Tokom našeg prethodnog rada, najčešće smo se obazirali na živote i put bitnih i uticajnih Leskovčana. Donosili smo vam priče o književnicima, novinarima, političarima.

Svaka jedinka na ovoj zemaljskoj kugli, ima različite događaje, različito prolazi kroz prostor i kroz vreme.

To provedeno vreme, odnosno vrednost tog vremena se ipak ne meri pojedinačno, već po onome što smo uspeli da stvorimo za opšte, zajedničko dobro.

Gotovo svi naši prethodni tekstovi, ma koliko oni bili različiti, i više ili manje zanimljivi, imali su zajednički lajtmotiv. To je institucija zvana „Leskovački glasnik“. Gotovo da nema bitnog Leskovčanina iz međuratnog perioda, da nije bio vezan za ovaj najuticajniji i najdugovočniji štampani list u „zlatnom dobu“ našeg grada.

      Svaka civilizacija započinje svoj vek idejom. Ideja prerasta u definisanu misao koja vodi nekoliko ljudi do ostvarenja cilja, definisanog mišlju. Kada se cilj ispuni, počinje razvoj, vrhunac, opadanje, propast, i tako do kraja sveta.

Najveće civilizacije nisu negirale jedna drugu, iako su se uništavale, već su se nadovezivale jedna na drugu, tako da svaka velika država, svaki veliki pravac ili religija ima nešto zajedničko sa onom koju je uništila prethodno. Tako su mnogi hrišćanski srednjovekovni filozofi prepisivali od Platona, Platon od Sokrata, Sokrat od starijih filozofa Atine, a oni od ko zna koga.

„Geografija kreira istoriju“ – to je jedna velika istina, koja se iznova i iznova ponavlja u vremenu. Ipak, treba zapaziti da geografija kreira i mitove, religiju, filozofiju. Razni narodi i razne države, sa različitih kontinenata nisu imali kontakta i tako im ni razmišljanja ni kultura nisu isti.

Postoji, ipak, nešto univerzalno u nama ljudima, bez obzira odakle poticali ili koje rase bili. To je želja za znanjem i želja za informisanošću. Zato svaka mitologija i svaka religija u svom učenju pominje Glasnika.

Hermes je to bio u grčkoj mitologiji, iz antičke Atine smo dobili baš od glasnika trku od 42195 metara, kao najzahtevniju za današnje atletičare (maraton; bitka kod Maratona 490 p.n.e.).

U hrišćanskom učenju imamo svetog Arhangela Gavrila, koji je doneo vest Zahariji o rođenju svetog Jovana Krstitelja, Joakimu i Ani o rođenju Presvete Bogorodice Marije, a samoj Bogorodici blagovest da će na svet doneti spasioca duša naših Gospoda Isusa Hrista.

Proroci iz Starog zaveta su hrišćanska, čovečanska forma vesnika ili glasnika.

Celo ovo religijsko i istorijsko učenje, govori nam samo o značaju glasnika za postojanje jednog društva. Nama nedostojnima, naravno na dnevnom nivou, javlja se potreba za glasnikom koji će nas obaveštavati o prizemnim, ljudskim stvarima.

Takav jedan list oformljen je u Leskovcu 1921. godine.

„Leskovački glasnik“, bio je jedan od najuticajnijih listova na jugu Srbije. Izlazio je jednom nedeljno i u sebi je sadržao brojne rubrike vezane za Leskovac i Leskovčane, ali i priče van granica našeg grada.

U najboljim danima tiraž ove novine dostizao je i do 2000 primeraka. To ne zvuči danas kao impozantna cifra, međutim ako uzmemo u obzir broj stanovnika u Leskovcu između dva rata, i na to dodamo da je pola stanovništva bilo nepismeno, to značajno daje na težini brojci od dve hiljade listova nedeljno.

Braća Ilić, potomci čuvenog Koste Ilića Mumdžije, naširoko poznati industrijalci, finansirali su prvi pokretanje novine i zamišljali su je kao marketinšku potporu svom poslu. Ipak, „Glasnik“ je prerastao u nešto mnogo više.

Samo dve godine Tihomir Ilić bio je vlasnik „Leskovačkog glasnika“. Kada je video entuzijazam mladih leskovačkih trgovaca, odlučio je da im preda upravljanje i uređivanje samog lista.

Utvrđeno je da je do Drugog svetskog rata, izašlo oko 1000 brojeva najpopularnije leskovačke novine. Gotovo sve vreme dvadesetogodišnjeg postojanja, glavni urednik bio je najistaknutiji kulturni delatnik Leskovca Sreten Dinić (o kome smo već pisali u okviru ovog projekta).

Dinić je uspeo da i  zbalansira, političku i marketinšku notu oko i u samom listu i na sve to je uspevao da doda šaljive, sportske i kulturno-obrazovne sadržaje.

      Posle Drugog rata, „Leskovački glasnik“ nikada nije uspeo da se oporavi u punom sjaju.

Od tada je prošlo gotvo osam decenija, a Lekovac praktično nema niti jedan štmpani list. Ipak celokupna slika je mnogo gora u celoj Srbiji. Nama nedostaje čitalačke kulture. Retko ćete sresti ljude da uzimaju magazine, nedeljnike, žurnale ili zabavnike u štampanoj formi. Mnogi će reći da je usledilo digitalno doba i da je sve dostupno na internetu.

To ne sme da bude opravdanje. Isto je i Italijanima i Špancima, pa mi možemo samo da sanjamo o tiražima koje uspevaju da postignu „La Gazzeta dello Sport“ ili „Marca“.

Nema dobrog naroda bez čitanja dobrih knjiga. Da bi došli do knjige, moramo prvo da naučimo da čitamo novine. Naša misija je da novinarstvu vratimo suštinu i da istisnemo „glamur“, u kome je naslov 99 posto teksta, u kome je senzacija sve, a vest ništa. Mi smo potomci svih ovih velikih ljudi o kojima pišemo, mi i niko drugi. Ako su oni mogli sa gajtanom, zašto mi ne bismo mogli sa papirom i olovkom? Zašto da renesansa, i „zlatno doba“ štampanog, istinskog novinarstva, ne počne baš u Leskovcu?

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.