Velike nesreće, velike tragedije, kreiraju društvenu i moralnu krizu. Društvena i moralna kriza se dalje može pretvoriti u političku nestabilnost - a i ne mora. Ti principi važe u normalnim, zdravim društvima, društvima sa jakom kolektivnom svešću, što srpsko društvo svakako već decenijama nije. Naša zemlja u poslednjih godinu i po dana, a počevši od masakra u Ribnikaru, prolazi jednu vrstu ludila iz kog se nikako ne možemo probuditi.

Sve tragedije u tom periodu korišćene su za jeftine politikantske poene, kako „vlasti“, tako i „opozicije“. Gotovo svaki nastup političkih aktera od srede 3. maja 2023. godine, pa sve do današnjeg dana, bio je patetični pokušaj privlačenja biračkog tela. To je donekle i očekivano, jer politika odavno nije ono što bi u osnovi trebala da bude, nauka obdarenih ljudi i filozofskog upravljanja državama. Ako smo to očekivali, u čemu je onda problem?

Problem nastaje u reakciji samog naroda na tragične događaje. Srpski narod nije zapao ni u kakvu moralnu krizu, jer je moral Srbinu davno izgubljena i „prevaziđena“ kategorija. Mnogi će u ovoj konstataciji pronaći nelogičnosti, neki će se i uvrediti, jer za ovih petstotinak dana jeste bilo izlazaka na ulice, pomena, protesta, građanske neposlušnosti. Međutim, nije se desila jedna ključna stvar – život u Srbiji ni u jednom trenutku nije stao, a morao je da stane. Morala je da se javi potreba svakog pojedinca za sistemskom promenom, morao je da se javi osećaj kolektivne krivice.

Ipak, možda se nešto promenilo u proteklim danima. Krajem prošlog i početkom ovog meseca, gotovo svi fakulteti u Srbiji počeli su blokadu. Stvorena je slika da je od studenata, od mladosti i inteligencije, počela iskra povratka te moralnosti u naše društvo na velika vrata.

Poznato je da ljudsko oko ima ograničene mogućnosti, pa tako nije retka pojava da slike umeju da zavaraju.

Da li nas i ova slika vara?

Za odgovor na to pitanje moramo napraviti nekoliko „ekskurzija“ u blisku prošlost i proveriti nekoliko činjenica iz sadašnjosti. Možda nam i sav taj trud ne da odgovor na pitanje i ne otkrije istinu, ali nam svakako može malo izoštriti mutnu sliku.

1968, 1996, 2024.

Studentski protesti imaju svoju dugu istoriju u našoj zemlji i gotovo svake godine, manje ili više, dolazi do određenog bunta studenata, neslaganja sa društvom i vlašću, te do određene buke radi skretanja pažnje na probleme u društvu ili u akademskoj zajednici. Tekući protesti i blokade po svom intenzitetu, masovnosti, istrajnosti (za sada), mogu se uporediti samo još sa sličnim događajima iz sedme, odnosno poslednje decenije dvadesetog veka.

Demonstracije 1968. godine, osim masovnosti i strukture demonstranata, gotovo da nemaju nikakve sličnosti sa ovim današnjim. Ipak, ishod tog sveopšteg negodovanja mladih 1968. pomoći će nam da pretpostavimo rezultat istog 2024.

Naime, juna meseca te šezdeseset i osme godine, u periodu od nedelju dana, studenti svih univerzitetskih centara u SFR Jugoslaviji izašli su na ulice i blokirali svoje obrazovne ustanove. Zahtevi studenata ogledali su se u smanjenju nezaposlenosti, prevazilaženju socijalne nejednakosti, demokratizaciji društva,... Potrebno je napomenuti da je ovaj bunt izazvan i inspirisan sveopštim evropskim talasom studenstskih demonstracija koje su započele u Parizu. U tom duhu su i uspostavljeni zahtevi, a mladi su duboko bili ubeđeni u mogućnost pacifikacije sveta, ujedinjenja svih naroda, te konačnog prestanka hladnoratovskih tenzija. Jugoslavija je, pridruživši se tom talasu, još jednom služila kao primer Istoku da je moguće živeti u „normalnoj“ komunističkoj državi, i kao lutka Zapadu za dodatno podrivanje SSSR-a i uspostavljanje meke moći istočno od Berlinskog zida.

Dakle, demonstracije 1968. nisu imale nacioanlni karakter i nisu bile usmerene protiv vlasti, a najmanje protiv lika i dela Josipa Broza Tita. Upravo zato se ne mogu porediti sa tekućim studentskim blokadama u Srbiji.

1996. godina umnogome je sličnija 2024. godini. Vremenska bliskost svakako jeste bitan faktor u tom pogledu. Pre dvadeset i osam godina, kao i danas, imamo usmerenost demonstranata protiv jedne ličnosti, u oba slučaja protiv šefa države. U oba slučaja imamo upliv zapadnih službi u zbivanja u Srbiji, s napomenom da je on 1996. bio mnogo vidljiviji, obimniji i značajniji.

Osnovna razlike je ta što se, bar za sada, nije istakao jasan politički vođa ovih protesta. 1996. godine studentima su se pridružili Vuk Drašković, Zoran Đinđić i sotali nosioci „slobode i demokratije“. Toga, i pored podrške opizicionih lidera i univerzitetskih profesora, danas nema. Upravo to nepostojanje vođe može biti mnogo zdravija ili mnogo opasnija priča. Ukoliko ovo zaista jeste spontana reakcija mladih kojma je dozlogrdilo da žive u jednom kvarnom sistemu, ta sila i energija može da bude nezaustavljiva i zaista može da sistemski promeni nešto.

Sva je prilika da ipak nije tako, što jasno možemo videti pogledom na simbole. Simboli pesnice i krvave ruke dobro su poznati vesnici obojenih revolucija pod patronatom SAD-a i Engleske. Njih i danas vidimo. Čini se da su službe sofisticiranije nego ikada, te su shvatile da je bolje pod zastavu „Otpora“ staviti glasnu manjinu „mlade inteligencije“ koja će upravljati masom zaista dobronamernih studenata, nego izdvajati jasnog lidera.

Ta masa dobronamernih studenata, koja istinski želi neke promene, i koja čini više od devedeset posto demonstranata, potpala je pod još jednu zabludu – izjednačavanje Vučića i Miloševića. Oni ni u kom slučaju nemaju približnu politiku, niti približno vođenje države. Istorijski i geopolitički kontekst 1996. i 2024. neuporediv je. Krajem dvadesetog veka Srbija je prošla kroz velika stradanja i patnje, a narodu je predstavljano da je za to kriv isključivo Milošević i veliki broj ljudi ga je percipiralo kao „ludaka“ koji nas odvaja od Zapadne civilizacije u kojoj teku med i mleko.

Skoro tri decenije kasnije uočili smo, valjda, da je to potpuna neistina. Stoga zahtevi pojedinih studenata da žele da žive u „normalnoj“ zemlji moraju naići na kontrapitanje – Šta se podrazumeva pod „normalnom“ zemljom? Normalno društvo i normalna zemlja nekada se ogledala u demokratiji i liberalnom poretku Francuske, SAD-a, Engleske. Zabluda o demokratiji je svakom mislećem biću morala odavno da bude otkrivena, i stoga zaista jeste problematično vraćanje želje za „demokratskim“ društvom.

Naposletku, ne može se režim pun zapadnih agenata,Vlada puna sluga Zapada (o čemu govori i sam ministar Vulin), rušiti zapadnim simbolima i zapadnim novcem. Tu nešto jasno ne valja.

Za ovaj deo teksta bitno je još samo osvrnuti se na ishode prošlovekovnih protesta. Protesti devedesetih, čiji se početak kontinuiteta može pronaći još od 1991. godine, praktično su eskalirali 5. oktobra 2000. godine. Smena vlasti jeste donekle cilj i ovog protesta, ali kolika želja postoji da se ta smena izvrši na petooktobarski način, neće biti najjasnije još neko vreme. Za sada, čak i da postoji ideja toliko masovnog i toliko nasilnog protesta, ona je teško ostvariva, a ne bi valjalo da je iko u ovoj zemlji uopšte priželjkuje.

Iako smo utvrdili da studentske blokade imaju mnogo više sličnog sa devedesetima nego sa šezdesetima, njihov kraj vrlo verovatno može biti sličan onom varljivom letu šezdeset i osme. Možemo zamisliti još jednom prvog čoveka države kako ispunjava određene zahteve studentima i kako se u stilu Josipa Broza Tita obraća rečima: „Studenti su u pravu“. Takav čin bi sada, kao i tada, započeo određne površinske, fasadne promene. Prva veća međunarodna kriza (tada kraj Praškog proleća i intervencija SSSR-a u avgustu) sve probleme bi gurnula pod tepih, a energija bi se rasula u nepovrat.

DEMONSTRANTI U DOBA DRUŠTVENIH MREŽA

U celokupnom kontekstu demonstracija i blokada, moramo izdvojiti još jednu upadljivu manjinu studenata – kreatore „kontenta“. Ova kontraproduktivna grupa, koja svaku situaciju koristi za skupljanje „lajkova“, vidi demonstracije kao neku vrstu ekskurzije. Njih ne pokreće ni jedna ideologija, želja za promenom, volja da se nešto uradi, oni rade sve radi popularnosti. Grupica studenata-influensera posmatra masu, prati pozitivne komentare i sve što je u trenutku „in“ uradiće, snimiti, urediti i objaviti.

Njihovo delovanje se kreće od podrške ovcama na Novom Zelandu, preko prikupljanja sredstava za gladne u Somaliji, pa sve do spavanja u amfiteatru. Opet je bitno apostrofirati da ovu iritantnu skupinu čini velika manjina mladih, ali je ona, nažalost, najvidljivija.

Osim napadnosti, neukusne „duhovitosti“ i lažne borbe, zapitaćemo se, u čemu se ogleda prethodnopomenuta kontraproduktivnost „influensera“?

1. Svaki snimak zabave, druženja, jela i pića po fakultetima, u ovom trenutku se vrlo lako može usmeriti protiv demonstranata.
2. Njihova popularnost na društvenim mrežama može ih profilisati kao vođe celokupnih protesta, što svakako nisu.
3. Upravo iz te popularnosti može proizići manipulacija izjednačavanja stavova „influensera“ sa stavovima čitave akademske zajednice.
4. Odbijanje „neutralnih“ ljudi i studenata koji bi se možda priključili priči, ali ne žele da budu javno prikazivani i eksploatisani.

Pored ove četiri stavke, postoje i stariji ljudi iz javnog života koji podržavaju proteste. Tu takođe možemo naći individue koje donose više štete nego koristi.

Sve u svemu, situacija u kojoj svako ima telefon, u kojoj svako može da snimi i podeli neki sadržaj, pomogla nam je u kontekstu sagledavanja istine, ali donela nam je i ogromne probleme kada su masovni događaji u pitanju.

NEMA SISTEMSKIH PROMENA BEZ DUHOVNOSTI

Indikativno kod ovih protesta i blokada, a što je autor teksta potvrdio i svojim ličnim saznanjima i poznanstvima, jeste potpuna izolacija faktora duhovnosti i učešća Srpske pravoslavne crkve u celoj stvari.

Naime, opet se ponavljaju ogavne reči pokojnog premijera Zorana Đinđića o moralnosti i crkvi. Na pitanje autora kolegama o potencijalnoj blokadi Bogoslovskog fakulteta, te eventualnom učešću crkve u protestima, samoproklamovane vođe odgovorile su s gađenjem i poručile da u ovo ne treba mešati takve stvari. Tu možda nastaje suštinski problem. Dok nam duhovnost spada u „takve stvari“, i dok dopuštamo da nam se likovi kojima se crkve gade nameću kao vođe, nećemo biti spremni za bilo kakvu promenu.

Promena ne dolazi pesmom „Živeti slobodno“ Đorđa Balaševića (nezvanična himna protesta). Ovo nije 1991. godina u kojoj svi hipnotisano slušamo „Wind of change“. Strah kod protivnika, a hrabrost kod sebe možemo probuditi samo „Pobednom pesmom“ svetog Vladike Nikolaja. Balašević poručuje kako komšije grade bedeme oko nas, te da živimo na „tamnoj strani globusa“. Vladika Nikolaj, s druge strane, gromko upozorava rečima: „Dušmani naši nek se postide. Nek se postide, nek se pokaju, gle vojske s neba kako blistaju.“ Da li u ovoj situaciji treba tražiti „pomirenje“ sa „normlanim“ svetom ili zahtevati kolektivni stid i pokajanje, procenite sami.

Upućeniji ljudi će, potpuno tačno i s razlogom, primetiti kako su na protestima devedesetih aktivnog učešća imali blaženopočivši patrijarh srpski Pavle i mitropolit Amfilohije. Aktivnog učešća bilo kog crkvenog velikodostojnika danas nema. Krivicu za tu činjenicu ipak moraju snositi studenti sami, upravo zbog nespremnosti da crkvu prigrle, aktiviraju i uključe.

Krivica je tu i zbog nesposobnosti da promenu izvršimo u sebi samima, da pokušamo da svoje biće podignemo na viši stepen duhovnog razvića. Kada bi to uspeli, kada bi konačno shvatili da je kroz Isusa Hristosa, post i molitvu sve moguće, nikakve pištaljke nam ne bi bile potrebne, nikavi urlici i jauci. Oni koji treba da se sklone, sami bi se sklonili pred narodom koji u čuda veruje i za čuda živi. Setimo se samo litija u Crnoj Gori.

Da zaključimo:

Promeniti čoveka, a ne i sistem ne znači ništa. Od promene sistema smo, poštovani čitaoci, decenijama daleko, jer za nju je potrebna mnogo veća snaga, energija, mnogo veća sabornost i pre svega potpuno isključivanje stranog faktora, ako je to ikako moguće.

Ovo nije poziv niti za prestanaka, niti za nastavak blokada, iako svaki vid iskrenog protesta, građanske neposlušnosti i bunta treba podržati. Ovo je samo pokušaj skretanje pažnje na greške iz istorije. Ovo je poziv svim čitaocima i studentima da prepoznaju manipulaciju koja može doći čak i iz njihove najbliže okoline. Ovo je poruka svima nama da se bitke u spoljašnom svetu vode u našem biću iznutra, u svakom biću pojedinačno.

Pokušajmo da, počevši od danas, preispitujemo i pobeđujemo sebe iznova i iznova, ako u toj borbi budemo uspešni, truli sistem će se sam od sebe urušiti. Srećno nam bilo!