Mihail Afanasjevič Bulgakov rođen je u Kijevu, u uglednoj i obrazovanoj porodici. Delovao je kao neko ko će voditi miran život među knjigama i pacijentima. Diplomirao je medicinu, radio kao lekar na frontu, obilazio udaljena sela, spašavao ljude u najtežim okolnostima, tokom Prvog svetskog rata. Sve što je tada video – ljudski strah, nemoć, apsurd rata – ostaviće trag u njemu mnogo dublji nego što je isprva slutio.
Kad je odložio lekarsku torbu i uzeo pero, počelo je drugo poglavlje njegovog života. Preselio se u Moskvu i potpuno se posvetio pisanju. Baš u tom trenutku je u Sovjetskom Savezu nastajao sistem koji od umetnika traži dve stvari: poslušnost i tekstove koji potvrđuju ono što partija želi da čuje. Bulgakov je bio sve suprotno od toga.
Njegovi prvi tekstovi, posebno Bela garda i satire koje je pisao, odmah su privukli pažnju vlasti. U njima nije bilo ničeg protiv sistema „na papiru“, ali je u njima bilo previše istine i previše ljudskosti — a to je sistemu uvek najopasnije. Zbog toga je Bulgakov proživeo godine u nekoj vrsti poluzabrane: ponekad su ga objavljivali, pa mu sve opet zabranjivali.
Na kraju je, u očajanju, napisao pismo Staljinu moleći da mu dozvole ili da radi ili da napusti zemlju. Staljin ga je nazvao telefonom i rekao mu da ostane. I ostao je, ali život mu nije postao ništa lakši.
U tim godinama, pod neprekidnom senkom zabrane i straha, radio je na onome što će postati njegova pobeda nad celim vekom: Majstor i Margarita. Pisao ga je više od deset godina, menjajući, prepravljajući, spaljujući pa ponovo pišući. To je roman u kojem se sve Bulgakovljevo iskustvo – rat, medicina, ljubav, ironija, strah, želja za slobodom, osećaj za magiju i metafiziku – pretočilo u nešto jedinstveno. Priča o đavolu koji dolazi u Moskvu da proveri kako izgleda ljudska pravda, o Majstoru koji se bori za istinu, o Margariti koja je spremna na sve zbog ljubavi, i o Pontiju Pilatu koji nosi teret odluke starije od svih političkih sistema.
Bulgakov je umro 1940. godine, isuviše mlad, gotovo siguran da sve ono što je najvažnije napisao nikada neće biti objavljeno. Umro je diktirajući poslednje rečenice Majstora i Margarite svojoj ženi, kao da je znao da mora da završi bar priču, kad mu život nije dao vremena.
A onda se, dvadesetak godina nakon njegove smrti sve promenilo. Sovjetski Savez se malo otvorio, rukopisi su izvučeni iz fioka, i svet je napokon video ono što je on stvorio u tišini i strahu. Bulgakov je decenijama kasnije postao jedan od najznačajnijih pisaca 20. veka.
