Da li je novi talas „islamofobije“ u Velikoj Britaniji jedinstvena pojava u savremenim kretanjima čovečanstva?

U vreme globalizma i masovnih migracija, britansko društvo suočava se sa dubokim izazovima u pogledu identiteta, društvene kohezije i bezbednosti. Savremena islamofobija, kao fenomen duboko ukorenjen u istorijskim, kulturnim i političkim narativima, dobija nove oblike, koji su često definisani kroz terorizam, imigracione krize i kulturološke tenzije. Velika Britanija, koja je vekovima gradila svoj identitet kao liberalna, kosmopolitska i multikulturna država, sada se nalazi u paradoksalnoj poziciji – između deklarisanih vrednosti i rastućeg osećaja ksenofobije i kulturološkog nepoverenja.

CENTRALNO PITANjE BRITANSKOG IDENTITETA

Tokom poslednjih nekoliko decenija, islam je postao ozbiljan izazov za Veliku Britaniju. S jedne strane, broj muslimana u Britaniji značajno je porastao, čineći islam drugom najvećom religijom u državi. S druge strane, teroristički napadi poput onih u Londonu 2005. godine, ovogodišnji masakar u Sautportu, ali i šire kampanje islamskog ekstremizma pojačali su strahove i postavili Engleze u defanzivnom položaju. Bregzit, kao izraz dubokih kulturnih i ekonomskih tenzija, dodatno je naglasio pitanje imigracije i multikulturalizma. S tim u vezi, u svetlu ovih promena, savremena islamofobija nije samo odraz religijskog nepoverenja, već i šireg nezadovoljstva ekonomskim, političkim i društvenim uslovima, o čemu ćemo detaljnije govoriti u nastavku tekst. Prema tome, pokušaćemo da istražimo specifičnost savremene islamofobije u Britaniji, a neposredno i u Evropi, oslanjajući se na filozofske i istorijske perspektive i shvatanja, jer se samo tako na najbolji mogući način mogu shvatiti dublji uzroci i implikacije ovog fenomena. Počev od njene istorijske geneze, preko savremenih izazova multikulturalizma, do političkih i medijskih uticaja, analiziraćemo kako je islamofobija postala centralno pitanje savremenog britanskog identiteta.

POKORAVANjE -KRVLjU, GVOŽĐEM,ČETKICOM I PEROM

Islamofobija se u Evropi rađala paralelno sa usponom samog islama: od muslimanske ekspanzije Omejada u 7. i 8. veku na Pirinejskom poluostrvu i Algabida na Siciliji u 9. i 10. veku, preko krstaških ratova vođenih protiv „Saracena“ od 11. do 13. veka, sve do osmanske pretnje Evropi od 14. do kraja 17. veka. Nevernik, kao pretnja hrišćanstvu i političkom poretku Evrope u širem smislu, predstavljao je topos ustanovljen još u 16. veku, koji se zasnivao na anti-turskoj retorici i sadržao pet važnih aspekata:

1. Politička i vojna lukavost Turaka, otkrivena u njihovoj želji za osvajanjem i brutalnim metodama ratovanja (tzv. Türckengruel).
   
2. Predstavljanje Turaka kao smrtnu pretnju hrišćanskoj veri uopšte, što je često bilo ilustrovano nepodnošljivim uslovima života balkanskih hrišćana.
   
3. Opasnost od potkopavanja tradicionalnih vrednosti hrišćanskog društva.
   
4. Eshatološku viziju borbe između hrišćana i Turaka kao poslednju fazu borbe dobra i zla.
   
5. Posmatranje nevernika kao Božje kazne poslate zbog religijskih grehova hrišćanskog društva.
   
   Tako se hrišćanska Evropa ranog novog veka, krvlju, gvožđem, četkicom i perom, trudila da pokori svog protivnika u svakom smislu, veličajući svaku svoju pobedu kao veličanstvenu pobedu krsta nad polumesecom.

PRVI KONTAKT ENGLEZA SA ISLAMOM

Osuda islama od strane Evropljana nastavljena je i u 18. i 19. veku, prvo među prosvetiteljskim, a zatim i među liberalnim strujama, kada je on neretko nazivan religijom koja je „nespojiva sa razumom i napretkom“, a suprotstavljena „superiornoj evropskoj civilizaciji“. Zašto je sve ovo važno? Ukoliko želimo da shvatimo današnju pojavu savremene islamofobije u Evropi i njen novi karakter, najpre na Britanskim ostrvima koja su vekovima bila najizolovanija od islama, kao i iluzionistički odnos britanske političke, ekonomske i medijske elite po tom pitanju, neophodno je poznavanje osnovnih istorijskih kretanja i procesa na čitavom kontinentu. Shodno tome, sledeću analizu pokušaćemo da približimo kroz filozofski metod Hegelove dijalektike: teza, antiteza i sinteza. Britanska ostrva, kao jedno, pre svega, strano telo kontinentalnoj Evropi i nama kontinentalnim Evropljanima, geografski, religijski i kulturološki najudaljenija su od orijentalne civilizacije, a ipak, poslednjih nekoliko decenija imaju ozbiljne društvene i identitetske probleme koji se temelje upravo na njihovom odnosu prema islamu.

Prvi kontakt Engleza sa islamom bio je u srednjem veku, kada je islamska kultura od strane tadašnjeg engleskog društva doživljavana kao „demonizovana“, „varvarska“, „mistična“, o čemu svedoči engleska srednjovekovna književnost i dela kao što su Pesma o Rolandu i Kenterberijske priče.

ISLAM KAO PROTIVNIK LIBERALIZMA

U periodu dinastije Tjudor i dinastije Stjuart, osećaj islamofobije u Engleskoj uzima prethodno pomenute koncepte borbe protiv nevernika, koji su, zajedno sa rimokatoličanstvom, predstavljali pretnju protestantskoj Evropi. Tokom ekspanzije Britanske imperije u 18. i 19. veku, islamofobija se spojila sa kolonijalnim i imperijalističkim stavovima, pa su muslimani neretko doživljavani kao „iracionalni“ i „inferiorni“, kako to beleži Edvard Said u svom delu Orijentalizam. Podsetimo da je nakon Prvog svetskog rata Britanija u svom Komonveltu držala ogroman broj pripadnika muslimanske vere, od Afrike, preko Bliskog istoka i Indije, sve do Malezije. Međutim, nakon Drugog svetskog rata, odnosno opadanja Britanske imperije i potpunog sloma iste predajom Hong Konga Narodnoj Republici Kini 1997. godine, stanje na Britanskim ostrvima se promenilo iz korena. U ovom kratkom „putu kroz evropsku i britansku istoriju islamofobije“, uočljivo je da su nekada religiozni i kulturološki obrasci bili temelji međusobne netrpeljivosti i nerazumevanja. Dakle, islam je nekada bio percipiran kao jeres, Muhamedova vera je osuđivana kroz teološku i kulturološku prizmu. No, u doba prosvetiteljstva stavovi se menjaju, islamofobija se racionalizuje i islam se sve više kritikuje kao kulturni i politički sistem: islam se doživljava kao protivnik razuma, napretka i liberalizma, a ponovo se pojavljuju orijentalistički stereotipi (despotizam, zaostalost).

KSENOFOBIČNO DRUŠTVO-DOKAZI U ISTORIJI

U današnjoj Evropi, netrpeljivost prema imigrantima sa Bliskog istoka, ili preciznije iz „islamskog sveta“, ne izaziva samo osećaj verskih ili kulturoloških razlika, već budi osećaje „zbunjene“ islamofobije i ksenofobije. Kada govorimo o Britaniji, važno je napomenuti da brojni istoričari smatraju Engleze duboko ksenofobičnim društvom, što potvrđuje istorija: Edikt o proterivanju iz 1290. godine, nepoverenje prema Ircima (Enemy Within), sumnjičavost prema hugenotima, napadi na katolike (Francuze i Holanđane) 1666. godine nakon Velikog požara u Londonu, uspon otvorenog rasizma u 19. veku, slogan iz 1970-ih („No dogs, no blacks, no Irish“), kao i kampanja za Bregzit 2016. godine. Neki bi tvrdili da se elementi „primitivnog“ rasizma mogu pronaći čak i u ranom novom veku, mada je neophodno naglasiti da se hrišćansko uverenje da nekršteni žive u grehu nije razvilo u rasizam. Koncept božanske hijerarhije—„viša i niža stvorenja“—nekada je imao metafizički oblik, koji je sada zamenjen fizičkim: kosmičko jedinstvo je ustupilo mesto ljudskom jedinstvu.

Drugi će reći da islamofobija u Evropi danas uopšte ne postoji, da je to izmišljotina mas medija koji je prepoznaju u tzv. „ekstremno desnim“ krugovima. Međutim, stvar je takva da islamofobija u Evropi postoji kod tihe većine, ali da se o njoj jednostavno ne govori, jer se ne sme ili ne može. No, to ne pobija činjenicu da ona pasivno egzistira, ona postoji ali samo nije aktivna – čovek može da ima rak pluća a da to ne zna, ali je stvar prirode takva da ga on ipak ima u svom organizmu. Isto važi i sa rasizmom kao društvenim proizvodom.

UZROK JAČANjA DESNICE?

„Rasizam na Zapadu nije izraz predrasuda, već sveobuhvatan sistem mišljenja i ideologija, isto kao konzervativizam, liberalizam i socijalizam,“ navodi Džordž Mos u svojoj knjizi The History of Racism in Europe. Rasizam, kao takav, nastao je uporedo sa usponom „slobodnih nauka“ (antropologija, fiziognomika) i drugih istorijskih razvoja (deizam, imperijalizam, „kritički um,“ subjektivni standardi „ljudske lepote“ kao plodno tlo za stvaranje klišea, promene u moralnom i estetskom poretku, psihologija mase, romantizam, moderni nacionalizam, itd.). Zanimljivo je da većina ovih istorijskih razvoja potiče iz jednog od centara zapadne civilizacije—Londona. Iako se rasizam u Evropi značajno smanjio nakon 1945. godine, ponovo se pojavio u kontekstu migracione krize, jačanja islamističkog ekstremizma, terorizma i kriminala. Međutim, ovaj ponovni uspon ima defanzivnu, a ne ofanzivnu prirodu. Dolazak imigranata sa Bliskog istoka donosi rizik od eskalacije islamistički motivisanog ekstremizma, što zauzvrat podstiče rast onoga što neoliberalni mediji nazivaju „ekstremnom desnicom.“

EVROPA KAO UPORIŠTE NETRPELjIVOSTI

Kako je to objasnila Marija Đorić sa Instituta za političke studije iz Beograda: „Jedna vrsta ekstremizma uzrokuje drugu vrstu ekstremizma i to je nepisano pravilo u društvenim odnosima.“ Ta dijagnoza u potpunosti je tačna. Dakle, ako je u 19. i 20. veku Evropa bila rasistički nastrojena prema Jevrejima, a ostatak sveta prema Crncima, danas Evropa postaje sve više uporište netrpeljivosti prema muslimanima. Takođe, moramo napomenuti da je pogrešno nazvati islamofobiju rasizmom, jer se prvi koncept zasniva na verskim i kulturnim predrasudama, a drugi na biološkim i etničkim karakteristikama. Međutim, neretko se muslimani iz pojedinih regiona doživljavaju kao „rasa“, što predstavlja jedan oblik rasizma. Neretko, muslimani afričkog porekla mogu biti diskrimisani na osnovu rase i religije, pa u takvim slučajevima rasizam i islamofobija deluju zajedno. Međutim, zbog jasnoće u samom tekstu i potencijalnog pogrešnog shvatanja termina „rasizam“ od strane levo-liberalnih struja, koristićemo termin „islamofobija“.

STRAH OD ISLAMA

Strah od ugrožavanja hrišćanskog evropskog identiteta, kulture i sistema vrednosti, kao i pitanje bezbednosti i društvene harmonije, dovodi do jačanja nacionalnih država i posebnih nacionalnih identiteta koji egzistiraju unutar evropske civilizacije, čime se obesmišljava EU kao naddržavna tvorevina i otvara pitanje evroskepticizma koje je među njenim članicama sve prisutnije (nekada UK, danas Francuska, Italija, Grčka, Mađarska, Poljska). I ne samo to, ovde se dovodi u pitanje opstanak Evrope kao takve.

Posle Drugog svetskog rata, mnoge islamske zajednice migrirale su u Evropu kao jeftina radna snaga, što je u Francuskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji dovelo do porasta predrasuda prema muslimanima. Teroristički napadi, poput onog 11. septembra 2001. godine, kao i napadi u Londonu 2005. ili u Parizu 2015. godine, definitivno su podstakli novi i savremeni talas islamofobije. Dakle, kako su nekada strah od islama u hrišćanskoj Evropi sejali Omejadi, „Saraceni“ i Osmanlije, tako to danas čine grupe islamskog fundamentalizma, ekstremizma i terorizma. Međutim, ovakav novi talas „islamofobije“ nikada do sada nije zabeležen u ljudskoj istoriji; u pitanju je jedinstvena pojava u savremenim kretanjima čovečanstva, a to ćemo ukratko pokušati da objasnimo u nastavku teksta.

IMIGRACIJOM DO OBNOVE EKONOMIJE

Tokom poslednjih 80 godina, situacija u Evropi, a posebno u Ujedinjenom Kraljevstvu, značajno se promenila. Nakon 1945. godine, politički i ekonomski iscrpljena šestogodišnjim ratom, Britanija se suočila sa nedostatkom radne snage i podstakla imigraciju iz Komonvelta (Indija, Pakistan, Jamajka, itd.) kako bi obnovila svoju razorenu ekonomiju i trgovinu. U Britaniji, centru ezoterične, profano-materijalne civilizacije i moderne kulture, ekonomski odnosi su primarni; oni su, da upotrebimo termin antičkih filozofa, arche (primarni element, pokretački princip) tog prostora. U ovom kontekstu, važno je razumeti da su sve te odluke u to vreme bile pragmatične, a retki su bili oni (poput Enoka Pauela) koji su već tada nazirali probleme takozvanog multikulturalizma, globalizacije ili moderne verske tolerancije. Ta tolerancija, kao ideja, potekla je sa Zapada, ali je oduvek kao svoju prvu definiciju uzimala princip slabljenja religije i istorijski se odnosila samo na hrišćanske denominacije. Već tokom pedesetih godina prošlog veka, strani vozači autobusa mogli su se videti na ulicama Londona, dok su drugi radili u livnicama i tekstilnim fabrikama. Veliki broj muslimana iz Indije i Pakistana počeo je da radi kao lekari. Ulazak Ujedinjenog Kraljevstva u Evropsku ekonomsku zajednicu (kasnije EU) 1973. godine doneo je slobodno kretanje radne snage, što je dodatno ubrzalo demografske promene u zemlji.

MUSLIMANI U BRITANSKOM PARLAMENTU

Osvrnimo se ukratko na statistiku. Prema podacima Zavoda za nacionalnu statistiku Velike Britanije, koji prati broj muslimana u Engleskoj i Velsu, 1961. godine u ovim regionima bilo je svega oko 50.000 muslimana. Do 1971. godine, ovaj broj porastao je na 226.000, a do 1991. dostigao je skoro milion (950.000). Prema poslednjem popisu iz 2021. godine, broj muslimana dostigao je 3.868.133. Podaci iz World Population Review, ako su pouzdani, ukazuju da muslimani u 2024. godini čine 5,68% populacije Ujedinjenog Kraljevstva. Na prvi pogled, ovaj procenat deluje relativno mali. Međutim, uzimajući u obzir da muslimani predstavljaju drugu najveću populaciju u Londonu, da je islam druga najveća religija u Britaniji koja i dalje raste, kao i da Škotska ima ukupnu populaciju od oko 5.490.000, a Vels oko 3.130.000, ovi statistički podaci dobijaju veći značaj. Dodatno, popularnost islamskih imena je u porastu. Od 2007. godine izgrađeno je preko 1.500 džamija, a muslimani su postigli značajan uspeh na britanskoj političkoj sceni, sa njihovom zastupljenošću u Parlamentu koja se stalno povećava. U 2024. godini, rekordan broj muslimana osvojio je mesta na britanskim parlamentarnim izborima.

Moramo razumeti da je Engleska još nakon Slavne revolucije 1688. godine postala plutokratska država. Ovo je najbolje objasnio srpski „teoretičar kontrarevolucije“ Momir Nikolić u svom eseju o demokratiji, nazvavši Englesku „aristokratskom republikom“. Današnja britanska politička, ekonomska i medijska elita, zaslepljena idejama evropeizma, globalizma, multikulturalizma i liberalnim internacionalističkim vrednostima, pokušava da zaštiti i zasiti svoje ekonomske interese kroz jeftinu radnu snagu, stvarajući pri tome provaliju suprotnosti između sebe i svoga naroda. Velike korporacije i lobističke grupe, koje se oslanjaju na brojne NVO i medije, imaju direktnu korist od pristupa fleksibilnoj i jeftinoj radnoj snazi.

DUBOKO IRELIGIOZNA ELITA

Ovde, međutim, nije samo u pitanju materijalni element, već i kulturni. Kulturna distanca između elite iz urbanih centara i konzervativnijih, ruralnih i radničkih zajednica predstavlja ozbiljan problem za međusobno razumevanje. Da li treba napomenuti to da je Velika Britanija jedna od najsekularnijih država u Evropi i da je politička elita ove zemlje duboko ireligiozna? Većina članova Parlamenta (posebno među Laburističkom partijom) identifikuje se kao agnostici, ateisti ili vernici koji ne praktikuju redovno svoju religiju. Sledi tvrdnja: nereligioznom čoveku je mnogo teže razumeti religioznog čoveka, nego religioznom razumeti nereligioznog.

Sa druge strane, strah od reakcije ili stigme primorava političku elitu u UK da ignoriše zahteve običnih ljudi i svojih građana, pa na taj način često nemamo odgovorne i realne reakcije vlasti. Slično je i u drugim evropskim zemljama: Francuska, Holandija, Nemačka, Italija (ovde ne ubrajamo Poljsku i Mađarsku, taj „bastion“ Zapada prema Rusiji, kojima je iz Vašingtona dozvoljeno da vode zaštitničku i „konzervativnu“ politiku). Takođe, trebamo uzeti u obzir da imigranti i njihovi potomci predstavljaju rastuću biračku bazu, posebno u urbanim sredinama preko kojih Laburistička partija tradicionalno dobija većinu svojih glasova.

METROPOLA IMPERIJE KOJA VIŠE NE POSTOJI

Međutim, kada govorimo o nesposobnosti britanske političke elite da reši ovaj gorući problem, ne možemo ignorisati i međunarodnu reputaciju Britanije. Velika Britanija je sebe oduvek predstavljala kao lidera u humanitarnim naporima, liberalizmu i verskoj toleranciji, što znači da bi prestrogo ograničavanje priliva imigranata ili radikalniji obračuni s njima mogli nauditi njenom globalnom ugledu. Tako je Britanija postala talac sopstvene ideologije i politike. Kao što možemo da vidimo, ekonomska strategija brojnih vlada UK stavlja prioritet na rast BDP-a, a ne na društvenu harmoniju. Nema potrebe govoriti o tome da imigracija podstiče potrošačka tržišta i povećava poreske prihode. U ovom kontekstu, parola je jasna: ekonomija i milijarderski kronizam nad javnim i društvenim blagostanjem. Takođe, vredi pomenuti da otvorena migracija iz Komonvelta, koja traje već poslednjih 80 godina, predstavlja delimičan način da se zadrži privid uticaja na bivše britanske kolonije, te da London i dalje bude percipiran kao metropola imperije koja više ne postoji.

OBRNUTI KRUG KOLONIZACIJE

Postoje kritičari koji tvrde da se imigracija koristi kao sredstvo za razvodnjavanje tradicionalnih identiteta, čime se podstiče formiranje fleksibilnijeg, globalizovanog društva. Sav priliv stranog stanovništva na Britanskim ostrvima, takođe, predstavlja ozbiljan ekonomski napor za starosedeoce, jer povećana konkurencija za niskokvalifikovane poslove, smanjuje plate i opcije za zapošljavanje, dok javne službe (škole, socijalno, zdravstvo) trpe veliki pritisak. Ono što je, međutim, od najveće važnosti jeste da ovakve brze demografske promene podstiču osećaj kulturne i identitetske anksioznosti, što je danas, nakon Bregzita, postao ključni problem u engleskom društvu.

Fernan Brodel u svom kapitalnom delu Materijalna civilizacija razmatra veliki potencijal američkih kolonija i fenomen u kojem su kolonije, u jednom periodu, radile za Evropu, da bi kasnije, u drugom periodu, počele da rade protiv njenih tvoraca, odnosno Evrope. Ako je Evropa posle 1945. godine doživela političku, ekonomsku, vojnu i kulturnu kolonizaciju od strane SAD-a, onda je, istovremeno, od svojih nekadašnjih kolonija sa drugih krajeva sveta, onih manje razvijenih, doživela fizičku, demografsku i versku kolonizaciju. U ovom kontekstu, reč je o obrnutom krugu kolonizacije – nekada pokoravani sada pokoravaju.

SVEPRISUTAN U TLU

Predstavili smo tezu i antitezu, i sada dolazimo do sinteze. Na početku smo ukazali na pojavu islamofobije u Evropi i Britaniji tokom istorije, ali smo takođe istakli da današnja islamofobija ima drugačiji karakter – ona je živa u tlu i „opipljiva“. Krstaši su mesecima putovali do Svete zemlje kako bi ostvarili kontakt sa islamskim svetom, a slično je bilo i tokom perioda vlasti Osmanlija. Autori prosvetiteljstva i liberalizma kritikovali su islam i orijent, ali oni nikada nisu doživeli islam u Parizu ili Londonu. Današnji kontakt sa islamom je, međutim, drugačiji. Islam nije udaljen hiljadama kilometara, a islamofobija nije utemeljena na običnim stereotipima. Islam je sveprisutan, i to sveprisutan u tlu. On je prisutan u Parizu i Alžiru, on je u Londonu i Kairu, on je u Beču i Istanbulu.

Moderna islamofobija nije primarno religijski motivisana, već je često vezana za bezbednosna pitanja i kulturni identitet. Strah od terorizma i migracije dominira diskursom, islam se često kritikuje kao nespojiv sa zapadnim vrednostima. Razvio se puno kompleksniji i globalizovaniji pogled: islam više nije, kao u srednjem ili ranom novom veku, „spoljašnja“ pretnja; a nije ni, po merilima prosvetitelja i liberala, „unutrašnja pretnja“. Šta je moderna islamofobija? Ona je mešavina prethodnih strahova ali u novim uslovima globalizacije. Islam je sada i „unutrašnji“ i „spoljašnji“ izazov, što kreira složeniji i višeslojni odnos.

CONFUSION OF EUROPEAN SOCIETY

Trenutni fenomen islamofobije u Britaniji, kao i u ostatku Evrope, ima potencijal da postane radikalan, ali ta tačka još nije dostignuta. Politički, ekonomski i medijski pritisci britanske političke elite, u kombinaciji sa ideološkom, verskom i identitetskom krizom među Britancima, ne dozvoljavaju dovoljno prostora za stvaranje radikalnije islamofobije. Iz tog razloga, kao i zbog objašnjenog novog karaktera moderne islamofobije, njene manifestacije na Zapadu tokom poslednjih nekoliko decenija predstavljaju samo jedan oblik potpune konfuzije evropskog društva, što je karakteristika svakog okupiranog naroda ili zajednice. Zapravo, ovo društvo sve više pronalazi svoje „uporište“ u Hajdegerovom konceptu Dasein (postojanje, egzistencija kao takva), bez direktnog razumevanja istog — oslanjajući se na filozofski i ideološki koncept bez jasnog pozivanja na njega. Istovremeno, ova konfuzija, prekid sa tradicionalnim vezama, ideološka i identitetska praznina, kao i oslanjanje na određene ideje bez direktnog pozivanja na njih, jasno ukazuju da je Evropi potreban novi oblik, novi sadržaj, novi istorijski proizvod, ako ne za trajno rešenje, onda bar za privremeno rešenje društvene, kulturne i duhovne krize.

Izvor: https://eagleeyeexplore.com/sr/2024/12/07/old-fear-in-the-new-conditions-of-globalization/