U prošlom tekstu pisali smo o poslednjem čoveku koji je davao otpor Turcima u srednjovekovnom Leskovcu (Dubočici). U ovom ćemo zaviriti u neke detalje o vladaru koji posle mnogo vekova oslobodio Leskovac od Osmanlija i vratio ga tamo gde naš grad i jedino pripada-Srbiju.

Voljen, osporavan, kritikovan,... Bio je reformator, oslobodilac, borac, ali i vladar sa kontroverznim privatnim životom. Voleli ga neki istoričari ili ne, činjenica je da je posle pet vekova i Stefana Dečanskog, Srbija prvi put postala kraljevina (Dušan i Uroš-carevi). Naravno reč je o Milanu Obrenoviću.

Dinastija Obrenovića započinje posle Drugog srpskog ustanka (1815.). Vođa drugog ustanka bio je znameniti Miloš Obrenović. U tim pohodima Miloš je uspeo da vrati Srbiji određenu autonomiju u sastavu Osmanskog Carstva. Srbija je pod njim imala status kneževine. Miloš sa velikim uspehom vodi državu više od dve decenije, sve do 1839. Tada na čelo države dolazi Mihailo Obrenović. Upamćen kao veliki reformator, školovan i obrazovan čovek, Mihailo se na prestolu zadržao vrlo kratko, do 1842. Te godine u Srbiji po prvi put dolazi do smena dinastija. Na čelo srpske države stupa sin Djordja Petrovića Karadjordja, Aleksandar I Karadjordjević. On se na vlasti zadržao znatno duže od svog prethodnika i to do 1858. Tada se na kratko vraća več stari Miloš Obrenović i dve godine kasnije abdicira u korsit sina Mihaila. Mihailo za drugih osam godina svoje vladavine uspeva da uradi značajne stvari za Srbiju. Sam Mihailo Obrenović pokrenuo je inicijativu ujedinjenja naroda sa Balkana protiv Turaka, što će kasnije eskalirati u dva srpsko-turska rata i Prvim balkanskim ratom. Knez Mihailo Obrenović biva ubijen u atentatu u Košutnjaku 1868.

Mihailo Obrenović nije imao direktnih naslednika. Prvi pretndent na presto, po pravilu primogeniture, bio je unuk Jevrema Obrenovića (rodjeni brat Miloša), Milan I Obrenović.

Milan Obrenović rođen je 22.avgusta 1854. u malom mestu Marašešti na teritoriji današnje Moldavije. Ćitava porodica Obrenović bila je proterana iz Srbije za vreme vladavine kneza Aleksandra, tako da je rano detinjstvo Milan proveo na rumunskom dvoru. S obzirom da je dane u kome je formirao govor Milan proveo u Rumuniji i Moldaviji nije najtečnije znao srpski jezik. Sam Milan bio je svestan da je naslednik krune, medjutim kao grom iz vedra neba stigla je vest o smrti kneza Mihaila, to je značilo da je tada četrnaestogodišnji Milan morao da preuzme ulogu vladara. Do njegovog punoletstva državom je upravljalo tročlano namesništvo u kome su vodeću ulogu imali Milivoje Blaznavac i Jovan Ristić. Osim ulogu u vladanju državom namesništvo je imalo ulogu i u edukovanju i savetovanju budućeg vladara. Milan je do svog punoletstva 1872. tečno naučio srpski jezik, a uz to je znao i francuski, rumunski, nemački, a s obzirom da se oženio ruskinjom Natalijom pomalo je poznavao i ruski jezik. Uz to ga je krasila bistrost, pogotovo u medjudržavnim, medjuljudskim i istorijskim odnosima, što će se i pokazati na Berlinskom kongresu. Kao mane namesnici su mu ubrajali oštar jezik i ponekad narodsko izražavanje, medjutim i to je svedeno na najveći mogući minimum do zvaničnog stupanja na dužnost.

U periodu njegove vladavine desili su se neki bitni istorijski dogadjaji. Izdvojićemo Berlinski kongres, srpsko-turske ratove, ali i samo krunisanje za kralja Milana Obrenovića.

Srpsko-turski ratovi predstavljaju borbe za oslobadjanje starih srpskih teritorija od Osmanlija u periodu 1876. i 1877.godine. Drugi srpsko-turski rat potpomognut ruskom intervencijom na strani Srbije posebno je bitan za Leskovac i za ceo jug Srbije. Posle viševekovnog ropstva te 1877. Leskovac je bio konačno oslobodjen. Posle Bojnika Lebana i Kuršumlije, garda kralja Milana je ponosno ušetala u Leskovac 24.decembra 1877. Medjutim ovo nije značilo da je Leskovac i konačno ušao u sastav Srbije.

Rusi su došli pred vrata Istanbula i potpisali su sa ostalim velikim silama takozvani Sanstefanski mirovni sporazum po kojem je zbog interesa Rusije stvorena  „Velika Bugarska“ u čijem sastavu je trebalo da udju gradovi: Leskovac, Niš, Vranje, Vlasotince, Lebane,... To je bilo neprihvatljivo za kneza Milana.

Koliko je ekonomski jug Srbije značio Milanu govori i podatak da je posle Berlinskog kongresa Niš bio drugi najveći grad u Srbiji, a Leskovac treći po veličini sa najrazvijenijom industrijom od oslobodjenih gradova. Koliko je istorijski značio naš kraj samom vladaru govori i izjava Milana Obrenovića upućena ruskom konzulu, koju je zapisao Stevan Sremac:

„Evo ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tek tada će Bugari dobiti Niš!“

I narod je prepoznao želju za oslobodjenjem. O tome nam govori podatak da je posle saznnanja da ni Vlasotince ne pripada Srbiji, 350 gazdi iz ove varoši potpisalo sledeću izjavu:

“...Nek se dakle zna, da smo najpre ljudi pa Srbi, te da ne možemo nikako preko naše volje pristati na prelivanje onamo, gde nije naše, gde nije srpsko...“, na kraju ove izjave, što govori o posebnim simpatijama naroda prema knezu Milanu, narod mu se obraća sa „naš izbavioc kralj Milan Obrenović IV“.

Upravo zbog želje naroda, ali i zbog snažne diplomatske aktivnosti Srbije uz pomoć drugih velikih sila kojima nije odgovarala takozvana Velika Bugarska, dolazi do Berlinskog kongresa koji predstavlja praktično neku vrstu revizije Sanstefanskog mirovnog sporazuma. Berlonski kongres održan je 1878. godine. Na njemu Kneževina Srbija posle više od 400 godina dobija i formalnu nezavisnot. Pored Srbije nezavisnost su dobile i Crna Gora, Bugarska i Rumunija. Značaj samog kongresa za Srbiju nije bitan samo zbog dobijanja formalne nezavisnosti. Srbija je na tom kongresu dobila oblasti Leskovca, Niša, Vranja, Prokuplja,... Ipak srpska vojska jeste stigla da oslobodi i Kosovo i Metohiju, ali i današnji bugarski grad Ćustendil, kao i deo Stare Srbije (Makedonije). I pored toga što ove teritorije nisu ušle u sastav srpske države, Berlinski kongres može se smatrati povoljnim po našu državu i predstavlja limitirani i delimični uspeh naše delegacije. Zanimljivo je to da je medju diplomatama koji su učestvovali na istom u ime Srbije ključeve oslobodjenih gradova preuzeo naš čuveni pesnik Laza Kostić.

Milan Obrenović oženjen Ruskinjom, samo u tih godinu dana stvara animozitet protiv Rusije. Upravo se u San Stefanu i Berlinu mogu naći razlozi krunisanja Milana Obrenovića. Početkom 1882. godine Milan Obrenović sa Austrougarskom potpisuje takozvanu „Tajnu konvenciju“. Tom konvencijom Srbija se potpuno okreće zapadu odnosno dvojnoj monarhiji. Za uzvrat Beč je dozvolio Srbiji da postane kraljevina, a Milanu da se kruniše za kralja. To se i dogodilo 22.februara po julijanskom odnosno 6.marta po gregorijanskom kalendaru. Ostale velike sile su negodovale zbog krunisanja, ali Milana to nije interesovala, a i Beč je ostao „slep“ na kritike.

1888. Milan donosi novi ustav koji je bio jedan od najliberalnijih u to doba u Evropi. Posle toga Milan je izgubio interesovanje za vladarske dužnosti. Sledeće godine abdicira u korist sina Aleksandra. Ostatak života provodi po evropskim gradovima, najviše Parizu i Beču. U Beču je 1901. Preminuo naš „izbavioc“ Milan I Obrenović.ž

Kao što je već rečeno na početku teksta mnogi istoričari nemaju simpatije prema kralju Milanu. S druge strane narod s juga Srbije, pa i Kosova i Metohije večno će biti zahvalni i svojatati kralja Milana kao svog i kao narodnog. Da li je bitnije da vas istoričari upamte kao pozitivnog lika ili pak da vas narod zauvek veliča, sami procenite. Ma koliko vremena prošlo Leskovac i Leskovčani će večno biti zahvalni najkontroverznijem kralju u istoriji srpske države.