Diplomatija u svetu predstavlja vrhunac intelektualne i političke moći, kako pojedinca, tako i čitave države.

Srbija ima svetlu istoriju diplomatskog angažovanja kada su u pitanju značajne ličnosti. Priliku da svoju zemlju na najbolji mogući način predstavljaju u svetu, imali su: Andrić, Dučić, Crnjanski,...

Često se upravo u tom inostranstvu najbolje štite suverenost i nacionalni interesi jedne države.

Dokle je danas stigla srpska diplomatska scena, ali i kakva nas politička i društvena atmosfera okružuje, pitali smo profesora doktora, islamologa, književnika, diplomatu, akademika,..., Darka Tanaskovića.

Imali smo to zadovoljstvo da u do sada najobimnijem intervjuu, ovakva ličnost govori za naš sajt.

Profesore, izbori u Srbiji proteklih nekoliko decenija, iako dosta česti, uvek su od strane političkih aktera označavani kao sudbonosni. Mešanje stranih faktora EU i SAD pre svega, Rusije i delom Turske u izborni proces pa i u krajnjoj liniji i na rezultate izbora, vidljivi su u poslednjih skoro tridesetak godina. Kako Vi ocenjujete značaj ovogodišnjih izbora u svetlu novih geopolitčkih odnosa, imajući pre svega u vidu činjenicu da se krajem dvadesetog i početkom ovog veka u Srbiji o geopolitici uopšte nije govorilo kao o nauci, a svi koji bi nešto i progovorili odmah su dobijali dobro poznatu karakteristiku teoretičara zavere?

     U trenutku dok razgovaramo izborni proces još uvek nije završen. Postoje sumnje u njegovu regularnost. Sve nedoumice treba reazrešiti u skladu sa predviđenom procedurom u takvim situacijama i u okviru pravnog sistema, odnosno institucija. Apsolutno sam protiv pokušaja internacionalizacije ovog eminentno unutrašnjeg pitanja svake suverene država, kao i pribegavanja bilo kakvom vidu nasilja. Zbog toga se o izborima ne bih izjašnjavao, a i inače se ne smatram stručno pozvanim za procene koje se odnose na ovaj domen unutrašnje politike. Dobro ste zapazili da je oveštali manir učesnika u izborima da svako izborno izjašnjavanje građana proglašavaju sudbonosnim, čime u stvari sebi i svojoj ulozi žele da daju na značaju i podstaknu birače da im poklone poverenje, kao jedinim spasiocima na sudbonosnom raskršću. Geopolitički posmatrano, činjenica jeste da su se ovi izbori održali u uzavreloj međunarodnoj atmosferi velikih polarizacija, prvenstveno između tzv. „kolektivnog Zapada“ i Rusije, ali mi se čini da je, prividno paradoksalno, upravo ta polarizacija doprinela da izborni rezultati, uz neka manja pomeranja i iznenađenja, nisu bili spektakularni, već više u duhu kontinuiteta, jer ni većini ovdašnjih glasača, a ni najbitnijim činiocima u međunarodnoj zajednici, ne bi odgovarao period postizborne nestabilnosti i neizvesnosti u državi čiji je međunarodni položaj višestruko osetljiv i, uslovno rečeno, rizično, ali i produktivno dvosmislen.  

Iz izbornog ciklusa u izborni ciklus građanima su jasne izborne tehnike koje imaju, čini se, za cilj da se zacementira uticaj partija i postojećih političkih elita, što u vlasti, što u opoziciji. Međutim, u toku ovog izbornog procesa napadno je bilo učešće, glumaca, reditelja, komičara, odnosno ljudi koji sami sebe zovu elitom. Ljudi koji se s druge strane ne slažu s njima ili podržavaju vlast iz bilo kog razloga napadaju se na najgori mogući način. Koliko je takva podela ukorenjena u našem društvu, koliko je podsticana sa strane i kako je prevazići?

     Pre svega, o „podsticanju sa strane“ uopšte ne želim da govorim. Nema sumnje da su interesi i uticaj inostranog faktora prisutni i delatni u društvenim procesima i u političkom životu Srbije, kao, uostalom, i svake druge države. Međutim, samosvesno, zrelo društvo koje drži do svoga dostojanstva, a i odgovorni i ozbiljni akteri političkog života, ne bi smeli da ključna objašnjenja, a pogotovo opravdanja za svoje ponašanje i odluke, kao i tokove kojima se kreće život na društvenoj i političkoj sceni Srbije, nalaze u presudnom uplivu stranih činilaca. To ne može biti alibi ni zašta i odražava slugeranjsko, oportunističko i podaničko stanje duha, a kod nekih učesnika u javnim poslovima je verovatno i zadatak za koji su plaćeni. Mnogi politikološki eksperti, odnosno više sveznajući „eksperti“, svojim analitičkim (pre)naglašavanjem presudne uloge stranih faktora vole da demonstriraju navodnu ekskluzivnu obaveštenost o procesima nedostupnim „običnim građanima“, čime unose dodatnu zbrku.

      U pitanju ste s razlogom ukazali na duboki rascep u srpskom društvu, tako da se danas ideološki i politički neistomišljenici i suparnici ne doživljavaju kao ravnopravni i poštovanja dostojni učesnici u političkom procesu, već kao apsolutno zlo, što onemogućava ispoljavanje i najmanje doze konstruktivnosti i brige za opšte dobro i zajedničko uvažavanje „državnog razloga“. To važi i za pomenutu samoproglašenu i neprijatno pretencioznu elitu koja sa prezirom gleda na sve one koji, po njenom mišljenju, nisu dostojni građanskog statusa i ne osećaju potrebu da budu slobodni ljudi, što se poražavajuće odražava na izborne rezultate koje ostvaruju njeni favoriti i štićenici. Jer, nikome se ne dopada da bude javno potcenjivan i ponižavan, kao beslovesni zatočenik „zverinjaka“. Takvo  ponašanje „elite“ je, dakle, i politički nerazumno i kontraproduktivno. Sve dok političkom Srbijom budu vladale ovakva isključivost i mržnja neće biti uslova za normalno društveno i političko opštenje , čemu bitno doprinose upravo oni kojima su puna usta priželjkivane „normalnosti“ i „pristojnosti“.   

Vama je, i profesoru Predragu Piperu ako se ne varam, 2019. godine uskraćena mogućnost da dobijete status profesora emeritusa na Filološkom fakultetu? Bilo je dosta bure u javnosti, pisale su se peticije, ali čini se da suštinskih promena i reakcije države nije bilo. Da li to pokazuje da je „duboka“, da je nazovemo „drugosrbijanska“ država kod nas najjača i nedodirljiva, bar kada je reč o prosveti i kulturi? Dobar primer su naši udžbenici iz istorije i drugih predmeta koji se štampaju u Hrvatskoj i čiji su izdavači nemačka preduzeća.

     Moram Vas ispraviti u vezi sa, uslovno rečeno, slučajem osujećivanja kandidatura pokojnog kolege, akademika Predraga Pipera, i moje, za dobijanje počasnog zvanja profesora emeritusa. Tadašnja uprava Filološkog fakulteta, koja nije pripadala grupaciji koja se obično naziva „drugom Srbijom“, već hohštaplerskom soju, zajedno sa još nekolikim kolegama organizovala je bojkot sednice Veća fakulteta, na kojoj je trebalo da kolega Piper i ja budemo predloženi. Ne bih ulazio u njihove razloge, ali se kasnije pokazalo da je to bila korumpirana i koristoljubiva klika pretežno prosečnih nastavnika i naučnika bez istinskog akademskog ugleda, a velikim delom i osvedočenih plagijatora. Borba unutar fakulteta za njihovo odstranjivanje bila je naporna i na trenutke se činila bezizglednom, ali je ugledni Filološki fakultet srećom ipak oslobođen te štetočinske koalicije. To što ja nisam izabran za emeritusa, uprkos izvesnom uznemirenju u javnosti,  neuporedivo je manje značajno od ove velike pobede nad zlom koje je nedopustivo dugo unižavalo i uništavalo nastavu i nauku na jednom od najprestižnijih filoloških fakulteta na Balkanu. Kolega Piper je kasnije zasluženo izabran za emeritusa, ali je nažalost ubrzo posle toga preminuo. Ja sam odbio ponovnu kandidaturu i pored zgrade Filološkog fakulteta, u koju sam kao brucoš prvi put kročio davne 1966, i gde sam radio sve do penzije 2018, sada prolazim bez gotovo ikakvih emocija, iako, naravno, i danas u toj ustanovi imam izvestan, manji broj dragih kolega i prijatelja.

     Inače, autošovinizam i sistematsko antinacionalno delovanje određenih uticajnih, glasnih i dobro raspoređenih krugova u našoj kulturi i prosveti, uključujući i univerzitet, ozbiljno je pitanje, za čiju bi razradu bilo potrebno mnogo više prostora od onoga koji je na raspolaganju u ovakvom razgovoru.   

Profesore, Vi ste bili pored ostalog i ambasador pri Svetoj Stolici i Malteškom redu, naš stalni predstavnik pri Unesku... Kako gledate na uticaj Vatikana na zbivanja u Srbiji i dešavanja u Ukrajini, gde je bukvalno proterana Ruska pravoslavna crkva, s obzirom na današnji geopolitički položaj Pape? I konkretno, da li mislite da Papa treba da poseti Srbiju?

     Sveta Stolica, odnosno Vatikan, i dalje je značajan činilac u međunarodnim odnosima, iako je uticajnost papske države objektivno manja nego ranije. Vatikan se, istorijski gledano, ne može smatrati prijateljem Srbije i srpskog naroda, a i danas on sledi svoj startegijski prioritet jačanja

Katoličke crkve i zajednica katoličkih vernika svuda u svetu. Srpski nacionalni i državotvorni interesi najčešće su bili u suprotnosti sa interesima i ciljevima Svete Stolice, a u nekim odsudnim povesnim prilikama i lomovima Vatikan je  aktivno delovao na strani srpskih neprijatelja. Sve je to poznato i ne treba do iznemoglosti ponavljati, kako se uglavnom jedino i shvata ispravna linija analize politike Svete Stolice prema Srbiji i Srbima. Ali, ako neko pokuša da, podrazumevajući rečeno, pokuša da analitičku pažnju i saznajni napor usmeri i u nekom drugom, takođe relevantnom smeru, preti mu opasnost da automatski bude proglašen „papistom“ i izdajnikom pravoslavlja i srpstva. To se odnosi i na neke arhijereje naše Crkve, uključujući i patrijarhe, kojima je (bila) svojstvena neopterećena racionalnost u svestranom sagledavanju svetske realnosti i stanja međucrkvenih odnosa, tj. ekumenskog dijaloga. Odgovor na ovo Vaše pitanje iziskivao bi mnogo više prostora, ali ću se usuditi da iznesem mišljenje da Vatikan danas ima dosta jakih razloga da, uprkos svemu što su njegova nepromenljiva priroda i misija, održava korektne odnose sa Srbijom i unapređuje ekumenski dijalog sa pravoslavljem. Nije li primetno koliko je papa Franja, uprkos drugačijim očekivanjima, pa i pritiscima, primetno rezervisan i oprezan u pogledu izjašnjavanja o ratu u Ukrajini i još uvek nije posetio Kijev? Verujem da bi dobro pripremljena poseta ovoga pape, naglašavam ovoga pape, mogla biti korisna za Srbiju, iako ne poričem da su razlozi za protivljenje njegovom dolasku jaki i shvatljivi. Inače, stradanje kanonske Ruske pravoslavne crkve u Ukrajini, kao uostalom i dodeljivanje autokefalnog statusa Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi, ponajmanje su suštinski crkvena, a još manje duhovna pitanja.   

U svom delu „Neoosmanizam i povratak Turske na Balkan“, do tančina ste opisali politiku Turske i njen uticaj na naš region. Kada pogledamo istoriјski i kada vidimo kakvu politiku vodi predsednik Turske Erdogan, koje zaključke može da izvuče Srbija s obzirom na njegov, u najmanju ruku, ambivalentan odnos prema Zapadu i SAD, posebno posle rata Izraela i Hamasa u Gazi?

     Prilikom razmatranja turske spoljne politike valja uvek imati u vidu da je za one koji je osmišljavaju i sprovode, a posebno u slučaju ambicioznog predsednika i sposobnog državnika Redžepa Tajipa Erdogana, apsolutni prioritet sagledavanje dugoročnog interesa Turske u datom trenutku i u aktualnoj međunarodnoj konjunkturi. Taktički potezi se povlače u funkciji strategijskog neoosmanističkog cilja obnavljanja makroregionalne dominacije i svrstavanje Turske, kao ravnopravnog partnera, među države koje odlučuju o sudbini sveta. Turska nikada nije puki izvršilac tuđih naloga, pogotovo od devedesetih godina prošlog veka, od trenutka kad više nema ulogu istočne predstraže NATO-a prema Varšavskom paktu. Ankara se tokom poslednjih decenija bitno spoljnopolitički osamostalila i diverzifikovala pravce svoga nastupanja. Zahvaljujući svojim komparativnim prednostima i realnoj snazi, Turska za sada uspešno balansira između Zapada i Istoka, a pre svega između SAD i Rusije, dok i u islamskom svetu nastoji da se afirmiše kao jedna od vodećih zemalja. Žestok sukob u Gazi ne odgovara Erdoganovoj fleksibilnoj politici i želji da stalno drži otvorene mogućnosti posredničkog angažovanja u raznim sukobima, čemu je izrazito sklon. Naime, zbog izraelske surovosti u obračunavanju sa Hamasom, uz zastrašujuća razaranja, stradanja i patnje civilinog stanovništva, muslimanska solidarnost nalaže turskom predsedniku da se jasno i nedvosmisleno izjasni protiv Izraela, čemu je i ranije bivao sklon. On sada razmatra kakve bi koristi iz tog suženog manevarskog pristupa mogao izvući za Tursku. Inače, koristim se ovom prilikom da javnosti preporučim upravo objavljenu knjigu vrsnog novinara, bivšeg dopisnika „Tanjuga“ iz Ankare, Vojislava Lalića, „Erdogan – izabrani sultan“, u kojoj se analizira i sumira pečat koji je Erdogan već dao savremenoj istoriji Turske.

     Što se Srbije i Balkana tiče, naš region ostaje jedan od prioriteta neoosmanističke turske politike, muslimanske zajednice ( Bošnjaci, Albanci...) njena su uporišta i trajni „alibi“ u koordinatama doktrine tzv. „strategijske dubine“, ali Erdogan, kao mudar strateg, shvata da Turska svoje interese na Balkanu ne može do kraja ostvariti bez uvažavanja objektivnog regionalnog značaja Srbije i korektne saradnje sa njom. On je spreman na, uslovno rečeno, dosledan i iskren (onoliko koliko u takvim stvarima može biti iskrenosti) „dvokolosečan“ pristup u odnosima sa Srbijom – istovremeno dosledno podržavati jačanje i međunarodnu afirmaciju „Kosova“ i unapređivati i obogaćivati saradnju sa Srbijom, uz naročito uvažavanje nastojanje Beograda da vodi što samostalniju spoljnu, ali i unutrašnju politiku u odnosu na EU i SAD.   

U jednom od skorašnjih Vaših tekstova koji je preneo Novi Standard pod naslovom „Kisindžer i Primakov diplomatki tandem snova“, napisali ste po mom mišljenju jednu vrlo značajnu rečenicu, koja glasi – Kisindžerova istaknuta uloga po ko zna koji put otvara nikad zatvorenu raspravu, filozofsku, istoriografsku i politikološku – o ulozi ličnosti u istoriji. -  Dozvolite mi da primetim da nije bilo Vas i Vašeg autoriteta i znanja, čini se da Srbija ne bi odbranila svoje KiM od nasrtaja velikih sila da takozvano Kosovo, bude primljeno u Unesko, a time i posredno bude deo UN.

          U svetu, a kod nas pogotovo, gotovo da se na prste jedne ruke mogu          nabrojati ljudi od integriteta koji obavljaju važne državne funkcije. Sve je estradizovano, samo se govori o formi, a ne o suštini. Bez ličnog integriteta pojedinca nemoguće je odbraniti integritet države. Da li je moguće izgraditi pravi sistem vrednosti koji će omogućiti da najstručniji ljudi i ljudi od integirteta dođu na najodgovornije pozicije u državi, i kolika je tu po Vašem mišljenju važna uloga SPC-a, koja je takođe sklona estradizaciji?

          Mislim da precenjujete moju ulogu u diplomatskoj pobedi 2015. godine u Unesku, ali mi je svakako drago što sam bio u prilici da doprinesem tome da „Kosovo“ danas već osam godina ne bude članica ove specijalizovane agencije UN za obrazovanje, nauku i kulturu. Nije teško zamisliti šta bi se sve zbivalo sa našom kulturnom i duhovnom baštinom na KiM, da njime zvanično upravlja i „brine“ o njemu Priština!

          Opšti pad kvaliteta političkog predstavljanja i rukovođenja, kao odraz ukupnog poremećaja sistema vrednosti na globalnom planu, nije samo, pa ni pogotovo, naš problem. Uporedite, recimo, De Gola i Makrona, Bajdena sa Niksonom, sadašnjeg tamnoputog britanskog premijera, kome ne znam ni ime, sa Margaretom Tačer, Vilija Branta ili Helmuta Kola sa Olafom Šolcom, nedavno preminulog Kisindžera sa Blinkenom... Reč je o planskoj bezličnosti kojom se obezbeđuje donošenje odluka od strane jedne „duboke svetske vlade“, što je na Zapadu i kod zapadnih satelita i klijenata, s tek ponekim izuzetkom, već uglavnom uspešno sprovedeno, dok se svi jaki lideri i samosvesni državnici u drugim delovima sveta na sve moguće načine nastoje srušiti. Ali, ovo je pitanje koje daleko prevazilazi moja znanja i analitičke sposobnosti, a i ograničenja ovakvog razgovora. U svakom slučaju, prosečna ispodprosečnost savremene političke elite je deprimirajuća i zastrašujuća. Setimo se samo kako je britanski evroposlanik Nik Feridž za bivšeg predsednika Belgije i svojevremeno najvišeg zvaničnika EU Van Rompeja još 2010. godine slikovito rekao da ima „harizmu mokre krpe“... Ali, takvim „krpama“ se efikasno briše svaka politička i moralna nečist.

          O SPC u ovom kontekstu ipak ne smatram da je primereno govoriti.

U nedavnom Vašem pisanom svedočenju o razgovoru sa trećim predsednikom Azerbejdžana Hejdarom Alijevim, skrenuli ste pažnju koliko je važno biti strpljiv, delovati strateški, i koliko je gospodin Alijev bio upoznat sa našom situacijom na KiM. Danas je Azerbejdžan rešio pitanje Nagorno-Karabaha, a Srbija je kao država sve dalje od KiM. Da li se iskustvo Azerbejdžana može primeniti kod nas i kolika je opasnost od imperijalnog stava Rusije, kako tvrdi profesor Milo Lompar, koji je bio očigledan kada je u pitanju Jermenija, čiji su građani nekoliko puta birali, svojevoljno ili ne, izuzetno prozapadnu vladu Pašinjana?

          Na uporednom planu, Azerbejdžan i Srbiju povezuje, odnosno povezivala je, samo jedna sličnost sudbine – činjenica da se deo njihove teritorije nalazio pod okupacijom i da oni na njoj nisu bili u mogućnosti da vrše suverenitet. Sve ostalo, počevši od prirode okupacije, bilo je različito, uključujući i neuporedivo povoljniju opštu i relativnu poziciju, kao i veće potencijale Azerbejdžana da povrati Nagorni Karabah nego Srbija KiM. Zato se azerbejdžansko iskustvo ne može, kako ste rekli, „primeniti kod nas“. Jedino što bi valjalo naglasiti i što može biti poučno jeste da je u pogledu shvatanja da je oslobađanje Nagornog Karabaha i još nekolikih susednih oblasti apsolutni nacionalni prioritet u Azerbejdžanu vladalo puno narodno jedinstvo, što u Srbiji nije slučaj. Ne znam u kojem smislu je kolega Lompar govorio o opasnosti od imperijalnog stava Rusije, te to ne mogu komentarisati, ali činjenica jeste da se Jermenija, posebno sa premijerom Pašinjanom, postepeno počela sve očiglednije odvajati od Moskve, čime je izgubila rusku podršku, a pitanje je i da li bi joj ona u sadašnjim okolnostima i bila dovoljna pred  odlučnošću sistematičnog azerbejdžanskog nastupanja, neposredno podržanog od strane Turske. Naša jermenska braća po stradalništvu velike izglede da održe Nagorni Karabah objektivno već odavno nisu imala.

Profesore pored ostalog predavali ste u Skoplju, pisali ste o Jugoistoku Srbije. Naš Leskovac u vreme između dva svetska rata bio je industrijski i trgovački centar velike Jugoslavije, ali kao deo Vardarske banovine. Leskovac se razvijao kada su industrijalci i trgovci bili okrenuti ka Skoplju, odnosno Solunu zbog luke. Uostalom i Skoplje se u to vreme razvijalo kao moderan grad zahvaljujući preduzimljivim Leskovčanima. Danas sve više ljudi misli da će Beograd progutati celu Srbiju. Našoj državi, čini se, nije potreban ravnomeran regionalni razvoj, već neravnomeran na mali uštrb Beograda, a ne na uštrb juga i istoka Srbije, koji su u nekim delovima demografski opustošeni, a ipak pokazuju neverovatnu vitalnost. Kakvo je Vaše mišljenje, koliko je metropolizacija kao proizvod surove globalizacije, kako ističe profesor Slobodan Vladušić, opasna za opstanak jedne države i nacije?

          Kolega Vladušić je u svojoj novoj knjizi „Zavet i megalopolis“ na veoma podsticajan način originalno problematizovao sudbinski smisao bitke metafizičkog i moralnog Zaveta ( u našem slučaju kosovskog) protiv Megalopolisa koji preti da uništi „polis“, grad kao metaforu, ali i životni dom civilizacije kakvu od antike poznaje naše aksijalno doba. Metropolizacija, kao odlika centripetalnog smera demografskih i društvenih kretanja u većini savremenih zemalja, čije je odredište, okupljalište i rojilište za Srbiju Beograd, ipak, bar za sada, nije ni izdaleka pogubna kao nametanje svetskog modela Magalopolisa, iako bi neki želeli da ga gurnu tom opasnom stazom. Moja su saznanja i iskustva srazmerno skromna, ali mi je utisak da je van Beograda, u tzv. „provinciji“, neretko moguće pronaći mnogo više idejnosti, inicijativnosti i zdrave stvaralačke energije, kao i preko potrebnog entuzijazma, nego u pomalo haotičnom i donekle blaziranom glavnom gradu, dok je, sa druge strane, naš Beograd jedina istinska metropola na ovom delu Balkana. Ne sumnjam da će potrebna ravnoteža ipak biti uspostavljena, čemu se u poslednje  vreme i institucionalno, kako izgleda, posvećuje veća i konkretnija pažnja, pa će tako, kao nekad, Leskovac i drugi naši „Leskovci“ iznova povratiti sjaj prestonica svojih karakterističnih vrlina, znanja i umenja, a Beograd svima biti izraz ponosa i samopuzdanja pred komšijama i pred svetom. Neće to ići ni brzo ni lako, no šta je nama kroz istoriju išlo brzo i lako? Treba samo verovati i raditi, ali to nije „samo“...