Istorija je, kažu, učiteljica života. Ona iznova i iznova mora da se čita, tumači i da konstanto biva izučavanai shvatana. Ako se tako ne čini, čovek, pa i celi narodi, osuđeni su na propast.

Šta je to što se konstantno dešava u istoriji ljudskog postojanja, što čovek ne može da promeni? To je prepoznavanje genija, prpoznavanje darovitog čoveka kada je on među nama. Nikolaj Timčenko nije izolovan slučaj.

Kao što svet nije umeo da prepozna jednog Kafku ili Van Goga, tako i Leskovac nije umeo ili nije želeo da prepozna Nikolaja Timčenka, čoveka o kome smo već pisali tekst, ali o kome tek treba pisati i koga tek treba izučavati.

      Šestog decembra , u godini atentata na Aleksandra Karađorđevića, u godini u kojoj je odigrano drugo Svetsko prvenstvo u fudbalu i u kojoj je Hitler i definitivno učvrstio vlast u Nemačkoj, desio se još jedan bitan događaj za nas Leskovčane. Na svet je došao Nikolaj Timčenko

Uoči polaska u školu Nikolaja, kao i celu Srbiju snašao je još jedan veliki rat. Rat koji će od Leskovca napraviti metu saveznika i uništiti njegovu privredu, rat koji će odneti milione ljudskih života.

Posle rata, u Leskovcu završava osnovnu i srednju školu. Darovitost za pisanje i za razumevanje dela pokazuje u školskim danima i odlučuje da upiše Filozofski fakultet u Beogradu, grupa za jugoslovensku književnost.

Put posle stečenog visokog obrazovanja ga vraća u rodni grad, gde dobija sasvim pristojan i cenjen posao profesora jugoslovenskog jezika i književnosti u srednjoj poljoprivrednoj školi.

 Ukazala mu se prilika da pređe u redakciju lokalnih novina „Naša reč“. On je tu priliku ugrabio i u novinama obavlja poslove novinara, ali i lektora.

Radeći taj posao i prateći književnost kao svoju prvu ljubav, Nikolaj je uočio da u socijalističkom, donekle tiranijskom sistemu kakav je svakako bio sistem SFRJ, nije bilo mesta za pravu umetnost, slobodu govora i mišljenja.

Shvativši to Timčenko je krenuo u žustru borbu za književnost. Cela situacija je eskalira zabranom oglašavanja Nikolaju Timčenku u bilo kom časopisu ili listu i bio je proglašen za jednog od najvećih disidenata od strane aktuelnog režima.

I pored zabrane Nikolaj Timčenko je nastavio da piše za sebe, kao da je znao da će doći neko, bar za nijansu slobodnije vreme i da će buduće generacije objaviti njegove rukopise i dela.

U svom rodnom Leskovcu za koji je živeo i stvarao u sedamdesetoj godini napustio nas je veliki borac za jezik, slobodu i umetnost.

Mnogi veliki umovi, priznati su i dato im je zasluženo mesto u istoriji tek godinama posle njihove smrti. Za Nikolaja Timčenka se znalo da je jedan od najpismenijih ljudi svoga doba i dobijao je poštovanje i zasluge i za života.

Pravu slavu, onu koja mu svakako pripada, ipak je dobio posle te 2004. godine. Posle smrti u Leskovcu je stvorena zadužbina sa njegovim imenom koja je objavila njegove rukopise (samo pet knjiga je objavio za života, a na desetine su objavljene posthumno), 2010. godine osnovana je književna nagrada koja nosi njegovo ime, a 2012. otvoren je legat sa preko 15000 naslova.

Poseban značaj i čast naš proslavljeni lingvista dobio je 2016. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je dr. Dragana Bedov svoju disertaciju posvetila upravo njemu pod nazivom „Misao Nikolaja Timčenka o srpskoj književnosti 20. veka“. I u toj disertaciji je jasno izraženo da u radu i delu Leskovčanina nema kompromisa i da gotovo da ne postoji književnik, lingvista, lektor koji je bio spreman da brani svoju misao po bilo koju cenu kao što je to radio Timčenko.

Timčenko je iza sebe ostavio brojna dela: „Fragmenti iz istorije Leskovačkog pozorišta I: 1896-1941“, „Pesnik i zavičaj- Beleške o bivanju čoveka u literaturi“, „Zapisi o pesniku: O poeziji Vaska Pope“, „Fragmenti iz istorije Leskovačkog pozorišta II: 1970-1980“, „Narodni muzej u Leskovcu 1948-1983“,...

Posthumno je objavljeno još mnogo značajnih dela ovog znamenitog Leskovčanina.

      Uz određene dodatke o životu Nikolaja Timčenka, podsetili smo vas dragi čitaoci o značaju i veličini ovog čoveka.

Kao završnu reč u ovom tekstu citiraćemo deo iz govora Saše Hadži Tančića koje najbolje oslikavaju život, rad, ali i smrt Nikolaja Timčenka: „ Nikolaja Timčenka smrt je susrela na ulici. Posle mitske, evo savremene, urbane priče o čovekovoj sudbini i njegovom neumitnom kraju. Sve se odigralo onako kako se odigralo, jer čovek svoju sudbinu ne može izbeći. Smrt, smrt, smrt – šta je to uostalom? Antropolog i tumač književnih i umetničkih dela, Nikolaj Timčenko, nastaviće da tamo, u njegovom carstvu, odgoneta čudo umiranja. Rodni Leskovac ne samo da mu se nije odužio, nego nije ni umeo da poštuje i vrednuje ono što mu je on dao i zaveštao“.

U poslednjoj rečenici ovog citata krije se sva naša sramota kao društva i svakoga od nas pojedinačno, ali se u isto vreme krije i poruka. Poruka da nije kasno da nepravdu nanetu ovom čoveku ispravimo, tako što ćemo svuda i u svakom trenutku sa ponosom isticati lik i delo Nikolaja Timčenka.

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata“, koji naše udruženje realizuje zajedno sa Gradom Leskovcem.