U  kolumni pod nazivom „Globalni neprijatelj broj jedan – čovek“, na našem portalu, u kojoj smo koristili književna dela kako bi dočarali probleme postmodernističkog, globalističkog, antideističkog i antihumanističkog društva, dotakli smo se teme rodne ravnopravnosti.

Pomenuta tema iziskuje mnogo više vremena, pažnje i ulaženja u neke dubine koje nismo mogli da donesemo u toj kolumni.

Tema je nepresušna i aktuelna, te je urednik portala dobio potrebu da se posveti samo njoj. Naravno, nećemo pričati samo i isključivo o jezičkoj (ne)ravnopravnosti, već i o istoriji (ne)tlačenja, uzdizanja i pada žene kao jedinke u savremenom društvu.

Svaka kritika feminizma i svako suprodstavljanje dženderizmu, uzima se bez prethodne analize kao ustaljena mizogonija u društvu i kao nužno zlo.

Vreme je da tu odvratnu masku skinemo i da otkrijemo ko zaista mrzi žene i kome je u interesu da od žena napravi ono što nisu i ono što suštinski nikada ne mogu biti.

POČECI BORBI

  Industrijska revolucija donela je niz društvenih problema koji su obuhvatali migracije, osnivanje novih zanimanja, gašenje starih,... Ovi problemi su sa posebnim naglaskom pogodili žensku populaciju. U tom osamnaestom i devetnaestom veku, žene su imale manja prava, gore uslove i manje plate od muškaraca.

Prva značajnija pobuna protiv ovakvog sistema dogodila se 1857. godine. Osmog martovskog dana te godine žene zaposlene u industriji tekstila, organizovale su protest u Njujorku, a dva meseca kasnije te iste žene osnovale su prvi sindikat.

Organizovana borba nastavljena je do kraja veka i s početka dvadesetog, sve do Drugog svetskog rata. Posle najmasovnijeg sukoba u istoriji čovečanstva žene dobijaju sve veća i veća prava. Dobile su u većini zemalja pravo glasa, školovanja,...

Više od veka i po od protesta u Njujorku, postavlja se pitanje da li su se žene izborile za ono što su tražile i dokle je išla ta njihova borba? Čini se da danas imamo višak slobode u svim sferama. Tu se ne radi samo o „slabijem polu“, već o društvima u celini.

Reči - višak slobode, vrlo lako mogu se okarakterisati kao napad na individualnost i slobodu čoveka kao pojedinca. U ovom slučaju te reči bi  značile manjak reda, odnosno anarhiju. Svakom je sve dozvoljeno i granica nema. Takav sistem potpuno urušava i neke prirodne, odavno podeljene uloge.

SLUŽIMO ZLATNOJ MILIJARDI

Ovaj portal često se doticao tema koje su nekada spadale u domen „teorije zavere“. Odavno smo utvrdili da je intervencija Rusije u Ukrajini  otvorila sve karte, te da je teoriju zavere zamenila reč – istina. Ako predsednik možda i najmočnije države, Vladimir Putin, otvoreno priča o satanističkom projektu zvanom „Zlatna milijarda“, da li smemo više da sumnjamo u istinitost i otelotvorenje samog projekta?

Kao što samo ime kaže, cilj je da se populacija planete Zemlje sa nekih osam milijardi, smanji na manje od milijardu. S tim uvezi pokretani su raznorazni ekspiremnti. Jedan smo preživeli – koronavirus. Virus koji je začas, preko noći nestao, a protiv koga su davane vakcine i skupocene terapije.

Ipak, da bi do tolikog uništavanja ljudi došlo, potrebno je razmišljati dugoročno. Velike epidemije, masovni ratovi (po mogućnosti nuklearni) jesu efikasni i rade u korist projekta, ali jedino delotvornije od ubijanja ljudi jeste nerađanje ljudi. Kako to postići?

Pored normalizacije grupacija kao što su gej i trans koji automatski ne mogu da imaju decu, pored sistemskog obmanjivanja omladine da treba da preispitaju svoju seksualnost, pa i ljudskost, potrebno je bilo (a u tome se dosta uspelo), posvađati muškarce i žene. Jedino spajanje muškarca i žene može doneti život.

Zato je dugoročni cilj mnogih svetskih moćnika ubediti žene da su im glavni neprijatelji muškarci i da se protiv njih treba boriti, te da su oni glavni ugnjetavači nečega što se zovu „ženska prava“. Osnov tih prava jeste nemoral pod maskom slobode i mladalačkog duha.

SUKOB CIVILIZACIJA

Prethodnopomenuti rat u Ukrajini doneo nam je prinudnost izbora. Pre ili kasnije ćemo morati da odlučimo.

S jedne strane imamo satanistički sistem koji promoviše „jednakosti i demokratiju“, a s druge strane stoji hrišćanski, čovekoljubiv sistem vrednosti. Koliko god mi sami nehteli da prihvatimo, čini se da smo mnogo bliži prvom. Donošenje zakona o rodnoj i jezičkoj ravnopravnosti potvrda je teze o našoj bliskosti zapadnim vrednostima.

Bilo kako bilo, u središtu i jednog i drugog sistema nalazi se žena i žena će odlučiti i u našoj zemlji kom ćemo se carstvu prikloniti. Carstvu u kome je žena uspešna samo ako je sama poput psa (oni to nazivaju samostalna, nezavisna, jaka žena) ili carstvu u kome žena može da bude i Milunka Savić, Katarina Velika, Nadežda Petrović, Desanka Maksimović,... ali na sve to može da bude i majka, a majka je, kako je govorio Vladika Nikolaj, stvorenje najsličnije Bogu.

Zašto bi neko želeo da se odrekne takvog dara?

Zašto bi neko želeo da se odrekne moći da daruje i uzima život, pa čak i jednom Puškinu? Zašto bi neko želeo da se odrekne stihova, pijanstava, izjava ljubavi?

Žena je biće koje može da natera čoveka da stavi sve na kocku zbog jednog poljupca, zbog jednog pogleda, da kod potpunog neznanca probudi najnežnija osećanja. Ko želi toga da se odrekne?

Naposletku, ako je istina to što veli naš sveti vladika Nikolaj Velimirović o ženi-majci i Bogu, zar ne bi traženje jednakosti sa muškarcima bilo zapravo unižavanje žene?