Tendencija glorifikacije i sveopšteg ulepšavanja prošlosti, nije karakteristika isključivo dvadeset i prvog veka. Jasno je da kroz čitavu istoriju čovek ima, možda i urođenu, potrebu za nekom vrstom sete. Jednostavno, naš mozak je uspostavljen da funkcioniše tako da mu je uvek lakše ono što je prebrodio u odnosu na ono što tek treba da savlada.

Stoga, po pravilu vrlo neobjektivno, umemo da kritikujemo vreme u kojem živimo nalazeći mane na svakom koraku i u svakoj pori našeg društvenog života. Jedina moguća kolika-tolika objektivnost, dostižna je u domenu uporednih nauka i sistema. Izvlačenjem paralela i traženjem sličnosti i istosti između dva vremenski razdvojena perioda, možemo doći do, u najvećoj meri, realne slike o životu danas.

Dakle, potrebno je da isključimo naše emocije, naš lični stav i odnos prema određenim temama i da na taj način poredimo sadašnjost sa prošlošću.

Svako ko je na taj način pokušao da se bavi izučavanjem života ljudi kroz vreme, uočio je jednu pravilnost, počevši od devetnaestog veka pa sve do dana današnjeg – svaka u začetku dobra ideja, izvrgnula se u svoju suštu suprotnost.

U proteklih dvesta godina se tako konstanto radi na olakšavanju života običnog čoveka, te na njegovom oslobađanju kao pojedinca. Za dva veka ta je ideja potpuno mutirala u nešto što se zove zamena čoveka, nepotrebnost čoveka i posmatranje ljudi kao resursa, a ne mislećih bića (najočigledniji primer „HR“ – human resources).

Čitav „napredak“ civilizacije se zato može svesti na korist malog broja bogatih kojima je glavni cilj uništenje svakog traga čovečnosti u čoveku.

1984 ili 2024 ?

Popularizacija dela ili autora mogu biti opasne stvari. Naravno, prenošenje mudrosti jedna je od glavnih ostavština, na kraju i želja svakog stvaraoca i mislioca. Ipak, popularnost donosi komercijalizaciju, a komercijalizacija dalje, površna i netačna tumačenja. Takvu sudbinu doživeo je Džordž Orvel.

Orvel je pisao direktnim, svima razumljivim stilom, u zanimljivim pričama i sa jasnim porukama. Zbog toga je njegovo delo dospelo do velikog broja ljudi i često se upravo iz čuvene „1984“ uzimaju citati vađeni iz konteksta, čitani bez prethodne analize života pisca kao i perioda u kome je pisao. Zbog toga, na primer Peter Handke, piše jako neobičnim i teško savladljivim stilom i za razumevanje njegovih dela potrebno je određeno znanje i životno iskustvo.

Elem, vratićemo se Orvelu, a vi ćete poštovnai čitaoci zanemariti ovu malu digresiju usmerenu ka delu velikog Handkea.

Hajmo da pogledamo da li danas, objektivno, postoji paralela sa Orvelovom distopijom. U ovom delu nećemo uzimati duboke Orvelove misli i citate protagoniste romana, jer bi to uzelo previše vremena i reči, već ćemo se samo baviti čvrstim činjenicama koje direktno i vidljivo utiču na život čoveka, a koje su pristune u delu.

- Na samom početku knjige pojavljuje se uređaj pod nazivom „teleekran“. Ukratko, to je naprava koja prati svaki vaš korak unutar stana, svaku reč, pa i misao. Malom detetu je jasno da svi do jednog posedujemo jedan teleekran u vidu pametnih telefona, te smo sami pristali, dobrovoljno na praćenje i prisluškivanje. Pametni telefon dosta preciznije, kroz naše pretrage, može da uđe u naše misli i da ih usmeri u pravcu u kome želi, nego što je to Orvel predvideo teleekranom.

- Dalje, opet u uvodnim redovima, Vinston nam donosi informaciju da su restrikcije struje česte i da lift odavno nije u funkciji. Toga srećom u 2024. nema. Ili možda, ipak ima? Prisutna je sveopšta namera svih država sveta da se utiče na građane da sami štede struju i da će jednom ugašenom sijalicom tobože spasiti planetu. Svakog 29. marta imamo čuveni „Sat za planetu Zemlju“ i taj sat će presudno uticati na očuvanje životne sredine, bez obzira na privatne letove, fabrike, naftna polja, korišćene za dodatno bogaćenje najimućnijih.

-Zatim, daljim čitanjem uočavamo nedostatak ukusne hrane, kafe i ostalih potrebština. Sam Vinston kaže da se istim žiletom brije šest nedelja, a da ukus mesa i kafe ne pamti. U svetlu tih restrikcija imamo fenomen koji je uzeo maha – prelazak na veganstvo.

Nova agenda podrazumeva da čak i konzumiranje mesa i mleka šteti, pogađajte čemu, očuvanju životne sredine. Kakve tu tek logike ima, nejasno je, ali će isprani mozgovi sa teleekranima u ruci vrlo lako prihvatiti svaku priču Velikog Brata.

Niko naravno ne govori o postu u pravoslavlju koji traje više od pola godine, a tokom kog se ne konzumira nikakva hrana životinjskog porekla. Zar to nije spas za planetu? Jasno je da nije cilj spas, već kontrola svega, a hrana je na vrhu te liste. Meso koje sami možete uzgajati mora da postane luksuz, a zamena mora da bude jeftina hemija kako bi profit neprestano rastao.

-Sledeća stavka u ovoj površnoj analizi jeste kontrola rađanja. Već je svima odavno postalo jasno da takozvana „zlatna milijarda“ nije produkt nikakve mašte i imaginacije, već je realna stvar, realan plan koji je u začetku svog ispunjenja.

U tom pogledu Orvel je predvideo da će se deca rađati, ali isključivo uz „blagoslov“ države i samo kao slepi poslušnici sistema u kome su se rodili. Ono što Džordž nije predvideo, a što je mnogo gore od svake njegove slutnje, jeste (ne)potreba čoveka za drugim čovekom.

 Pisac svom Vinstonu ipak daje Džulijetu i samim tim ga nagrađuje najvećim mogućim darom – ljubavlju. Kao produkt te savršene, neobjašnjive emocije, mogla je da nastane njihova kreacija i da oni sami postanu bogovi na zemlji, rađanjem i čuvanjem deteta.

Danas nema potrebe za Džulijetom. Ako Džulijete i ima, o detetu se ne razmišlja. Dete je trošak. Pas je prava stvar. Prošetajte malo ulicama naše prestonice i videćete koliko često vlasnici ljubimaca zovu svoje četvoronoge prijatelje imenima poput: „dušo“, „srećo“, „mamino pile“. Da, mamino. Psi su postali jeftina zamena za dete. Pored toga dete (u njihovim glavama) može da izraste u lošu osobu, a pas ih nikada neće izneveriti. U „1984“ država je kontrolisala rađanje, a u ovoj tragi-komičnoj 2024. sistem je uspeo da nas ubedi da kreacija nije potrebna, da ljubav nije potrebna i da ljudi ljudima nisu potrebni.

-Na kraju dolazimo do suštinske poruke koju nam Orvel prenosi, a to jeste potpuna kontrola misli. Kako to uraditi?

Jedino je moguće kontrolom govora i jezika. Govor je taj koji nam pomaže da izrazimo svoje misli, da ih iskažemo i da one postanu žive. Što bogatiji govor, to su nam misli kompleksnije. Zato, Orvel izmišlja „Novogovor“. On je nalik starom govoru, ali dosta skraćeniji i opustošeniji. To nazivaju ekonomizacijom jezika.

Kod nas je trenutno aktuelna banalizacija jezika. Povezivanje suštine jednog jezika sa nekim rodom, uglavnom ženskim, ne samo da vodi taj jezik u izopačenost i nakaradnost, već fundamentalno uništava i unižava dušu i srž jezika.

Ako naši potomci od nas dobiju tako unakažen jezik, gde će u svakom udžbeniku morati da piše, policajac/policajka, pedagog/pedagoškinja, i još bezbroj gluposti, njima će od samog starta biti onemogućeno da razmišljaju.

SLUČAJ JOZEF K.

Postavlja se pitanje, kakvo mesto ima naša država u goreopisanom svetu? Odgovor nam je u ovim poslednjim majskim danima ispred nosa. Pogledajte televizije, poslušajte radio stanice i pronađite poruku da Srbi nisu genocidni.

Deo sveta na zapadnoj hemisferi koji sebe zamišlja kao celokupnog vladaoca univerzuma, stavio nas je u poziciju da se pravdamo za ono što nismo uradili. Da paradoks bude kompletiran, postarala se nemačka predstavnica pri UN-u. Pazite, organizacija koja je nastala na temelju sprečavanja nekog budućeg stradanja, nekog budućeg genocida i holokausta koji su izazvali upravo Nemci, doživljava da 80 godina od nastanka, glavnu reč o genocidu, kao moralna gromada, vodi Nemačka.

Ovaj slučaj Srbije zaista neodoljivo podseća na roman Franca Kafke „Proces“, gde junak bez prezimena Jozef K. odgovora o nečemu učinjenom. O čemu tačno, ne zna on, ne znaju sudije, ni svedoci, ni porotnici. Ipak, bez obzira na tu suludost i nelogičnost Jozefa na kraju ubijaju.

Kuda onda, posle ovakve sramne odluke?

Kuda i do sada, ovo samo konačno mora da bude poslednji šamar i opomena srpskoj državi o njenim stvarnim prijateljima i partnerima. Ako nam do sada nisu pokazali da nas ne žele unutar svoje prljave porodice zvane EU, sada nadajmo se jesu jednom zasvagda.

Našoj miloj otadžbini potrebno je konačno otrežnjenje.

ZAPAD KAO VELIKI INKVIZITOR

Srbi su narod Hristov. Koliko god nas otuđivali decenijama i vekovima od crkve i Boga, koliko god da je veliko naše neznanje o veri pravoslavnoj, mi se te vere nikako ne odričemo. I to je naša najveća snaga.

Međutim, takav pristup ima svoju skupu cenu. Hristos je predvideo velika stradanja i mučenja ovozemaljska, svakom ko se njegovog imena ne odrekne. Iz te perspektive, iz perspektive predanja i proročanstva Sina Božijeg, cela naša istorija, čitava naša viševekovna patnja ima smisla.

Kao da je gotovo dva stoleća patnje pravoslavne, još u 19. veku predvideo najveći među jednakima, Fjodor Mihajlovič Dostojevski.

Njegov Ivan Fjodorovič Karamazov, iz pozicije jednog intelektualca, priča svom bratu Aljoši, monahu, svoju poemu o nepotrebnosti Isusa za jednog papu i za jednu crkvu, uz reči: „I što si sad došao da nam smetaš“.

Inkvizitor pita bogočoveka zašto nije uzeo čudo koja mu je nudio nečastivi kroz iskušenja, da je uzeo čudo svi bi poverovali i nikakve patnje ne bi bilo. Čini se da je isto i sa našom zemljom.

Da smo uzeli darove Zapada kada je trebalo, ničeg od ovoga ne bi bilo. Ali, kao što je Hristos svojim odolevanjem čoveku dao slobodu, tako je i Srbija prigrabila slobodu pre čuda. Slobodu jesmo skupo platili, skupo je plaćamo i danas, ali život ima smisla samo ako ga živi slobodan čovek.

Na samom početku ove sramotne sednice UN-a, izreklo se jedno totalno licemerje: „Svi su stradali i sve žrtve su jednake“.

Ta konstatacija ne samo da je licemerna, već je i netačna i nemoguća, jer kako kaže sveti vladika Nikolaj Velimirović:

„Bog nije Bog jednakosti, no ljubavi. Jednakost bi isključila svu pravdu, svu ljubav, isključila bi sav moral. Iz groba ljubavi niče pravda. Iz groba pravde niče jednakost,...“

Pitanje Dostojevskog je vredi li bilo koj ideal, bilo koja sloboda, suze jednog deteta? Na to pitanje odgovora nema, ali kada već usled krvoločne prirode čovekove izlismo toliko suza svi, kako one mogu biti jednake?

Jedno je poštovanje tuđih žrtava, a sasvim drugo ljubav prema svojima. Nemoguće je isto oplakivati komšinicu i majku, zar ne?

Uostalom, za komšijskim žrtvama plače ceo licemerni svet, a za srpskim nema ko, do nas samih. Zato ih moramo pamtiti, voleti i živeti njihovu ideju da je sloboda u robovskom svetu privilegija carska i da je napad nečastivog na čistog odlika pravog puta. Vreme je da napad nečastivih iskoristimo za krajnji izlazak na trnovit, ali pravi, istiniti put.