Da je čovek zapravo životinja i da se na sve brzo i lako svikne, velika je mudrost i istina. Zaista svkakve muke, ratove, žege, nedaće ljudska vrsta je prevazišla i iz njih izlazila kao da ih nije ni bilo.
Jedna stvar bez koje čovek telesno sigurno može da izdrži i opstane, ali bez koje bi duša uvenula jeste muzika.
Kako je hučao vetar kroz našu kotlinu, između planina duž Veternice, Morave, Vlasine, Jablanice, Puste reke, stvarao je muziku i usađivao se u sluh i duh čitavog ovog kraja.
Godinu dana pre najveće buke i zatišja harmonične muzike (Drugog svetskog rata), vetrovi su odlučili da duvaju prema selu Pečenjevcu i stvore čoveka koji će pokrenuti novi muzički točak. Čoveka koji će pokrenuti ljude da se opet vesele, piju, raduju životu, ali i tuguju samo zbog ljubavi, ne i rata.
1938. godine rođen je legendarni Toma Zdravković.
Nakon završetka Drugog svetskog rata na scenu u tada novoformiranoj komunističkoj Jugoslaviji stupa radnička klasa. U celom tom duhu socijalističe republike ponovo na poslednje mesto dolazi seljak odnosno zemljoradnik. Usled nemaštine Tomini roditelji, otac Dušan i majka Kosara jako su teško izdržavali svoje petoro dece. Zbog toga Toma odlazi u Leskovac i u Leskovcu praktično počinje njegova pevačka karijera.
U Leskovcu peva po raznim kafanama, a najduže se zadržava u kafani „Dubočica“, gde početkom šezdesetih godina upoznaje i popularnu pevačicu Silvanu Armenulić, kojoj kasnije i piše njenu najpoznatiju pesmu „Šta će mi život bez tebe dragi“.
Tomu su slušali sa uživanjem Leskovčani, ali su dolazili širom zemlje kako bi prisustvovali sjajnim izvedbama Zdravkovića. 1964. godine odlučuje da napravi korak više. Te godine izdaje svoj prvi album. Album nije imao malu popularnost, ali nije bio presudan u daljem toku karijere i kreiranju imena sjajnog pevača.
Na savet prijatelja rešio je da proba sa festivalima. To je, ispostavilo se, bio pun pogodak. Na festivalu „Ilidža 1969“ osvaja drugo mesto sa pesmom „Odlazi, odlazi“. Pesma postaje apsolutni hit i kopira se i prodaje u više od 100 hiljada primeraka. Iste godine piše i pesme za Meha Puzića i Silvanu Armenulić koje bivaju prodate u 500 odnosno 700 hiljada primeraka.
Tokom naredne tri godine Zdravković doživljava veliku slavu i popularnost i sa tim naravno dolazi i novac. 1972. godine, posle dva neuspela braka Toma rešava da se oženi i treći put. Taj brak je trajao kratko posle čega Leskovčanin ponovo kreće sa boemskim životom i opijanjem. Sve što je zaradio za tri godine potrošio je vrlo brzo, a alkohol ga umalo nije koštao života. Zbog svega toga odlučuje da se preseli u Kanadu i tamo pokuša da stekne normalniji život. Upravo u Kanadi upoznaje svoju četvrtu ženu sa kojom je dobio sina Aleksandra. Osim Aleksandra imao je i ćerku Žaklinu.
Boemski, kafanski dobri duh nije mogao dugo bez svoje rodne grude i svojih ljudi. Posle šest godina provedenih u Kanadi vraća se u domovinu i tada doživljava neverovatan uspeh. Prvu pesmu po povratku koju je napisao pod imenom „Umoran sam od života“, postala je najprodavanija ploča krajem osamdesetih u Jugoslaviji. Uspeh je bio toliko veliki da je održao i solistički koncert (što je za to vreme bio poduhvat) u čuvenoj sali Doma Sindikata u Beogradu. Sala je bila krcata, a publika je gromko pevala sve Tomine hitove.
Posle ovog koncerta napravio je i turneju po raznim gradovima tadašnje države i postaje regionalna zvezda broj jedan. Na osnovu toga dobija i poziv da igra ulogu pevača u kultnom ostvarenju Branka Baletića „Balkan ekspres“.
Osim u regionu o Tomi su pisali i mediji u Evropi. Kako su navodili Nemci i Englezi koji su prisustvovali njegovim nastupima Zdravković je bio jedan od poslednjih evropskih šansonijera. Njegov bariton dodatno je ulepšavala činjenica da su mu gotovo sve pesme bile autobiografske, a kako bi slušaocima dočarao melanholiju koju je osećao izričito je tražio da u svim pesmama bude prožeta setna nota violine.
Alkohol je našem doajenu bio najveći porok, ali i najveća uteha. Upravo on mu je doneo kancer prostate sa kojim se lavovski borio 17 godina. Do kraja nije želeo da priča o svojoj bolesti što govori i podatak da je samo dvadeset dana pre smrti održao koncert u Podgorici. U ponedeljak, 30. septembra 1991. godine u 7 časova izjutra , pravo sa VMA u večnost je otišao Toma Zdravković sa samo 52 godine života.
Spomenik u centru grada, kafana u njegovom rodnom selu Pečenjevcu, kao i film na čijem projektu učestvuju najveća glumačka imena, govore o značaju velikana narodne muzike.
Jedan od najboljih ambasadora našeg grada, proneo je naše ime po čitavom Balkanu uz dobročinstvo, pesmu i prepoznatljivi boemski osmeh. O Tomi i njegovom životu mogu se napisati stranice i stranice i opet ne reći sve. Davao je sve svoje za muziku, ali i pomagao slabijima od sebe. Ostaće upamćena anegdota o davanju cipela ženi koja je bila bosa i još mnoge priče za neke naredne tekstove. Neki kažu da nas je napustio prerano, ali drugačije nije moglo. Toma sada sigurno sedi u nekoj nebeskoj kafani i motri na svoj grad, gleda kako neke nove generacije pate, vole i pevaju o Brankama, Dankama, Ljiljanama, Marijama,...
