Jedan od najboljih srpskih pisaca ikada, Miloš Crnjanski, svoj život, pogotovo svoje kasne dane, proveo je u inostranstvu. Inostranstvo Crnjanski nije izabrao, ono mu je nametnuto. On odlazi u London za vreme Drugog svetskog rata, ali kao protivnik komunizma, ili bolje reći titoizma, on se u Londonu zadržava i posle rata. Praktično mu je onemogućen povratak u domovinu.
U tom duhu otuđenosti koji odaje tako veliki grad, nastaje i čuveni „Roman o Londonu“. Roman se zaista ne tiče samo Londona, već je lično viđenje svih metropola u nastajanju, ali predstavlja i osećaj čežnje za rodnom grudom.
Sam Crnjanski za svoje delo kaže: „Romanu o Londonu težinu daje moj glavni saradnik – očajanje. U romanu je prisutna – snaga očajanja“.
U ovom Književnom utorku donosimo kratak odlomak iz drugog dela kultnog romana, koji možda najbolje opisuje daljinu ljudi u jednom velikom gradu.
Već krajem novembra, – prazničko raspoloženje obuzimalo je London. Iako je dan rođenja onog deteta, koje se rodilo kažu, u jaslama, u Izrailju, još daleko, u Lodnonu, slavlje oko tog rođendana, već je započelo.
Sav je London iskićen, kao neka božićna jelka, za decu. A ogromna jelka, koju Londonu šalje Norveška, već svetluca i sjaji na trgu Nelsona. Autobusi su iskićeni, ulične lampe svetle i danju, a stanovništvo Londona vrvi po ulicama, kao mravi u mravinjaku. Kao što se mravi susreću, obilaze, pa i sudaraju, gomile žure, već rano ujutru, u Londonu, a predveče žure da iz Londona odu.
Nose božićne poklone. Niko nikoga ne poznajeu tom vašaru, i, niko nikoga ne pozdravlja, ali zato svi zidovi, svi izlozi, sva saobraćajna sredstva, nose natpis: Sretan Božić, sretan Božić. Happy Christmas, happy Christmas!
