Nije redak slučaj da u današnjoj Srbiji, pogotovo kod Srba sa severa, postoji mišljenje o povezanosti Niša i Leskovca pa čak i Niša, Leskovca i Vranja. Blizina Niša našem gradu jeste prednost u smislu pogodnosti potrošačkog društva, odnosno konzumiranja određenih sadržaja koji nisu dostupni u Leskovcu.

Ipak, postoji bojazan asimilacije i poistovećivanja niške, leskovačke, vranjske i prokupačke tradicije. Ta asimilacija bi predstavljala pravu tragediju, jer svaki od ovih gradova ima svoju posebnost i suštinski osim naravi i govora na istom dijalektu (prizrensko – timočkom), gradovi na jugu Srbije nemaju mnogo toga zajedničkog.

Odatle i ne čudi česta pojava rivaliteta između ovih gradova, kako na sportskim terenima, tako i u svakodnevnom životu i komunikaciji. Subjektivno mišljenje kreatora ovog teksta je da u tom rivaliteti prednjače Niš i Leskovac.

Da to subjektivno mišljenje i te kako ima utemeljenja u činjenicama, govori jedan zanimljiv istorijski podatak. Naime, od 1929. godine i Šestojanuarske diktature, te promene imena Kraljevine SHS u Kraljevinu Jugoslaviju, desila se i promena teritorijalne podele kraljevstva.

Kralj Aleksandar Karađorđević, podelio je zemlju na veće celine koje su nazvane po rekama koje protiču kroz taj deo države. Leskovac se nalazio u Vardarskoj banovini, sa centrom u Skoplju. To ne bi bilo ništa čudno da Leskovac nije udaljen od Niša svega 40 kilometara. I taj podatak nije za čuđenje sve dok ne pogledate kartu Vardarske banovine.

Banovina svojim granicama gotovo da je činila savršen krug ili možda kvadrat, izuzetak je bio jedan “rog” koji se izdizao na severu. Taj rog je obuhvatao samo Leskovac. Logično bi bilo da se grad na Veternici nalazi u Moravskoj banovini, a da najsevernije mesto Vardarske bude Vladičin Han.

Međutim, Leskovčani tog doba nisu hteli da im se stoluje iz Niša. Razlog tome nije samo rivalitet, već i ulaganje leskovačkih privrednika u skopske banke. Leskovčani su između ostalog ulagali i u gradove na Kosovu i Metohiji, kao što su Gnjilane, Priština, Prizren.

Iz svih tih podataka možemo da izvučemo zaključak, da su Leskovčani u “bratskijim” odnosima sa Srbima iz Stare Srbije (današnja S.Makedonija) i sa Kosova i Metohije, nego na primer sa Nišlijama.

Povezanost između nas i naroda južnije od Leskovca, seže i mnogo pre kreiranja banovina od strane kralja Aleksandra. Dobar primer za tu vezu je list koji je nosio ime carskog grada Prizrena, a koji je izlazio u 19. veku.

      Još jednom na ovom sajtu pišemo o zaostavštini koju je nesumnjivo imao osmasnki uticaj na leskovački kraj. Osmansko carstvo je u tom 19. veku prolazilo kroz veliku krizu. Ustanci Srba i Grka bili su izuzetno uspešni, te su Turci polako u potpunosti gubili svoj uticaj na Balkanu.

Kako je država slabila tako je i državni sistem počeo da se menja. Naime, u drugoj polovini 19. veka unutar carstva osnivaju se male celine koje su se nazivale vilajeti. Svaki vilajet imao je svog gospodara koji se zvao valija.

Leskovac je pripadao i imao je najviše uticaja iz Prizrena, odnosno iz Prizrenskog vilajeta.

Naš grad je po osnivanju vilajete osetio da čvrsta ruka Turaka slabi i da sloboda jeste na vidiku. Pojedini viđeniji ljudi carstva okrenuli su se zbog toga takozvanoj “mekoj moći”.

U tome je prednjačio prizrenski valija Safet paša.

Samo šest godina pre oslobođenja Leskovca, u Prizrenu, u državnoj vilajetskoj štampariji, krenulo je štampanje prvog nedeljnika koji je ikada štampan na području juga Srbije i Kosova i Metohije. 1871. godine izašao je prvi broj časopisa.

Nije bilo dileme kako će se sam list zvati. Logično – “Prizren”.

Časopis Prizren na kraju nije imao veliki uticaj na razvoj događaja i na lojalnost Srba. Jednostavno, kada je naš narod preživeo torturu, seče i kočeve, “meka moć” nije bila reč kojoj su se lako dali naši preci. Izlazio je list i na srpskom i na turskom, nuđeno je značajnim ličnostima ovog dela naše zemlje da pišu za list i novina je bila rasprostranjena i dostupna širokoj narodnoj masi.

Tada je retko ko umeo da čita, tako da “meka moć” nije mogla ni na koji način da izvrši uticaj na stanovništvo, kakav nesumnjivo vrši sada.

Iako je vrlo brzo list postao nedostupan jer su oslobodilačke vojske, srpska i ruska (važno je napomenuti da su i Rusi učestvovali u oslobađanju), umarširale u gradove južne Srbije, on je ostao značajan kao prvo glasilo dostupno u velikoj prodaji srpskom, pismenom stanovništvu.

Sam grad Prizren na oslobođenje će sačekati još par decenija, odnosno Prvi balkanski rat, 1912. i 1913. godinu. Te 1913. godine  konačno su Prizren i Leskovac postali gradovi jedinstvene, srpske države.

      Prizren je i danas za nas ostao sveto mesto. Mesto u kome postoji jedno monumentalno zdanje kakvo je Bogorodica Ljeviška, dokaz naše civilizacije i postojanja, ne može biti ništa drugo do sveto mesto za jedan narod.

Dosta Leskovčana posećuje carski grad, dosta srednjoškolaca upisuje Bogosloviju upravo u Prizrenu, i sve dok postoji takva povezanost između Srba i Kosova i Metohije, između Leskovca i Prizrena, mi imamo tapiju na Prizren, on je naš i ničiji više!

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta “Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata”, koji naše udruženje realzijue u saradnji sa gradom Leskovcem.