Vrlo često se kroz istoriju događalo da ljudi nisu svesni značaja događaja čiji su savremenici. Čini se da većina obaveštenih pojedinaca danas, ipak ima svest o značaju tektnoskih promena koje se događaju u ovom našem dobu.

Za svest o bitnosti određenih događaja, možemo zahvaliti nezavisnim istraživačima, naučnicima i geopolitičarima. Svim tim zvanjima može se pohvaliti prof. dr Dragan Petrović, čovek koji je diplomirao na čak četiri fakulteta Beogradskog Univerziteta: na Ekonomskom, Sociologiji, Istoriji i Političkim naukama. Doktorirao je u tri nauke.

Imali smo čast da o svim bitnim spoljnim i unutrašnjim temama za našu zemlju, razgovaramo sa jednim od vodećih intelektualaca u Srbiji.

Živimo u vremenu velikih geopolitičkih promena. Često se pod parolom „male zemlje“ u našem političkom vrhu, spominje reč strpljenje. Mir po svaku cenu jeste ono što se propagira, a s druge strane demografska situacija je nikad gora i stanovništvo svakako rapidno gubimo. Da li to strpljenje i taj „mir po svaku cenu“ znači konstantno povlačenje pod pritiscima Zapada? Kada mislite da Srbija ne bi mogla više da pravi ustupke i da li je realno da do neke „crvene linije“ uskoro dođe?

Svetski poredak se pomera ka multipolarnom, i vreme sa te strane svakako radi za Srbe. Ukoliko jedna država i narod imaju svoju strategiju, oni u većini slučajeva mogu na duže staze ostvarivati makar minimum, ili deo nacionalnih interesa.

Ne možemo biti zadovoljni kako aktuelna vlast vodi politiku Srbije, praktično od 2008. godine, uključujući i period od 2012. godine. Uz minimalne modifikacije primenjuje se tzv. neoliberalno-neomonetaristički koncept, koji je zapravo neokolonijalni jer najviše odgovara stranom kapitalu i u manjoj meri domaćim tajkunima. Demografski krah koji imamo dobrim delom je posledica toga i izostanka prave ekonomsko-socijalne koncepcije.

Najveći udar u ovom periodu po mom mišljenju je kapitulanska politika prema Kosovu i Metohiji. Tu je ključni momenata bio Briselski sporazum 2013. godine, kojim su predate ingerenciji tzv. Prištini, čime se posebno u bezbednosnom sektoru država Srbija povukla i sa severa Kosova koji je dotle gotovo bio integralni deo ostatka zemlje u praktičnom pogledu.

Tada sam bio stalni član Glavnog odbora SNS, gde sam došao praktično od osnivanja krajem 2009. godine, i formiranja tog najvišeg tela aprila 2010. godine. Suprotstavio sam se na ključnoj šestosatnoj sednici Glavnog odbora posvećenoj Briselskom sporazumu aprila 2013, ukazujući da ako se on prihvati, predajemo Albancima i sever, koji je ostao i pored svih etničkih čišćenja Srba i nealbanaca prethodnih godina, i dalje srpski i vezan za ostatak Srbije. Tada sam u znak negodovanja zbog prihvatanja Briselskog sporazuma napustio sve organe SNS i zauzeo opozicioni stav, iako je stranka praktično tek došla na vlast, nezadovoljan i nastavkom ekonomsko-socijalne neoliberalne koncepcije. Utiska sam da nakon toliko godina, osnovne zamerke vezano za Briselski sporazum i ukupnu politiku u vezi KiM, kao i ekonomsko-socijalni model imaju opravdanja. Sever Kosova, tačnije četiri opštine koje smo kontrolisali do tada u potpunosti, što sada ne samo da nije slučaj, već su i tamošnji Srbi, kao apsolutna većina izloženi neviđenom pritisku. Dobar deo odgovornosti po meni snosi i vlast, preko predaje niza ingerencija od kojih su najvažniji civilna zaštita, deblokada mosta na Ibru u Mitrovici i policija, kao i sudstvo. Većina ostalih ustupaka poput izbacivanja dinara, tablica je delom uzrokovano predajom bebedonosnih i pravnih ingerencija severa. Pri tome vlast nije adekvatno reagovala prilikom prijema tzv. Kosova u niz međunarodnih, posebno sprortskih i olimpijskih tela. Sa druge strane jedan deo zemalja je povukao priznanje tzv. Kosova. Trebamo da nastavimo da se borimo, jer između ostalog Srbija, Grčka, Makedonija i Crna Gora su ugrožene albanskim revizionizmom, zajedničkim snagama to možemo lako odbiti. Glavni problem je SAD koje to sve nadizru i usmeravaju, ali njihova omnipotencija se smanjuje u svetu, sa tendencijom jačanja ruskog i kineskog uticaja i na Balkanu, naročito nakon okončavanja ukrajinske krize. Najzad došao je poslednji trenutak da napustimo tzv Evropske integracije, računajući i poglavlje 35. Mislim da bi trebalo da iskoristimo priliku na zasedanju BRIKS u Kazanju i da zatražimo status posmatrača, ili da makar koristimo koncept BRIKS plus za manje zemlje, a to je saradnja između ostalog sa Razvojnom bankom BRIKS. Ona daje trećim zemljama povoljno kredite bez uslovljavanja vaše makroekonomske politike što radi MMF.

Geopolitika podrazumeva procese dugih trajanja. Kao jedan od najboljih poznavaoca prilika u Ukrajini, ali i u Francuskoj i drugim zapadnim zemljama, kako mislite da će se situacija u Evropi razrešiti? Koliko je blizu ili daleko pobeda Rusije i šta bi ona značila za odnose unutar same Evrope?

Realno svet prelazi na multipolarizam, a ukrajinski sukob je deo suprotnosti nosilaca, sada već poretka koji se napušta dakle monopolarnog, odnosno SAD i NATO i - multipolarnog, gde su sile BRIKS, ŠOS. Rusija će dobiti ukrajinski sukob, i kao u ranijoj istoriji carska Rusija i sovjetska Rusija, povratiti makar deo ruskojezičnog Jugoistoka. Ostatak Ukrajine ne bi smeo da uđe u NATO. U ovom raspletu a posebno ako Rusija posedne i preostali deo ruskojezičnog Jugoistoka, uključujući Nikolajev i Odesu, te izlaz na ušće Dunava, njen uticaj na Balkanu se drastično povećava. On deluje zajedno sa kineskim. Zapadnoevropske sile, Francuska, Nemačka pa i Italija su egzistencijalno povezane za ekonomsku saradnju sa Rusijom, i to što su prihvatili viđenje duboke države da je navodni glavni ili čak jedini krivac za ukrajinski sukob – Rusija i uveli joj sankcije, duboko pogađa njihovu privredu. Takođe, zvanične politike tih zemalja su prihvatile utopiju da Ukrajina uz zapadnu pomoć može da porazi Rusiju. Većina naroda u ovim zapadnoevropskim silama ne podržava tu politiku. Otuda se jedinstvo Zapada oko odnosa prema Rusiji opasno drma i mislim da ne može da opstane. Privrednici zapadnoevropskih sila, ali i deo elite zajedno sa narodom, vršiće vremenom pritisak, paralelno sa okončavanjem ukrajinskog sukoba u rusku korist, na njihove vlasti da se prekine ta politika. U samom SAD Tramp je nosilac sasvim druge koncepcije. To su slabe tačke duboke države, plus Kina, u njihovom sukobu sa Rusijom. Tome treba dodati i da ostale zemlje sveta van tzv. kolektivnog Zapada nisu uvele sankcije Rusiji i na različite načine sarađuju sa njom i čak je podržavaju.

Primat se početkom ove godine, što se tiče vojnih i geopolitičkih žarišta, prebacio se na Bliski Istok. Kome je u interesu sukob Irana i Izraela? Da li Izrael sve radi sam ili pomoću SAD-a te ko tu zaista koga kontroliše?

Ovo je važno geopolitičko čvorište. Iran je saveznik Rusije i Kine, član ŠOS i BRIKS i deo multipolarnog sveta. Svaka vlast u SAD će pomagati Izrael. Mislim da će se ovaj sukob na Bliskom istoku primiriti, ali neće nikada prestati. Međutim, mislim da on nema takav značaj kao ukrajinski sukob, makar za nas Srbe i Balkan. Trenutno Indija koja ima razumevanje i prećutnu podršku za Rusiju po pitanju ukrajinskog sukoba, podržava Izrael zbog njihovog (indijskog) sukoba sa muslimanima. To je kratkoročno, ali je tako. Rusija je zaokupljena ukrajinskim sukobom, a Kina koja takođe podržava Iran sada je u takvim okolnostima uzdržana. Okolne arapske zemlje su na različite načine sprečene da daju podršku konkretniju Palestincima. Izrael stoga ima uglavnom žuto svetlo za napad na Gazu, koristeći okolnosti, ali bi morao da zastane po pitanju proterivanja Palestinaca na tom prostoru, pošto se obračunava sa Hamasom. Međutim, ovo je samo jedna runda ovog vekovnog sukoba.

Preći ćemo sada na unutrašnje teme. Pojava pokreta „MI“ unela je velike promene na političkoj sceni Srbije. Dr Branimir Nestorović zaista uživa veliku popularnost u narodu. Koliko je uzdrmalo Nestorovićevu strukturu podela samog pokreta i koliki je potencijal rasta u narednom periodu Nestorovićevog pokreta, ali i pokreta sačinjenih od petorice preostalih osnivača?

Mislim, i o tome sam više puta govorio, da je dobro što je stvoren takav pokret i sa takvim idejama. Neophodan je tzv. Treći put u Srbiji, odnosno patriotska opozicija, koja zastupa državotvorne ideje, alternativnu neomonetarističko-neoliberalnoj ekonomsko-socijalnoj koncepciji, a to je neka od varijanti neokejnizijanizma, dakle humanijeg kapitalizma sa socijalnim likom, i geopolitičko opredeljenje ka multipolarizmu i silama koje su njegovi nosioci (kontinentalna evropska geopolitika suprotna atlantizmu i posebno mondijalizmu, Rusija pre svega, odnosno BRIKS, ŠOS a možda u futuru i izvlačenje Nemačke i Francuske iz atlantističkog zagrljaja – tzv, Pariz-Berlin-Moskva opcija i dr.).

Pored toga uvažavajući i samu Ameriku, nacionalna suverenost se zastupa kod Trampa, dakle moglo bi se u budućnosti oslanjati sve više na one snage u svetu koje odgovaraju srpskim nacionalnim interesima. Paralelno sa zalaganjem za odbacivanje neokolonijalnog neomonetarističko-neoliberalnog koncepta, na unutrašnjem planu, koristili bi postepene promene u međunarodnom okruženju, koje upravo i podržavaju suverenizam i predstavljaju kontrast mondijalizmu i ogoljenom atlantizmu, koje ovaploćuje sadašnja američka duboka država i Bajden kao predsednik, te NATO i postojeći komesarski vrh EU.

Treći put u unutrašnjoj politici Srbije je namerno satrven i slab. Ovo je prilika da preko dr Branimira Nestorovića i pokreta koji se stvara sa njim se razvije jedna šira ideja, sa kojom smo toliko deficitarni među postojećim strankama. Iako idejno i koncepcijski još nekoliko pokreta je u tom pravcu (Dveri, Zavetnici, Novi DSS, Poks, ova druga frakcija Mi) čini mi se da samo Nestorovićev pokret ima realne kapacitete i doslednost da izbori širu borbu za Treći put u narodnim masama. Zavetnici su uz vlast, a Novi DSS i POKS zanose ka ovom bloku prozapadno građanističkom u poslednje vreme. Moguće da se Novi DSS i POKS okrenu u perspektivi Trećem putu, kome koncepcijski pripadaju i Dveri i još neke organizacije, poput Dosta je bilo. Grupacija Mi glas iz naroda, to je ovaj deo sa Brankom Pavlovićem, generalom Kovačom, Ljepojevićem i dr, koncepcijski pripada takođe Trećem putu, ali utiska sam da je najveći deo članstva pa i birača bivšeg jedinstvenog Mi opredeljen ka Nestoroviću. Videćemo šta će da pokažu predstojeći izbori za Beogad i nekoliko drugih gradova u Srbiji. Utiska sam da dobar deo ovih organizacija kako sam čuo, neće moći da skupi po postojećim uslovima potpise za izbore u opštinama jer imaju probleme sa notarima, što nisu fer uslovi od strane vlasti. Sa druge strane izaći će se na Beogradske izbore, za skupštinu grada Beograda, kao i verovatno nekoliko drugih gradova. Udruženje Srpski privredno-kulturni klub Volja naroda, kao i Pokret svesrpskog ujedinjenja, a predsednik sam njihov, iako sami ne izlaze na izbore, dali su načelnu podršku za izbore za skupštinu grada Beograda za listu broj 7, a to je Mi snaga naroda dr Branimir Nestorović.

Kako samo tzv. Treći put u odnosu na blok koji čine vlast i ovaj drugi koji čini prozapadna građanistička opozicija, daje realnu po meni neophodnu alternativu u ekonomsko-socijalnom domenu, kao i državotvornu politiku, te je okrenut ka nosiocima multipolarne ideje sveta, kontra mondijalnoj (dubokoj državi SAD), gde se podržava i Tramp, kao kontrateža mondijalistima, - smatram da je ovaj pravac jedini koji nudi Srbiji i Srbima neku budućnost. To podrazumeva i kulutrno, a potom i ekonomsko prožimanje Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. Saobraćajnice koje se prave od strane vlasti, po sugestijama globalnih moćnika, ne vode baš računa o potrebi da se međusobno povezujemo, pa ne vidim svrhu autor puta od Niša ka Prištini i Draču. Trebalo bi da je prioritet Ibarski pravac ka Crnoj Gori i Baru, te povezivanje auto-puta ka Banjaluci, gde još nedostaje deonica od približno Doboja od Bijeljine. U ovom drugom slučaju, dobili bi potpunu alternativu korišćenja auto-puta kroz Hrvatsku (Beograd-Zagreb), kada se ide do Banjaluke iz Srbije.

Svedoci smo teških dana za srpsku spoljnu politiku kada uzmemo u obzir prijem tzv. *Kosova u Savet Evrope, ali i rezoluciju o Srebrenici. Koja je moguća reakcija srpske diplomatije na ove događaja s obzirom na trenutnu geopolitičku situaciju?

Srpska diplomatija se po pitanju Kosova nalazi u teškoj poziciji zbog nenaklonosti atlantističkih i mondijalnih centara moći u svetu. Sa druge strane činjene su koncepcijske greške, jer su Briselski sporazum i njegova primena naneli veliki udar na poziciju naše zemlje. Tome treba dodati potom neodbijanje tzv. Šolc-Makronovog plana i aneksa iz Ohrida. Time se praktično šalje poruka trećim zemljama o nedovoljnoj odlučnosti zvanične Srbije da smatra Kosovo i Metohiju našim sastavnim delom, uključujući i poštovanje Rezolucije 12 44 koja se retko pominje. Diplomatija Srbije po pitanju Saveta Evrope mora da insistira da tamo ni jedan član nije postao ko nije suverena država međunarodno priznata, a ne da traži samo ZSO (za šta smo dali mnogo toga u pregovorima do sada, a nismo ništa dobili a i to što se dobije je mala autonomija u okviru albanskog Kosova, suprotna 12 44).

Po pitanju Rezolucije o Srebrenici tu je pritisak veliki jer su geopolitičke težnje SAD, Britanije, Nemačke pre svega protiv srpskog faktora u celini. Ovde se takođe želi uzeti energija muslimanskih zemalja nezadovoljnih pristrasnošću zapadnih sila oko koflikta na Bliskom istoku i podršci Izraelu, i ponovo okrenuti sve protiv Srba i to nakon tri decenije od zločina u Srebrenici. Takođe srpske žrtve se marginalizuju. Ovde je primer Milojka Spajića premijera iz Crne Gore, koji je doslovno rekao da samo sledi politički svoje mentore zapadne i globalističke sile kada podržava ovu rezoluciju. To je isti obrazac kojim izrazito prozapadni ljudi na srpskim prostorima staju na stranu antirsrspkih raznovrsnih poteza, ili ih ne osuđuju, samo zato što su idolopoklonici tih centara moći, ili čak postavljeni od njih. Kada su u pitanju srpski nacionalni interesi to ne bi smeo da bude slučaj.

Često ste i sami objašnjavali realnu ekonomsku situaciju, odnosno kupovnu moć u Srbiji. Veći broj stanovnika oseća siromaštvo, a opet imamo situaciju da se u Srbiji rade kapitalni projekti. Koja ja najveća opasnost po srpsku ekonomiju u bližoj budućnosti?

Ekonomski koncept prilično je loš, uz blage modifikacije to je neoliberalni-neomonetaristički, zapravo za Vaše čitaoce to je neokolonijalni koncept, vrlo malo ublažen po nekim pitanjima. Glavni propusti su izuzetno loša finansijsko-monetarna politika, poslovni bankarski sektor je praktično gotovo u celosti u stranim rukama. Paralelno sa lošim potezima Narodne banke a to je prečesto previsoke referentne kamatne stope, niska količina novca u opticaju, slabo korišćenje deviznih rezervi i sa druge strane preterano i nenamensko zaduživanje, te zakonska nemogućnost Narodne banke da daje državi i pravnim licima kredite duže od godinu dana, je set ograničenja i loših koncepcijskih postavki. Nemam iluzije da je to slučajno, već pod pritiskom globalističkih centara moći. Ovome treba dodati i fiksni kurs dinara, odsustvo planskih kapitalnih investicija, sumnjivo realizovane javne nabavke i krediti, izostanak adekvatnih socijalnim mera i sve do nedavno loša demografska politika. Ukoliko bi bilo političke volje takvi trendovi bi mogli da se preinače, u pravcu formiranja razvojne banke, dokapitalizacije preostalog domaćeg bankarskog sektora, promene politike Narodne banke u više navedenih pravaca, pokušaj jačanja domaćeg industrijskog sektora.

Demografski krah, povećanje zaduženosti i pad kupovne moći (uprkos u medijima favorizovane činjenice o rastu plata i penzija u evrima, ali u ovom modelu zbog odsustva snažne privrede, cene skaču još brže) te rasprodaja domaćih resursa i privrede su glavne odlike ovog perioda. Iz svega toga nema ni snažne države, diplomatije, vojske, iako se u medijima daje drugačija slika.

Iz pozicije čoveka koji živi u Leskovcu, a verujem da će se većina ljudi koji žive van Beograda složiti sa mnom, jasno možemo uočiti nejadnaki ekonomski razvoj. Mnogi takozvanu beogradizaciju, smatraju ključnim razlogom za tako nešto. Da li mislite da je rešenje za smanjenje jaza decentralizacija pa i prebacivanje nekih ministarstava iz Beograd u manje gradaove?

Načelno se slažem sa Vama oko decentralizacije, postoje modeli regionalnog razvoja i decentralizacijskog upravljanja. Beograd je preterano prenaseljen, a ostali delovi zemlje se prazne, naročito jug Srbije i istočni Banat. Kada je u pitanju industrija Srbije, recimo, u tekstilnoj industriji preostala su četiri važna centra, od kojih je jedan i vaša Jugoistočna Srbija. Ona može da zapošljava radnu snagu sa ruralnih i manjih gradskih područja, uključujući pretežno žensku, što je dobar elemenat. Međutim, zatvorena je pre više godina fabrika viskoze u Loznici koja je davala važne poluproizvode i sirovine za domaću tekstilnu industriju. To je realno otežavajući faktor za čitavu tekstilnu industriju u Srbiji jer se moraju uvoziti sirovine i poluproizvodi, što otežava delovanje industrije. U vašem kraju koji je tradicionalno sa jakom tekstilnom industrijom (srpski Mančester Leskovac), ona je u postoktobarskom periodu uglavnom prodata stranom kapitalu, italijanskim i turskim firmama.

Već ranije usvojen od postoktobarskih vlasti, Zakon o radu, ne daje standarde za zaposlene kao što je to na mnogim mestima u Evropi. Favorizovanje stranog kapitala na uštrb domaćeg i države Srbije je jedna od najvažnijih odlika ovog socijalno-ekonomskog modela u Srbiji. Niži socijalni slojevi su posebno obespravljeni u praksi. To je neophodno promeniti, a ambijent u javnoj sferi i medijima ne pogoduje posebno u tom pravcu. Regionalne i lokalne televizije su takođe rasprodate u odnosu na svoje titulare (grad, opštinu i dr.) privatnim vlasnicima, što daje jednu prilično sumornu sliku medijskih sloboda. Čak i takvi nacionalni i regionalni mediji (Tanjug, Studio B, gradske televizije Novog Sada, Niša i dr.) su imale sličnu sudbinu, što je suprotnosti i sa načelima u Evropi. To sve pogoduje zbunjivanju naroda, tako da najveći deo građana ne razume zapravo o čemu se radi kada su u pitanju makroekonomska i socijalna politika, državna pitanja i dr. To direktno najmanje odgovara tzv. Trećem putu. Međutim, pojava Branimira Nestorovića u politici, koji je već prepoznat od širih masa stanovništva kao da otvara mogućnost da se ovaj pravac dublje konstituiše i ojača.

I za kraj, da li ste ikada bili u Leskovcu i koliko znate o kulturi, istoriji i tradiciji našeg grada? Poziv Vam je uvek otvoren i nadam se da ćemo uskoro imati priliku da Vas ugostimo.

U Leskovcu sam održao nekoliko promocija knjiga i tribina, recimo 2005, (čuvam izveštaj iz lokalnih novina u vezi toga) i nekoliko puta potom, ali poslednji put recimo pre deceniju i više. Sećam se Slađane, bila je direktor Doma kulture ili biblioteke u Leskovcu sa kojom smo sarađivali po tom pitanju. Kao istoričar znam neke zanimljive stvari iz istorije tog kraja (ali ne previše), pa bih rado došao ponovo nakon toliko vremena. Često dolazim u Niš. Sa druge strane uvek se radujem da dođem na sami jug Srbije gde su svi napred navedeni problemi ekonomsko-socijalni vidljivi i obični ljudi ih razumeju, i očekuju promene nabolje, koje su do sada vrlo spore, i vrlo selektivne. Sama promena odnosa snaga u svetu može pomoći da i Srbija i na unutrašnjem i na spoljnom planu zauzme bolje i u interesu zemlje i naroda primerenije pozicije. Utiska sam da to običan narod prepoznaje. Emisija Aktuelnosti, je recimo, kao takva postala možda najgledanija u regionu.