom je tim veća što se veća sada vidi da će ona, ukoliko budu raspisani izbori, po svom stastavu biti politički i ideološki heterogena sa dominacijom pobornika prozapadne orijentacije Srbije. Sada se već zna, da se ova izborna lista iz razloga političkog opurtuniteta neće izjašnjavati o najvažnijim pitanjima od kojih zavisi budućnost Srbije i srpskog naroda u celini: o nacionalnoj šteti i koristi od evrointegracija Srbije, o sadašnjem nivou saradnje Srbije i NATO, o načinu poništenja svih protiustavnih sporazuma o Kosovu koji su zaključeni tokom poslednjih 15 godina, o srpskim integracijama, o daljoj saradnji sa MMF.
U jednom od tekstova o studentskom protestu naveo sam da je jedan od glavnih uzroka krize postojećeg sistema vlasti u Srbiji – njegova nereprezentativnost, i to kako na strani pozicije, tako i na strani opozicije, jer najveći broj političkih aktera po strateški važnim pitanjima ne deli one stavove koji imaju većinsku podršku srpskog društva. Ako to želimo da ispravimo, onda ne možemo da se zalažemo za plebiscitarne izbore sa samo jednom opozicionom listom koja bi u političko-ideološkom smislu bila jedan kalambur. Kada predajem studentima o nastanku parlamentarizma u V. Britaniji obavezno im skrenem pažnju na teoriju mandata, prema kojoj u stranke na izborima ne dobijaju od birača blanko podršku, već tu podršku dobijaju na osnovu detaljno izloženih predizbornih programa. Mi naš parlamentarni sistem ne možemo da obnovimo ignorišući lekciju teorije mandata. Plebiscitarni izbori sa dve kolone i neizjašnjavanje o gorućim strateški važnim pitanjima, samo će pomoći da se dodatno razvlaste birači i da se i dalje krupne odluke za budućnost ove zemlje donose bez njihovog odobrenja.
Pribojavam se da srpski rodoljubi nisu dovoljno svesni činjenice da su i u petooktobarskom prevratu i prilikom dolaska na vlast naprednjaka bili samo pasivni davoci preko potrebnog legitimiteta, kojim se skrivala kolonijalna suština nove vlasti. Zbog nenaučne lekcije i sada mogu doći u istu situaciju ako izbori budu plebicitarnog karaktera.
Čitajući istorijske zapise Jovana Ristića o Srbiji i Krimskom ratu, te o revoluciji, odnosno narodnoj pobuni iz 1848. godine vidi se da se geopolitički odnosi istorijski ponavljaju, naravno ne u detaljima. Ima li Srbija snage i kadrove da ostane dostojno na putu onih ljudi koji su stvarali srpsku državau i srpsku državnost? Kako stvoriti meriokratsku državu koja će biti otklon od partijske? Da li je to uopšte moguće, i ako jeste, koliko vremena je potrebno da se Srbija oslobodi od partijske prosečnosti i nesposobnih kadrova, koji danas odlučuju o mnogim važnim stvarima, kada je o diplomatiji i međunarodnom pozicioniranju Srbije reč?
Najpre moram reći, da treba biti jako oprezan kada se sadašnji politički događaji tumače primerima iz srpske i svetske političke istorije. Iako i danas postoje iste političke i pravne ustanove koje su postojale i u 19. veku, socijalni, kulturološki, ekonomski i tehnički kontekst njihove primene je potpuno drugačiji. Zato su te političke i pravne ustanove neretko nefefikasne, a uz to su samo po imenu istovetne političkim i pravnim ustanovama iz srpskog i evropskog 19. veka.
Meritokratija i partijska politika ne moraju, a u parlamentarnoj demokratiji i ne smeju isključivati jedna drugu.
Politički život u savremenoj parlamentarnoj demokratiji je nezamisliv bez stranaka. Problem je što su se stranke pretvorile iz ideoloških u interesne grupe. Međutim, takvo „kvarenje“ stranaka nije samo specifičnost srpske politike. Meritokratija u politici nije dobra, jer bi to vodilo njenom dodatnom idejnom obezličavanju. Meritokratija u politici degradira ulogu birača, koji više ne bira između izbornih programa pojedinih stranaka, već umesto toga daje blanko poverenje tzv. ekspertima, koji potom potpuno samostalno kreiraju i vode politiku države. Meritokratija u politici služi uspostavljanju tehnokratije – vladavine stručnjaka. Pritom ne treba smetnuti s uma da zagovornici meritokratije u politici uvek polaze, makar i prećutno od teze da narod nije sposoban za javne poslove. Shodno tome, meritokratija u politici naročito odgovara onom što Vladušić vrlo precizno naziva Megalopolisom, koji preko tehnokratskih struktura lako i uspešno vlada jednom zemljom. Ako želimo da promenim naš sadašnji (polu)kolonijalni položaj, moramo raditi na reafirmaciji uloge birača u politici.
Ako je meritokratija štetna u politici, naročito u zemljama (polu)kolonijalnog statusa, meritokratija je itekako poželjna, a kada je u pitanju Srbija preko potrebna u državnoj upravi, ispod ranga ministara i eventualno pomoćnika ministara. Sami smo svedoci koliko je za funkcionisanje države štetno popunjavanje pojedinih resora kadrovima, čiji je jedini kvalitet pripadnost partiji. Kao i svaki model upravljanja, meritokratija sama po sebi nije garancija da ćemo pomoću nje doći do rezultata koje nacionalno svesni i državno odgovori Srbi danas žele. Jer, nije svejedno da li će našu spoljnu, obrazovnu ili politiku bezbednosti sprovoditi ljudi koji pored stručnog znanja imaju i uzornu nacionalnu svest, ili će te politike sprovoditi ljudi bez ikakve nacionalne svesti. Da bi meritokratija u državnoj upravi dala željene rezultate, Srbija mora najpre postati suverena. Nesuvereni politički entiteti ne mogu imati valjan obrazovni sistem, koji će produkovati profesionalno visoko kvalitetne i nacionalno svesne i odgovorne stručnjake, jer to nije u interesu pre svega multinacionalnih kompanija. Zato je pitanje obnove državne suvrenosti političko pitanje broj jedan u Srbiji.
Zanimljivo je da studenti u protestu svih ovih meseci nisu istakli nijedan zahtev koji bi otvorio put meritokratiji, mada bi takvi zahtevi bili apsolutno u njihovom, ali i nacionalnom interesu. S tim u vezi očekivao sam od studenata u protestu da će usvojiti makar jedan od predloga koje sam izneo studentima kragujevačkog Univerziteta, a pre svega onaj koji se ticao zahteva vlastima da donesu zakon o rezervisanim zanimanjima, po kome bi u državnoj upravi, pravosuđu i loklanoj samoupravi mogli da rade samo svršeni studenti državnih fakulteta. Kako možete tražiti nova ovlašćenja za tužilaštvo i njegovu samostalnost, a da prethodno ne donesete takav zakon, pošto je javna tajna da se naš pravosudni sistem uglavno popunjava kadrovima sa privatnih pravnih fakulteta koji su uglavnom ispod svakog pristojnog nivoa. Pritom se mora priznati da je hiperprodukcija pravnika sa privatnih fakulteta, kao i prećutno prihvatanje logike profitnog, tržišnog poslovanja u srpskom državnom visokom obrazovanju, dovelo i do pada nivoa znanja studenata državnih pravnih fakulteta.
Treba li dati apsolutnu nezavisnost profesionalno i moralno uveliko posrnulom sudstvu i tužilaštvu pre temeljnih promena pravničkog obrazovanja? Može li nesuvereni entitet da suvereno odluči da nije u nacionalnom interesu da postoje privatni fakulteti i da shodno tome donose odluku o njihovom gašenju?
Poslednjih decenija stalno se govori o pragmatici u politici i političkom delovanju, a mnogo manje o doslednosti. Srbija i Srbi imaju dugu i bogatu političku tradiciju koja se namerno guši. Kakva je uloga intelektualca danas, koji se skrivaju iza studenata i da li intelektualac u pravom smislu te reči, može biti komformista?
Da bi politička veština bila uspešna, neophodno je da političar bude pragmatik i da situaciono određuje taktiku. U politici ne sme biti jednosmernosti u delovanju. Otuda nije slučajno da je najuspešniji srpski političar iz epohe masovne politike, koja počinje 1881. sa donošenjem prvog zakona koji je omogućio organizovanje stranaka, Nikola Pašić, bio primer pragmatika. S druge strane, upravo primer Pašića pokazuje u čemu dobar političar ne sme da pravi taktičke kompromise – na nivou strateških ciljeva. Pašić su ne slučajno podjednako strasno mrzeli hrvatski političari i komunisti, a danas „drugosrbijancima“, upravo zbog njegove idejne doslednosti, koja je imala nešto mistično i zaverenički u sebi. U najkraćem srpski nacionalizam i rusofilija bili su njegove ideje vodilje zbog kojih je stekao toliko neprijatelja za života, a naročito posle smrti.
Danas srpska politika podjednako pati od nedostatka veštine i nedostatka idejne, strateške doslednosti. Izgleda da je današnji nizak kvalitet srpskih političara sasvim u skladu sa (polu)kolonijalnim statusom Srbije. Kada je Srbija vodila suverenu nacionalnu politiku i njeni političari su bili većeg formata. Ako je za utehu, reč je o pojavi koja je svojstvena skoro svim evropskim zemljama. Dovoljno je pogledati Makrona i uporediti ga sa njegovim prethodnicima.
Od intelektualaca se često očekuje da uzmu aktivno učešće u dnevnoj politici. Takvo očekivanje je posebno svojstveno patriotskim biračima, koji zbog brojnih nacionalnig gubitaka i političkih izneveravanja, traže brza rešenja tamo gde se ona ne mogu naći, a i brzih rešenja, koja su istovremeno dobra, u politici skoro i da nema. Često čujemo kako se kao primer intelektualaca koji su se „na polzu“ narodnu uključili u politiku navode Stojan Novaković, Ljubomir Kovačević i dr. Pritom se prenebregava činjenica da je današnja politička delatnost neuporedivo intezivnija od politike u 19. ili početkom 20. veka i da stoga danas u politici dominiraju političari-profesionalci. To što je intenzivnija ne mora obavezno da znači i da je kvalitetnija. Ključni „krivac“ za povećanje obima rada u politici su mediji, koji su politiku pretvorili u ono što je poznati italijanski politikolog Sartori nazivao „video-politikom“. Ne samo da su u „video-politici“, kao globalnom fenomenu, nepotrebni ugledni intelektualci, već bi ih učešće u takvoj intenzivnoj dnevnoj „video-politici“ neminovno dovelo u situaciju da zapostave naučni rad. A složićete se da je za jedan narod najvažnije ono što jedan intelektualac ostavi nacionalnoj kulturnoj baštini.
To, međutim, ne znači da intelektualac, posebno iz oblasti društveno-humanističkih nauka, treba da bude samo posvećen nauci i da pritom bude potpuno nezaintersovan za „sve rane roda“ kome pripada. Suprotno tome, dužnost je svakog učenog Srbina, a ponavljamo posebno onog ko se bavi društveno-humanstičkim disciplinama, da uvek, a posebnu u kriznim, teškim vremenima njegovo znanje bude u službi naroda kome pripada. Govoreći o ulozi intelektualca, Slobodan Antonić je skoro s pravo ukazao da je dužnost svakog javnog intelektualca da objašnjava i upozorava javnost. „Kad narod spava on ga budi, kad se razdraži on ga urazumljuje“, veli Antonić.
To znači da intelektualac ne bi trebalo da govori ono što bi javnost htela da čuje već ono što vidi. Upravo po tome se javno angažovani intelektualac razlikuje od političara, koji uglavnom mora da govori ono što je biračima blisko. Zato je nacionalno štetno da intelektuace „usisa“ dnevna politike, pošto time jedan narod ostaje bez savesti istinskih „učitelja“, koji ga „ne češu po ušima“. U dobro uređenoj suverenoj državi, kakva nažalost danas Srbija nije, takve intelektualce angažuju državne vlasti pri izradi ključnih nacionalnih strateških dokumenata. Takav angažman intelektualaca bio bi nacionalno najkorisniji.
Čini se ničim izazvan, Milo Lompar se obrušio na Vas i na Vaše stavove. Bez naučne sujete nema naučnog napretka, ali koliko ona šteti intelektualcima u društvenim odnosima, jer ovakvi sukobi ostavljaju gorak ukus pre svega među mladim nacionalno svesnim ljudima?
Generalno gledano, javna polemika među intelektualcima je dobrodošla, jer pomaže da se pojedina važna društvena i politička pitanja svestranije pretresu, a javnost bolje informiše. Intelektualci nisu vladike, pa da je važno da među njima postoji jednomislije. Istovremeno, ne bi trebalo intelektualce idealizovati. Ne čitate pojedine velike pisce zbog onog kakvi su bili u privatnim životima, već zbog onog što su napisali. Kada bi vam prvo bilo značajnije od drugog, mnoge verovatno nikada ne bi pročitali.
U kriznim, revolucionarnim vremenima, u kojima se ne tolerišu političke i idejne razlike, pa se politički izbor tendenciozno uprošćava, a političko polje visoko emotivizira, i intelektualci neretko počinju da se ponašaju, govore i pišu u skladu sa psihologijom mase. Stoga polemike više ne doživljavaju kao razmenu i sukob ideja, već priliku da revolucionarno difamiraju suprotno stranu. Kod naroda sa dominatno violentnim nacionalnim karakterom kakav je srpski, revolucionarna vremena su kao stvorena za pokazivanje lične ekskluzivnosti. Nezavisno od svega toga, mislim da je javna polemika među nacionalnim intelektualcima kada ostane u pristojnim granicama jako korisna.
Takva polemika tokom trajanja studentskog protesta je jasno pokazala da postoje dve grupe nacionalnih intelektualaca. Jednu grupu čine oni koji sve naše nacionalne probleme povezuju sa naprednjačkim režimom i Aleksandrom Vučićem i stoga su spremni na političku saradnju sa prozapadnim intelektualcima i političkim strankama. Drugu grupu čine oni nacionalni intelektualci koji polaze od stava da su razlozi naših nacionalnih i državnih problema sistemski, a ne personalni, te da smena pojedinaca koje je proizveo jedan nakaradni (polu)kolonijalni sistem neće dovesti do ukidanja tog sistema, nego do njegove regereneracije. Jednostavno rečeno, kako se može smenjivati Aleksandar Vučić sa pobornicima još bržih evrointegracija Srbije, kada je su evrointegracije jedan od ključnih razloga naše nesuverenosti i (polu)kolonijalnog statusa. Kako se može napadati Vučić za zaključivanje protivustavnih sporazuma o Kosovu i Metohiji, a da se istovremeno ne kritikuju evrointegracije Srbije, pošto su brojni briselski sporazumi zaključeni sa tzv. Republikom Kosovo na osnovu obaveza koja Srbija preuzela u procesu pristupanja Evropskoj uniji.
Srbija mora da se vrati sebi. To znači da se svaki grad, svako selo mora vratiti sebi. Međutim, beogradizacija sve više i više nanosi nepopravljivu štetu. Da li su ljudi na vlasti u Beogradu svesni koliko je to štetno? U Srbiji se rađaju pokreti utemeljeni na decentralizaciji, kao na primer pokret doktora Milića iz Niša. Ako se ovako nastavi, nezadovoljstvo zbog centralizacije i beogradizacije biće sve veće, pa decentralizacija može lako da sklizne u separatizam. Da li tu vidite opasnost?
Da bi se razumeo poguban proces koji se, čini mi se pogrešno naziva beogradizacijom, trebalo bi pročitati ono što Vladušić piše o Megalopolisu. Beograd ubrzano prestaje da bude nacionalna prestonica, ako je to ikada i bio posle 1918., i postaje Megalopolis. Međutim, ne Beograd kao geografski pojam, već korporativna elita i njoj podređeni upravljački pseudodržavni aparat i anacionalna kuluturna elita, koji formiraju na prostoru Beograda jedan od gradova u globalnoj mreži Megalopolisa. Oni se i prema pojedinim perifernim delovima Beograda odnose kao prema kolonija, a kamoli prema Leskovcu, Kraljevu ili Kragujevcu. Pripadnici elite Megalopolisa suštinski ne pripadaju svom narodu, oni su stranci u Srbiji, ali o Srbiji odlučuju.
Rešenje nije decentralizacija Srbije, ako se sprovodi u formi regionalizacije. Autonomni regioni bi dodatno desuvrenizovali Srbiju i kao takvi bi bili klice separatizama, posebno u nekim krajevima naše zemlje. Regionalizacija bi samo stvorila još jedan kvazidržavni nivo vlasti na teret poreskih obveznika, a ne bi približili vlast građanima, što je ideja vodilja samouprave. Samostalnost u odlučivanju građana Leskovca ne bi se povećala time što bi u Nišu dobili još jedan novi nivo vlasti, koji bi građani Leskovca morali da finansiraju.
Rešenje je, s jedne strane, u resuvrenizaciji države Srbije, a s druge strane u jačanju opštinskih i gradskih lokalnih samouprava. Preduslov za sve to je demografska obnova naroda u unutrašnjosti Srbije, jer čemu reforma sistema lokalne samouprave, ako opštine ubrzano gube stanovništvo i sa njim ekonomsku snagu da iznesu postojeće, a kamoli nove nadležnosti. A demografske obnove ne može biti bez duhovne i kuluturne obnove kao ključnog preduslova. Sa Beogradom koji je Megalopolis, a ne srpski prestoni grad – takva obnova se ne može sprovesti u delo.
Za kraj profesore, veliki srpski intelektualac 20. veka Dragiša Vasić, napisao je: „Ako hoćemo da budućnost bude razumna sadašnjost mora biti razumljiva, što znači da savremenici budućnosti moraju svedočiti istinu.“ U Vama mladi ljudi prepoznaju propovedanje istine. Kako Dragišu Vasiće, Jovana Ristića i druge naše intelektualce, od kojih su mnogi prepisivali, a ne učili, vratiti u žižu naše naučne i obrazovne javnosti? Javna svest, kako je govorio Niče, je najveći problem za našeg neprijatelja, a toga nismo svesni.
Naš javni prostor, a time i nacionalna svest već dugo su porobljeni zapadnim konzumerizmom, vulgarnim materijalizmom i ideologijom liberalizma. Dok se ne oslobdimo iz kandži duhovno mrtvog zapadnog svetnazora, mi nećemo moći da gospodarimo našim javni prostorom, kao ni našim obrazovanjem i kuluturom. Na početku Zakona o visokom obrazovanju stoji da je visoko obrazovanje u Srbiji deo „evropskog obrazovnog, naučnog, odnosno umetničkog obrazovnog prostora“. Ima li od ove norme jasnijeg dokaza naše nesuvrenosti, i to, ako je verovati Platonu, u najvažnijoj deltanosti za jedan narod i državu. Kako ćemo razumeti pretke i formirati integralnu nacionalnu svest na takvom kolonijalnom temelju. Nekada su Srpčad nasilno odvajali od svojih porodica i odvodili ih u Carigrad da bi postali janjičari. Danas se janjičarom lako postaje u obrazovnom sistemu koji je formiran tokom reforme Gaše Kneževića početkom 2000-tih.
U tom sistemu, kao strano telo, rade u društveno-humanističkim naukama izuzetni pojedinci, i po znanju i po nacionalnoj svesti, kakve srpski narod odavno nije imao. Da bi ti izuzetni pojedinci dobili presudan uticaj na formiranje mladih ljudi u Srbiji, neophodno je da se promeni nametnuti (polu)kolonijalni sistem.
Za početak je najvažnije trezveno sagledati stanje u kome se nalazimo i otvoreno priznati gorke istine. Srpska istorija je preupna primera koji pokazuju da ne postoji teška situacija koja se ne može prevazići. Vitalnost i upornost su bile ključne osobine koje su krasile ovaj narod, zahvaljujući kojima je on pretrajao tolike vekove tućinske vlasti. Ne propada čovek zbog nedaća, nego zbog svoje lakomislenosti. Lakomisleno je danas misliti da se bez velikog truda i odricanja i bez dubokih rezova može izaći iz sadašnjeg nezavidnog nacionalnog položaja.
