Učenje istorije se za pojedince uglavnom svodi na pamćenje određenih datuma. Bitno je znati godine, mesece i dane u kojima su se odigravali značajni događaji.

Iz te perspektive, istorija zaista ume ponekad da zaliči na jednu tešku i suvoparnu nauku u kojoj se većina stvari uči napamet. Do tog zaključka dolazimo kada istorijsku nauku ne posmatramo kao celinu.

Ukoliko celu istoriju posmatramo kao jedinstvenu priču, gde svaki događaj utiče na sledeći, datumi postaju samo pomagalo i orijentir za lakše razumevanje te priče.

Ipak, uloga pomagača datumima ne smanjuje značaj. Njihov značaj se dodatno povećava, ako dolazi do određenih istosti i „slučajnosti“ u približnim datumima. Stoga je jasno da svaki narod ima godinu i godine najbitnije za svoju istoriju i postojanje.

Srbi i Srbija imaju jako bitne i prelomne godine, ali mi imamo i mesec u kome se, slučajno ili ne, dosta toga lomilo u našem poimanju sveta i geopolitike uopšte. Čini se da je na tok naše istorije i naših života, najviše uticao baš mart mesec.

TRI MARTA

Od postanka sveta, od prvih ljudskih zapisa, priča i legendi, postojala je potreba ljudi da se sve vezuje za brojeve. Posebno mesto u istoriji čovečanstva ima broj tri. Ako bolje pogledamo, u našoj svesti uvek je dominirao baš taj broj i činio nam se najkompletnijim.

Iako se događalo mnogo bitnih stvari za našu državu u mesecu martu (primeri iz moderne istorije ubistvo Miloševića i Điniđića) s razlogom smo izabrali da u kratkim crtama obradimo baš tri marta koja su definisala Srbe kao narod.

1941.

Krenućemo od najdavnijeg marta. Naime, 27.3. te 1941. godine, u Beogradu je izvršen vojni puč. Grupa generala zbacila je sa vlasti kneza Pavla Karađorđevića i vladu Cvetković-Maček. Razlog za taj puč bilo je potpisivanje protokola, dva dana ranije u Beču, o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.

Narod nikako nije mogao da prihvata da u paktu bude sa Hitlerom i sa ljutim protivnicima iz Prvog svetskog rata te je u velikom broju izašao na ulice prestonice, sa krilaticom – „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob!“. Upravo ta masa je i omogućila grupi oficira da uspešno izvede puč i da sedamnaestogodišnjeg kralja Petra II, proglase punoletnim i postave na vlast.

Cena koju je platio srpski narod zbog tog puča za mnoge je previsoka. Već 6. aprila iste godine, Nemačka je napala našu domovinu i potpuno je vojnički i ekonomski slomila. Možda i najveći poraz tog bombardovanja jeste rušenje Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu. Uništavanje biblioteke pretvorilo je u prah i pepeo celokupno istorijsko sećanje srpskog naroda. Dosta kompetentnih ljudi smatra da je upravo ovaj događaj omogućio buduće manipulacije istorijskim činjenicama.

Cena je bila i milion srpskih žrtava tokom ovog Drugog rata (neračunajući logora Jasenovac i drugih).

Takođe, ne smemo zanemariti i uticaj stranih službi (pre svega britanske) na događaje iz dvadeset i sedmog marta pa se tako čini da su strane službe, potpuno svesno sudelovale u srpskoj tragedije.

Kada se sve ovo uzme u obzir, zaista se čini da je cena previsoka i da se moglo izbeći toliko stradanje. Međutim, bez obzira na uticaj stranih službi, bez obzira na sve ljudske žrtve i suštinsku kapitulaciju Srbije od 1945. bitno je da je srpski narod tada izabrao borbu pre predaje. Tada je srpski narod izabrao, po ko zna koji put, pravu stranu istorije i za to je mučki kažnjen.

Kada je cela Evropa (osim Rusa), bezuslovno prihvatala Hitlerovu vlast, Srbi su se protiv tog zla borili u dva oslobodilačka pokreta i to je dokaz veličine našeg naroda, ali i usud koji nas prati i do danas. Zbog tog usuda gotovo uvek smo označavani kao „buntovnici“, ali biti buntovan protiv tiranina znači živeti i biti živ.

1999.

Gotovo ravno šest decenija posle ovog dvadesetsedmomartovskog događaja, desila se jedna prekretnica u istoriji svetske politike i ratovanja. 24. marta 1999. godine, NATO je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN-a izvršio agresiju na jednu suverenu zemlju. To je bila SR Jugoslavija. Ovaj napad bio je presedan kakav nije viđen nikada pre, a na kome će se temeljiti mnoga danas aktuelna zbivanja.

Zbog nameštnog slučaja Račak, NATO je odlučio da bombarduje srpske i crnogorske gradove. Trinaest najmoćnijih zemalja protiv jedne površinski male zemlje. U srcu Evrope, u centru evropske civilizacije, krenulo je surovo bombardovanje. O samim detaljima ovog gnusnog napada pisaćemo baš na dan godišnjice, a sada je potrebno da prenesemo šta je to sudbonosno oko ovog događaja.

Definicija sudbonosnog u bombardovanju doneta je u dve reči - rušenje iluzije. Do tog događaja Zapadna hemisfera i njena demokratija, posebno posle pobede u Hladnom ratu, bila je primer svima u svetu. Svaki narod ugledao se na zapadni sistem i unapred je, bez provere, usvajao njihove zakone.

Prvi na kugli zemaljskoj su svo licemerstvo tog sistema, na svojoj koži, osetili Srbi. Sejanje demokratije osiromašenim uranijumom, to je bila njihova formula.

Bombardovanje 1999. donelo nam je nemerljive posledice u zdravstvenom smislu. Zatrovana je zemlja, od tada u Srbiji gotovo da vlada epidemija kancera. Ipak, ono nam je pomoglo da shvatimo pre svih jednu podmetačinu i jedan lažni moral.

Naš primer i izdržljivost pomogao je većim silama da danas ustanu protiv SAD-a kao hegemona. I opet, pokazaće se to kroz koju deceniju, Srbi su bili (pre svih) na pravoj strani istorije.

2004.

Pre svega nekoliko dana obeležili smo tačno dve decenije od pogroma Srba sa Kosova i Metohije. To je konačni potez okupatorske vlade u Prištini da se srpsko seme zatre u našoj južnoj pokrajini. Od 17. do 19. marta iz svojih domova je proterano na hiljade Srba, a spaljeno je na desetine crkava i manastira.

U ovom događaju nije moguće tražiti veličinu i ponos našeg naroda. Ali, ovaj poslednji egzodus Srba pokazao nam je da smo stradalnički narod, a narod koji strada Hristov je narod.

Stradanje od pre dvadeset godina pokazalo nam je svu jadnost i sav primitivizam jednog naroda. Spaljivati pravoslavne objekte stare vekovima, odlika je najprostijeg varvarizma. To je znak da, koliko god nam razni mentori bilo šta pričali, veštačkoj tvorevini Republici Kosovo* mesto nije tamo.

Uspeli su da proteraju ljude, ali kako proterati duh? To je pitanje koje ih muči. Znaju oni vrlo dobro da s Kosova i Metohije niko nije otišao doveka.

Svesni su da je svaku suzu za ognjištem Bog video i da će te suze opet polivati svetu zemlju. Zato se i boje, zato su i terali, zato su i spaljivali.

Ova tri marta učvrstili su put srpskom narodu bez obzira na to kakva je srpska država. Ova tri marta dokaz su o pravdoljublju našeg naroda.

A doći će novi martovi i nova iskušenja i tada moramo potvrditi da pravdoljublje kroz godine nismo izgubili. Ako još jednom izaberemo pravdu i istinu pre pukog života i opstanka, verujte da će Bog dati da nekog budućeg marta, možda i dogodine, budemo opet u Prizrenu!