Ove subote nismo vam priredili, poštovani čitaoci našu rubriku Leskovačka subota.

Razlog je vrlo jednostavan – na današnji dan nije nikom do šale i do smeha. 12. aprila 1999. godine, zločinački NATO pakt gađao je putnički voz u Grdeličkoj klisuri. Stradalo je 13 ljudi, među kojima i deca.

Zbog toga danas donosimo samo deo prošlogodišnje kolumne našeg urednika, kao podsećanje na ovaj stravičan događaj.

Slava žrtvama.

Iz antičkog učenja filozofije pomalo je pogrešno izvučen zaključak da je čovek zapravo politička životinja ili zoon politikon kako to slikovito objašnjava Aristotel. Međutim, u tom pogrešnom tumačenju Aristotelove kovanice pojavljuje se jedna istina o čoveku.

To je nagonska priroda čovekova. U tom smislu čoveka zaista možemo porediti sa životinjom, jer ponekad nagonska, životinjska strana pobedi u nama. Sva uzvišenost ljudskog bića ogleda se upravo u borbi protiv nagona i instikta. Pravog čoveka zbog toga možemo nazvati „bićem borbe“.

Retki su ljudi koji svoj um toliko ojačaju da u njima u većini slučajeva prevlada uzvišena strana. Kod većine se, nažalost, vodi konstantni rat koji kasnije vodi u destrukciju i zato ljudima može vrlo lako stanje rata i destrukcije biti prirodno stanje.

Da je rat prirodni habitat društava, dokazuje istorija. Celokupna istorijska nauka objašnjava nam kontekste, uzroke i posledice ratova. Opisuje velike pobede i poraze. Donosi živote velikih pobednika i još većih gubitnika. Stoga lako možemo zaključiti da je rat centralno mesto ne samo istorije već i ekonomije, geografije, filozofije pa na kraju i nauke.

Sva naučna otkrića stavljena su naposletku u službu rata. Dovoljno je da kažemo da je prethodno pomenuti Nobel, izumitelj dinamita. Razvoj nauke je kroz vreme išao paralelno sa razvojem oružja. Tako smo došli do kraja dvadesetog i početka dvadeset i prvog veka, gde je ratna tehnologija napredovala toliko da više nije bilo moguće nekoga slučajno ubiti i nešto slučajno pogoditi.

Sve je do te mere dovedeno do „perfekcije“ da je prostor za eventualnu grešku sveden na minimum.

Naravno, to nije sprečilo čelne ljude iz NATO-a da smisle jednu veštu krilaticu pod nazivom kolateralna šteta, što bi u prevodu značilo nužno zlo zarad opšteg dobra.

Sa te dve reči su rešavali sve. Nije bilo potrebe za bilo kakvim objašnjenjima niti opravdanjima.

I tako, da bi nas konačno naučili pameti, rešili su da gađaju putnički voz i usmrte i povrede više od trideset civila. Na drugi dan Vaskrsa do neprepoznatljivosti tela je stravično nastradalo najmanje 13 ljudi. Ni danas ne možemo da znamo tačan broj žrtava jer se većina vode kao nestali.

Zašto?

Zato što se meso i krv nevinih ljudi stopila sa gvožđem i čelikom voza. Među njima je bilo i dece, među njima je bilo i trudnica. I da, ovde nema mesta za „slabe želuce“ i ovde nema mesta za diplomatski rečnik. Potrebno je ovako reći, potrebno je ovako pamtiti.

LINK KOMPLETNE PROŠLOGODIŠNJE KOLUMNE: https://leskovackeprice.com/most-koji-nas-je-zauvek-razdvojio/