Postoje mesta koja su kroz svoju istoriju uspela da postanu sinonim za određenu oblast. Kada kažemo fudbal, prva asocijacija je Brazil. Kada pomislimo na roštilj  na pamet prvo pada Leskovac. Kada se začuje zvuk trube, kada zaigra sve u vama, kada se pomoću tog zlatnog duvačkog istrumenta probudi dete u duši, to dete će zasigurno uzvikivati: „Bojnik!“

Postoji dobar razlog zašto je to tako. Predan, generacijski rad, stvara legendarna, kultna mesta. Generacijski rad mnogo ljudi, mnogo porodica. Da je Bojnik ostao samo na Sejdićima i na još par individualaca ne bi ova opština dosegla tolike visine u svetu muzike.

Još jedna značajna porodica, porodica koja svira trubu više od jednog veka, jeste porodica Azirović. Danas donosimo priču o njenom daleko najuspešnijem članu. Reč je, naravno, o dvostrukoj Prvoj trubi guče, gospodinu Kristijanu Aziroviću.

Veliki ljudi čine i stvaraju velike stvari. To je životna istina koja se potvrđuje vekovima u ljudskoj istoriji. Čak i kada ne izgleda da će se bilo šta značajno izroditi iz ideje velikog čoveka, njegova upornost i vizija stvore epsku priču.

Ova poruka može vrlo lako da se primeni na sam početak i osnivanje Sabora u Guči.
Naime, Prvi Dragačevski sabor u Guči održan je sada već davne 1961. godine. Ideju o započinjanju jednog ovakvog zbora dobio je dugogodišnji novinar „Politike“ i „Duge“ Blagoje Blaža Radivojević, a punu podršku je dobio od prijatelja, pisca Branka V. Radičevića.

Upravo je Radičević „krstio“ sabor davši mu ime Veliki sabor „Sa Ovčara i Kablara“. Prvo izdanje Guče bilo je skromno. Učestvovalo je svega četiri orkestra. Međutim, godinu po godinu, sabor po sabor, uz veliko zalaganje dvojice osnivača, Guča je dobila međunarodni značaj.

Zahvalnost tome dugujemo i dnevnom listu „Večernje novosti“ koji je, radi popularizacije trube, počeo u prvim godinama da dodelju nagradu „Zlatna truba“ za najpopularnijeg trubača. Ta tradicija zadržala se i danas.

Šest decenija kasnije, Guča je postala jedan od najpopularnijih festivala na Balkanu. Milioni su posetili Dragačevo i okolinu tokom svih ovih godina. Upravo na tom jubilarnom šezdesetom saboru, konkurencija je bila „paklena“.

Usled i dalje aktuelne pandemije korona virusa, poseta je bila redukovana. Ipak, to je pomoglo žiriju da bude mnogo objektivniji, te da publika ne utiče na njihove odluke. Do izražaja je došla čista umetnost sviranja.

Redom su dušu pomerali svojim umećem orkestri Vladimira Ivanovića, Marka Trnavca, Jovice Ivanovića. Sviralo se u dijapazonu od depresije, preko tuge i sreće, do euforičnog slavlja. Prosto se nije znalo ko bolje oseća trubu, sve dok na scenu nije stupio Kristijan Azirović.

Sam na sceni, sam u Guči, sam u univerzumu. Uz blagu pratnju svog orkestra, Kristijan Azirović je oduvao konkurenciju i po drugi put je poneo priznanje Prve trube Guče. Osam godina je čekao da i po drugi put ponese najbitnije priznanje u svetu trube, još jedno i postaje majstor.U Guču je došao kao omladinac 2012. i odmah je osvojio sve nagrade. Već 2013. osvojio je „prvu trubu“.U njegovoj porodici truba je sve od dede, oca, strica, brata, bratanaca . Iz generacije u generaciju šireći se kao grane stasavaju nove generacije koje će mu predanim radom pomoći da stigne do cilja.

Trka između Kristijana Azirovića i njegovog brata od tetke Elvisa Bajramovića je otvorena. U narednim godinama očekuje nas foto-finiš u borbi za majstora. Verujemo da će obojica, pre ili kasnije, poneti titulu majstora i na taj način Bojnik dodatno utvrditi kao svetsku prestonicu trube.

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Bojnička truba“, koji naše Udruženje realizuje uz sufinansiranje Opštine Bojnik.