Istorija sveta je istorija gradova. Ova sažeta izreka Osvalda Špenglera je najbolji način da započnem uvod u priču o istoriji leskovačke prvobitne akumulacije kapitala sa kraja XIX i prve polovine XX veka, koju sam prvobitno objavio u leskovačkom nedeljniku „Naša reč” od 8, 15. i 22. juna 2001. godine. Sada je priča dopunjena osvrtom na trgovinu balkanskih pravoslavnih trgovaca u osmanlijsko vreme, čiji se uticaj na duhovno i političko buđenje balkanskih naroda često zanemaruje, i novim, četvrtim nastavkom. Dvadesetak godina je dovoljno dug period da uvažimo promene koje su doneli digitalni mediji i dostupnost informacija, što je osnovni podsticaj da se stari tekst dopuni i objavi sa novim izvorima i ponudi mlađim čitaocima. U poslednjoj rečenici trećeg nastavka priče o srpskom Mančesteru tada sam napisao da je podređena uloga koju će Leskovac imati u komunističkoj Jugoslaviji posledica podaništva na koje su dobrovoljno pristale nove vlasti, nedorasle pregalaštvu kojim je stvorena industrijska infrastruktura koju su nasilno preuzele. Ova konstatacija je bila izazov za dopunu priče o Leskovcu, gradu koji je prevalio vek i po na putu od 'zakasnelog do zaustavljenog razvoja'.
(3)
naše gazde, naše fabrike, naši radnici, naša rabota!
Privredni uspon Leskovca na prelazu XIX u XX vek i između dvaju svetskih ratova zasnivao se na revoluciji produktivnosti. Industrijalci toga doba upošljavali su predindustrijsku radnu snagu patrijarhalne srpske seoske sredine, formirane četiri veka pod dominacijom Osmanlijske imperije. O uslovima rada, nakon posete leskovačkim fabrikama 1910. godine, pisao je Dragiša Lapčević, narodni poslanik i radnički aktivista, zapažajući kako je ogromna masa proleterizovane i poluproleterizovane sirotinje popunjavala leskovačku radnu pijacu, zbog čega je nadnica bila veoma bedna, radno vreme veoma dugo a uslovi rada ropski i ubistveni. Položaj radnika u leskovačkoj industriji je sigurno bio loš, ono što je izazivalo radničko nezadovoljstvo je bila želja poslodavaca da iscede i poslednji gram produktivnosti. Ovo je bila razvojna osnova u svim razvijenim državama Zapada, gde su za sto godina, od sredine XIX do sredine XX veka, Marksovi proleteri postali bogata srednja klasa.
Zahvaljujući svim razvojnim faktorima Leskovac je i posle Prvog svetskog rata u novoj državi nastavio sa snažnom industrijalizacijom. Tako je u gradu i okolini 1929. godine radilo devet tekstilnih preduzeća, dve fabrike sapuna, mlin, fabrika gume, dve fabrike crepa i cigle, fabrika piva, dve parne strugare, električna centrala i fabrika zejtina. Leskovačku industriju pratilo je i bankarstvo, koje je u ono vreme bilo razvijenije nego u Nišu i Kragujevcu. Prema izvorima Dragoljuba Trajkovića o prilikama u kojima se razvijala leskovačka industrija, prva banka, Leskovačka udeonička štedionica osnovana je još 1888. godine, da bi 1928. Leskovačka centralna banka, jedna od pet leskovačkih banaka, imala ukupan obrt kojim se nije mogla podičiti nijedna banka iz unutrašnjosti Srbije. Novinar beogradske Politike (17. juli 1929), pišući o jednom leskovačkom industrijalcu koji odlazi u fabriku rasklimatanim fijakerom, zapaža: „Sav svet je obuzet nekom vrstom industrijske groznice. Jednako se kalkuliše na milione. Dinar se ovde ceni i o njemu se govori samo ozbiljno. Sve ima svoj odnos prema dinaru“. Rasklimatani fijaker i industrijska groznica su simboli dualnog karaktera grada, „sa jedne strane starinska nošnja, s druge strane frakovi od engleskog štofa; na jednom mestu žilavo opstajanje nekih arhaičnih zanata, na drugom zastupništvo 'Standard Oila'; neugledne i oronule kafane na periferiji sa štalama u dvorištu i za seljake i za njihovu stoku (kad petkom uveče dođu u grad pred subotnju pijacu), a u centru nadmetanje 'Kostića' (misli se na istoimeni hotel – nap. aut.) i 'Pariza' sa igrankama, džez svirkama i projekcijama zvučnih filmova“, kako je to opisao Perica Hadži-Jovančić u studiji Evropeizacija srpskog Mančestera 1918–1941 (2010).
Ne računajući zaposlenike u trgovinama, bankama, zanatskim radnjama, kao i učenike u privredi, u tridesetim godinama leskovačka industrija zapošljavala je oko 3.000 radnika, stvoren je “Srpski Mančester”. Uz domaću industrijsku radnu snagu druge generacije, leskovačka tekstilna industrija je zapošljavala i strane radnike i stručnjake. Potpun popis ovih drugih nije sačinjen, ali je vredno pomenuti bar neke: Jan Horakovski – Čeh, predionički majstor; Franc Pejhal – Čeh, šef aparature; Vilem Pušman – Čeh, tekstilni tehničar; Emil Hubač – Čeh, tekstilni tehničar; Josif Vašek – Čeh, tekstilni majstor; Danilo Varga – Mađar, tekstilni majstor; Karlo Gajer – Čeh, tekstilni majstor; Aleksandar Rozentrung – Austrijanac, tekstilni majstor; Jozef Burkert – Čeh, tkač; Georg Švab – Nemac, majstor za pletenje. Koliko je leskovačka industrija bila integralni deo privrede zemlje dovoljno govore podaci iz studije Mari-Žanin Čalić Socijalna istorija Srbije 1815–1941 (2004): “Između 1922. i 1930. godine 23.353 stranih državljana iz oko trideset zemalja dobilo je radnu dozvolu u Kraljevini SHS, što je odgovaralo kvoti od 4,7% ukupnog jugoslovenskog radništva. Najviše ih je došlo iz Čehoslovačke (6.130), Italije (4.592), Austrije (4.541), Mađarske (1.641) i Nemačke (1.115)“.
Bilo je to, u odnosu na zapadnoevropsku industriju vreme srpskog zakasnelog ranog kapitalizma, kada je fabrika bila oruđe svojih vlasnika i projekcija njihovih ličnosti. Najistaknutiji predstavnik leskovačkih industrijalaca tekstila između dva svetska rata, vlasnik jedne od najmodernijih tekstilnih fabrika u Jugoslaviji pred Drugi svetski rat, bio je Lazar Teokarević. Lazar je bio sin Mite Teokarevića trgovca gajtanom i pionira mančesterizacije Leskovca. U duhu prvih leskovačkih industrijalaca Mita Teokarević je svoje sinove Vladu, Lazara i Svetislava pripremao za tekstilne stručnjake školujući ih u inostranstvu. Lazar Teokarević je otpočeo 1933. godine gradnju fabrike tekstila, opredelivši se za lokaciju u Vučju zbog jeftinog ogrevnog drveta, izvanredno meke vode i jeftine radne snage, a nakon što je izdvojio svoj deo kapitala iz zajedničke fabrike braće Teokarević u Paraćinu. Fabrika u Vučju je počela sa radom 1936. godine, bila je opremljena najmodernijom nemačkom, engleskom i francuskom tekstilnom opremom sa potpuno zaokruženim kapacitetom od pranja vune do dorade tkanina i začetkom konfekcioniranja na nekoliko instalisanih mašina za šivenje malih količina vojničkih uniformi. Proizvodni proces je obuhvatao proizvodnju visokokvalitetne vunene vlačene i vunene češljane pređe kao i izradu i doradu najkvalitetnijih štrajhgarn i kamgarn štofova. Fabrika se prostirala na površini od 7,5 hektara, od čega je 8.100 m2 bilo pod industrijskim zgradama. Imala je 17 prizemnih zgrada, jednu trospratnu upravnu zgradu, dve vile za direktore, tri za činovnike sa dva komforna stana, dve vile za radnike sa po četiri stana, dve radničke kolonije (jedna sa deset, druga sa 24 stana), menzu sa velikom salom, kuhinju, stan za nastojnika i 15 soba. Na ulazu u fabriku bila je portirnica sa jedne i radničko-službenička zadruga s druge strane. Kada je počela sa radom fabrika je zapošljavala 160 radnika, da bi se broj uposlenika pred rat popeo na 650. Posle aprilskog rata, fabrika je obustavila rad dok Nemci nisu izvršili popis i naredili da se proizvodi oficirski štof od najbolje vune.
Nakon oslobođenja, fabriku Laze Teokarevića je primopredajnim aktom od NOO primio predratni magacioner fabrike i više od godinu dana je imovina deljena raznim ustanovama i vojnim jedinicama. Tako je na primer mašina za čupavljenje, koja je nabavljena 1941. godine i veoma malo radila „ustupljena“ fabrici Varteks u Varaždinu. Zbog saradnje sa okupatorom Laza Teokarević je uhapšen i osuđen na smrt. Suđenje je održano 1946. godine u Leskovcu, a pred izricanje presude iz bioskopske sale se čulo uobičajeno klicanje: Na smrt, na smrt! U zatvoru je za oslobađajuću presudu Teokarević ponudio novoj vlasti nagodbu: da mu se izda pasoš i da on otputuje u London i tamo kod jedne engleske firme izdejstvuje da mu isporuči kontigent vune koja nije mogla biti dopremljena njegovoj fabrici zbog početka rata. Naime, brod sa plaćenom robom vratio se iz solunske luke u aprilu 1941. godine, pa je Teokarević ponudio novim vlastima nagodbu o tome da on za sebe dobije obeštećenje Lloyd osiguranja zbog neisporučene vune i slobodu, a država svu vunu. Nakon njegovog dolaska londonski Dejli Telegraf je objavio članak pod naslovom: “Laza Teokarević je živ i nalazi se u Londonu”. Naravno, posle ispunjenja uslova nagodbe, Teokarević je radio kao savetnik u Intendanskoj upravi Jugoslovenske narodne armije i više puta je službeno posećivao leskovačke tekstilne fabrike, da bi kasnije emigrirao i do smrti ostao u izgnanstvu.
Laza Teokarević pripada drugoj generaciji leskovačkih industrijalaca tekstila za koje se, takođe, može prihvatiti ocena istoričara Dragoljuba Trajkovića: “Ističemo da je među fabrikantima u našem gradu, naročito među onima iz prve generacije, bilo vrlo sposobnih ljudi, iako često bez moralnih skrupula, ali neobično umnih, jake volje i energije, pri tom vrlo štedljivih, koji su u svoje poslove unosili veliko trgovačko iskustvo svoga mesta, skupljano u njemu nekoliko vekova”. Vredno je pomena da su tekstilne fabrike u Hrvatskoj i Sloveniji između dva svetska rata građene stranim kapitalom, za koje su vlasnici nakon posleratne nacionalizacije međunarodnim tužbama od naše države dobili devizna obeštećenja. Za razliku od njih leskovački industrijalci tekstila su svoje fabrike gradili domaćim kapitalom.
O političkim prilikama vremena koje je usledilo pod komunističkom vlašću, ali i o mnogo čemu drugom govori poseta, početkom šezdesetih godina Josipu Brozu opštinske i privredne delegacije Leskovca. Ovo je bila dobra prilika, seća se Sava Mirković, dugogodišnji direktor tekstilnih fabrika i Sajma, da drugu Titu poklonimo monografiju o revoluciji i razvoju radničkog pokreta u leskovačkom kraju. Tito je tom prilikom uzvratio: “Ja sam rekao da se Teokarević pusti iz zatvora”, a nakon toga, ustavši, dodao: “Sada ću vam pokazati šta su Jovanki i meni moji Zagorci donijeli”. Leskovčani su bili nemalo zatečeni onim što su videli: u kutiji su bili najbolji primerci engleskih štofova. Podređena uloga koju će Leskovac imati u komunističkoj Jugoslaviji je posledica podaništva na koje je dobrovoljno pristala nova srpska vlast, nedorasla pregalaštvu koje je stvorilo industrijsku infrastrukturu koju su nasilno preuzeli.
Nastaviće se