Inspiraciju treba tražiti u malim, svakodnevnim stvarima. Nadahnuće nailazi iz malih gestova koji mnogo znače. Želja za pisanjem rađa se uočavanjem pojedinačnih problema koji detaljnim uviđanjem odjednom postaju društveni i globalni.

Tako je jedan svojevrsni paradoks nastao pre samog pisanja ovih redova. Kao što sam naslov kaže, a verujem i da pratioci ove stranice znaju u kom pravcu se kreću naša razmišljanja u kolumnama, kritikovaćemo (doduše u manjoj meri) između ostalog i internet kao sredstvo koje je postalo način života više nego alatka.

Elem, upravo na internetu je autor ovog teksta naleteo na jedan zanimljiv snimak. Na video zapisu prikazan je izlaz iz nekog japanskog, verovatno tokijskog, metroa. Zaista, na tom snimku, ako ga pregledavate bez zvuka, nema ničeg toliko čudnog. Osim masovnosti izlaza koji koriste desetine i stotine hiljada ljudi u najvećoj svetskoj metropoli, nema ničeg za zapažanje.

Međutim, kada se zvuk upali, a slika dovoljno približi, ona postaje jeziva. Svi učesnici u tom saobraćaju gledaju pravo, ne čuje se niti jedna reč, niti jedan glas, samo se čuje bolesno ravnomerni ubrzani korak. Stajanje u toj reci ljudi značilo bi smrt. Taj prizor zaista jeste personifikacija današnjeg načina života. Upravo bi moderno doba mogla da obeleži rečenica: „Stajanje znači smrt“.

Ispadanje iz koloseka nije dozvoljeno ni po jednom osnovu.

Da bi društvo funkcionisalo „besprekorno“, kako nam propovedaju da funkcioniše japansko, potrebno je poštovati određena pravila i potrebno je svima postaviti isti ciljl.

Ako se svima da isti cilj, gotovo svi će na sličan način pokušati da do tog cilja dođu, a vremenom će shvatiti da samo „najbrži“ uspevaju da se do njega domognu. Zato, nema stajanja!

Taj cilj je naravno, novac. Novac je poslednjih decenija postao smisao života, uzrok svih sreća i posledica svih nesreća. Novac je novom, kapitalističkom čoveku postao nalik bogu. On mu je postao nasušan.

Kako je do toga došlo?

KOMUNIZAM I LIBERALIZAM – DVE STRANE ISTE MEDALJE

Postoje momenti, događaji i ličnosti koje u potpunosti promene i poremete sam tok istorije. Prelazak iz epohe u epohu često je primetan, iznenadan i šokantan događaj za celokupno čovečanstvo.

Događali su se ratovi, tehnološke i naučne promene, ali je sigurno da ništa nije uzdrmalo planetu Zemlju kao što je to uradio Drugi svetski rat.

Ovde ne govorimo samo o masovnosti rata, globalnom stradanju, upotrebi atomskog naurožanja i potpunoj promeni svesti stanovnika planete posle tih događanja. Govorimo o možda i najbitnijoj tekovini Drugog rata, a to je podela na „blokove“. Ti „blokovi“ bili su personifikacija dva naizgled suprotna poimanja sveta.

Sa jedne strane imali smo komunističku ideologiju koja je zabranjivala slobode i pojedinačno razmišljanje te je proklamovala kao svoj zvanični stav apsolutno jednoumlje. On se naravno oličavao u Sovjetskom Savezu kao najstarijoj, najvećoj i vojno i ekonomski najjačoj komunističkoj zemlji.

S druge strane imali smo „borce za slobodu“, one koji su tvrdili (i bili u pravu) da komunizam guši čoveka i da je on najveći neprijatelj napretku civilizacije. „Borci za slobode“ se najbolje mogu opisati kao liberali ili demokrate te kapitalisti i to je bio sistem oličen u Sjedinjenim Američkim Državama.

Na taj način je svet funkcionisao, oštro podeljen na „nas i njih“ i ljudi su duboko verovali da su dva sistema potpuno različita.

Danas, više od tri decenija posle sloma Sovjetskog Saveza, uočavamo sa jasnoćom da je sve bila jedna velika farsa i da u konačnom zbiru i jedan i drugi sistem imaju za cilj i zadatak, a to je potpuna kontrola čovečanstva. Komunizam je to radio na otvoren i transparentan način i time je omogućio da se iznedre imena poput Bulgakova ili Crnjanskog. Kada vas neko jasno ugnjetava možete se pobuniti jer to vaše telo traži, jer to vaš um traži.

„Liberalni“ zapadni sistem godinama je umrtljavao ljude, davajući im doziranu slobodu. Kada primamo doziranu slobodu samo retki mogu da primete da to u stvari nije sloboda, već sofisticiranija i mnogo podmuklija kontrola.

Svakako, liberalizam je pobedio, ali je osnovni preduslov njegovog uspeha postojanje neprijatelja. U nedostatku novih, očiglednih neprijatelja, krenulo se u urušavanje porodice i opšte propovedanje individualizma. Naveli smo već da je komunizam težio da uguši individualizam, što je zastrašujuće, ali je još strašnije nepostojanje kolektivne svesti i odbacivanje osećaja pripadnosti.

Propovedanjem individualizma, Zapad je stvorio čoveka samopotrebnog i samodovoljnog sebi. Čoveka egomanijaka. Propoved individualizma u sebi je imala jedan prateći sadržaj koji je mamio ljude da se „višeg dobra“ odreknu. Taj sadržaj je već pomenuti novac.

Novac je postao nova svrha i jedina potreba čoveka u veku u kome živimo.

Tako, možemo da zaključimo, da je slom komunizma ujedno doneo i novi globalni sistem-religiju, materijalizam.

ZABLUDA DVA ČOVEKA

Materijalizam je sa sobom, tokom ovih tridesetak godina razvoja, donosio vrlo milozvučne i primamljive krilatice. Na taj način je masa lako mogla biti privučena.

Kao dva zakona novog sveta izdvojile su se rečenice: „Živi brzo, umri mlad“ i „Vreme je novac“. Na prvi pogled bezazlene poruke koje se lako mogu protumačiti kao poziv da se živi punim plućima, odnosno da se vreme ne gubi na nebitne stvari. Ipak, pogledajmo još jednom šta nam ove parole poručuju.

U prvoj možemo uočiti izrazito verovanje da ništa posle ovog sveta postojati neće. Život brz nas zato oslobađa svih moralnih zakona, svih načela, jer čemu sve to, ako je ovo jedini život?

Druga nam pak govori o bitnosti individualizma. Za materijaliste vreme zaista jeste novac i sva okupljanja, druženja i hobiji, sve što nas odvraća od prikupljanja zarade jeste remetilački faktor. U svakoj stvari, u svakoj radnji koju izvršavamo, pre svega moramo tražiti profit. Ne smemo ostaviti prostor bilo čemu što nam ne daje ličnu korist.

Nošen svojim idejama, materijalizam nije dugo čekao na novog protivnika. Novi protivnik se sam nametnuo. Kao ideja i verovanje u sve suprotno od materijalizma, njegov suparnik u ovom veku postalo je hrišćanstvo. Pre svega pravoslavno hrišćanstvo.

Toga su postali svesni i svi „apostoli“ novog sveta, i odmah su krenuli da upozoravaju svoje poslušnike o opasnosti pravoslavnog Istoka.

U tom tonu je Zbignjev Bžežinski vrlo lepo primetio da je komunizam gotov te da je na redu pravoslavlje. Jedina pretnja za uspostavljanje idealnog globalističkog sveta, po Bžežinskom, jeste pravoslavlje.

Francis Fukujama je posle pada komunizma proglasio „kraj istorije“, smatrajući da je uspostavljen neoliberalni sistem manje-više svuda u svetu i da je nemoguće da se išta promeni te da se išta epohalno dogodi.

I jedan i drugi su se prevarili. Bžežinski svoju zabludu duguje uverenju da je pravoslavlje samo ideologija i on je promatrao kao ideologiju, neshvatajući da je to način života i razmišljanja.

Fukujamina zabluda je ujedno zabluda celog Zapada koju danas živimo, a ona se ogleda u uverenju da taj materijalizam jeste najidealniji sistem za sve na planeti, neželeći da prihvate različitosti. Zbog neprihvatanja multipolarnog sveta imamo pokušaje Zapadne imperije da po svaku cenu, kroz ratove, sistem zadrže.

PRAVA PODELA

Utvrdili smo da komunizam jeste suštinski jednak sa neoliberalizmom. Nisu to samo ideološki sistemi sa istim krajnjim ciljem. Čini se da su oba sistema potekla iz iste „kuhinje“. Ako vidimo i istražimo čiji je „đak“ bio Lenjin, čiji Trocki, a čiji Josip Broz Titio, shvatićemo vrlo lako da je komunistička ideologija potekla od neoliberalističkih učitelja.

Iz današnje perspektive možemo videti da je pojava komunizma zapravo pokušaj uništavanja pravoslavlja pa i onog „čistijeg“ katoličanstva. Kako su se baš komunisti uspeli na vlast u pravoslavnoj Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji, kako baš u tradicionalnoj Mađarskoj i Poljskoj, ali pre svega u jedinom pravoslavnom carstvu, u Rusiji, odakle je komunistička pošast počela.

Čini se da su Zapadni kreatori politike mnogo ranije od Bžežinskog shvatili da im je jedina prava pretnja za ostvarivanje hegomonije na celoj planeti istinsko hrišćanstvo. Zato su uspeli da ubiju cara Nikolaja II, ali nisu uspeli da ideju pravoslavlja unište, već samo da je odlože.

Pad komunizma zato i ne možemo gledati kao uništenje u borbi.  To je puštanje niz vodu jedne idelogije, u nadi da su koristeći komunizam pravoslavlje dovoljno oslabili, a materijalizam dovoljno ojačali za konačan sukob. Komunizam se naposletku pokazao kao lutka u rukama Zapadnih moćnika.

U ovoj 2024. godini polako proživljavamo taj konačni sukob, između dve dijametralno suprotne ideje. Sukob se ne mora nužno ogledati u ratnim dejstvima. On je prvenstveno sukob poimanja sveta i suštine življenja.

S jedne strane imamo stotine „polova“, satanizam, virtuelne svetove,... A sa druge stoji samo zdrava porodica i vera u život večni.

Koliko god bili „mali“ u svetu geopolitičkih giganata, približava se čas u kojem ćemo morati da se odlučimo. Bežanja više neće biti i neutralnost više neće biti opcija.

Pažljivo birajmo!