Kroz niz intervjua, tekstova i kolumni tokom ove i prošle godine, naš portal se afirmisao kao svojevrsni svetionik na medijskom nebu juga Srbije. Težili smo da se ne bavimo dnevnim temama, već da ljudima prenesemo nešto veće znanje o politici, društvu i geopolitici.

Verovali smo, a i dalje verujemo, da su to ključne teme za opstanak i življenje jednog naroda.

Stoga, imali smo čast da ovaj trinaesti po redu intervju na našem portalu, odradimo sa čovekom koji je čitav svoj život posvetio upravo političkoj nauci i geopolitici, ali i koji ima velikog iskustva u obavljanju visokih državničkih i diplomatskih funkcija.

Za Leskovačke priče je govorio profesor doktor Dušan Proroković.

Geopolitika je kao zasebna nauka relativno mlada. Kod nas, kada malobrojni stručnjaci u tom polju govore o geopolitici, odmah se proglašavaju teoretičarima zavere. Koliko će taj trend trajati po Vašem mišljenju, i da li danas uopšte možemo govoriti o terminu „teorija zavere“ kada su nam mnoge istine obelodanjene?

Kada se govori o geopolitici nema teorije zavere, postoje teorije i zavere. Mada, uzimajući u obzir da je danas većina informacija, direktno ili indirektno – dostupna, teško je govoriti o zaverama. Države imaju svoje geopolitičke interese i ciljeve, to je potpuno normalno. Neki interesi i ciljevi su opravdani, neki neopravdani, neki su dostižni, neki nedostižni, neki su razrađeni i konceptualizovani u državne strategije, neki samo u formi načela i zbog toga u političkom saobraćaju tretirani kao drugorazredni.

Uglavnom, ne postoji akter međunarodnih odnosa koji neće iskoristiti priliku za zadovoljenje svojih geopolitičkih interesa i ostvarivanje geopolitičkih ciljeva kada mu se ona ukaže. A te prilike ukazuju se retko, jedanput u stoleću, tek ponekad više nego jedanput za sto godina. Nužno je da se poklopi veći broj faktora kako bi se odigrala geopolitička prekompozicija, a nužno je i strpljivo raditi u tom smeru, ne odustajati, uprkos tome što se prilika ne pojavljuje. Mnogo veći problem od oponenata koji su pisali o geopolitici kao teoriji zavere, predstavljaju razni analitičari i komentatori koji o geopolitici govore svakodnevno, ali je slabo poznaju i još slabije razumeju. No, to je već stvar za neku drugu diskusiju i odnosi se i na ostale naučne discipline. Tokom pandemije naprasno se pojaviše stotine stručnjaka koji su nam objašnjavali šta su virusi, šta vakcine. Informaciona revolucija donela je i promene u tom segmentu, preko društvenih mreža svako može da se oglasi.

Obrazovanje je u Srbiji potpuno devastirano, a čini se naročito planski posle petog oktobra. Studenti svih društvenih fakulteta od FPN-a, preko Filozofskog i Filološkog fakulteta, su pod jakim uticajem zapadnih NVO-a, pa čak i pod direktnim uticajem ambasade SAD-a. Da li se šteta koja je napravljena srpskom obrazovanju, a posebno srpskom visokom obrazovanju, može popraviti u dogledno vreme?

Ne vidim da se po tome srpsko obrazovanje razlikuje od obrazovnih sistema u drugim evropskim državama. Negde je to malo bolje, negde malo gore, ali kada podvučemo liniju – radi se o kontinentalnom trendu. Najpre društvene, a za njima i humanističke nauke smišljeno se uništavaju, ulogu univerziteta i naučnih instituta preuzimaju nevladine organizacije, a istraživanja se sprovode projektnim finansiranjem.

Naravno, teme projekata ciljano se definišu, u skladu sa interesom celine. Tu celinu određuje transnacionalna ili još tačnije – transatlantska duboka država, centar moći koji okuplja predstavnike najmoćnijih korporacija, najvažnije zvaničnike iz birokratskih aparata zemalja kolektivnog Zapada i ljude iz vojnog establišmenta. Rajt Mils je o tome pisao još sredinom pedesetih godina XX veka, za njim i Hans Morgentau, a na neki način, pominjući vojno-industrijski kompleks na to je upozorio i Dvajt Ajzenhauer u svom oproštajnom govoru. Ovo sve navodim zato što kada se upotrebi odrednica duboka država, odmah za tim „maršira“ i kvalifikacija „teorija zavere“. Način na koji je diskvalifikovana geopolitika pre tri decenije, sada se koristi za diskvalifikaciju nalaza o funkcionisanju međunarodnih odnosa. Društvene i humanističke nauke su na udaru između ostalog i zbog ovoga. Da nikakvih „problematičnih“ istraživanja ne bi ni bilo u budućnosti.

Živeće se u eri postideologije i postistine, u atomizovanom društvu zasnovanom na ekstremnom individualizmu, bez ikakve svesti o kolektivnom, zajedničkom. Paralelno sa rastakanjem država odigrava se i razgradnja nacija, zato je važno derogirati obrazovanje. I to se temeljno čini, nisu u pitanju samo visokoobrazovne institucije, nego i osnovne škole. Šteta jeste napravljena, ali mi tu nismo usamljen primer. Kako popraviti štetu? Mislim da je tu ključna uloga pojedinaca, intelektualnih kružoka i preostalih nepokorenih institucija koje se suprotstavljaju tom procesu. Za početak, važno je ukazati da se takav proces odvija i obrazložiti zašto je to štetno. Verujte, u nekim evropskim državama čak i ne postoji svest o štetnosti procesa, svaka glupost nekritički se prihvata.

Zapad govori s druge strane o mekoj moći Rusije unutar naše zemlje. Vidimo i svakodnevnu hajku na RT Balkan, i vidimo jasno da se daje ogroman novac sa Zapada da se taj uticaj smanji. Ipak, obično stanovništo, većinom rusofilsko ili slavenofilsko smatra da je Rusija dosta apatična. Da li očekujete aktivniju i jasniju rusku ulogu u Srbiji?

Rusofilija kod Srba u ovom veku poseban je fenomen koji je nužno istražiti. To apsolutno nikakve veze nema sa radom ruskih medija, koji su em malobrojni, em su relativno kasno pridošli u našu sredinu, em imaju ograničen domet. Upravo zbog te rusofilije često se čini da su očekivanja od Rusije velika. Rusija nema separatnu i detaljnu balkansku strategiju, tako da ne možemo imati jasnu predstavu o njenim strateškim ciljevima na Balkanu. Osim u energetskom sektoru, u drugim oblastima takvog sveobuhvatnog plana delovanja nije bilo, niti ga ima. Više se radilo po inerciji, nekada čak intuitivno ili instinktivno.

Istina, primećujem da se u samoj Rusiji nešto oko toga preduzima, organizacije poput Fonda Gorčakova vrlo su aktivne po pitanju uobličavanja regionalnih pristupa. Ali, koliko će to biti delotvorno i uticati na zvaničnu politiku, u ovom trenutku je teško proceniti. U svakom slučaju, uprkos nepostojanja balkanske strategije, u Rusiji je primetan rast zainteresovanosti za Balkan, pogotovo kod mlađih istraživača.

Teatralni i dekorativni patriotizam naše vlasti i sistema uopšte, u poslednje vreme je u potpunosti ogoljen. Iako se vrh države zaklinje u nezavisnost, neutralnost i saradnju sa Istokom i Zapadom istovetno, u praksi vidimo da to nije slučaj. Narod jasno iskazuje svoj anti-NATO i anti-EU stav, a i dalje se sve radi  na uspostavljanju potpune kontrole Zapdnih sila nad našom spoljnom i unutrašnjom politikom. Da li mislite da će odlazak ili neodlazak predsednika na samit BRIKS-a u Kazanju ovog meseca, biti ključan u geopolitičkom položaju Srbije, i da li ta odluka može da izazove određene političke i društvene potrese u zemlji?

Odlazak ili neodlazak na jedan samit ne može dugoročno uticati na geopolitičke težnje, pa čak ni na tekuće političke okolnosti. Ništa tu nije ključno, mada je u velikoj meri nelogično. Jer, Srbija u komunikaciji sa kolektivnim Zapadom ne može rešiti niti jedno važno strateško pitanje. Sva ta pitanja su za SAD, NATO i EU već rešena.

Budućnost našeg delovanja i izbavljanja iz neprijatne situacije dogovara se sa nezapadnim akterima. Sada nam je manevarski prostor za takvu vrstu dogovora širok, bilo bi dobro iskoristiti ovaj trenutak. Na nama je da predstavimo svoje viđenje i utičemo, makar i malo, na balkanske strategije članica BRIKS, koliko se to može i kako se to može. Sumnjam da će se ovakav trenutak ponoviti u budućnosti.

Često se ističe da Srbija kao zemlja sa malim resursima, sa nevelikom teritorijom ne može u potpunosti da vodi suverenističku politiku. Ipak, vidimo primer Mađarske, Slovačke, pa u poslednje vreme čak i Bugarske, koje uprkos brojnim pritiscima ne podležu određenim Zapadnim agendama i stavovima. Da li je ta konstatacija o našoj malobrojnosti samo izgovor za nečinjenje i da li je naša situacija uporediva sa prethodnonavedenim zemljama?

U manjoj ili većoj meri podležu svi, u tom kontekstu Bugarska tu nije najbolji primer. Usvojen je jedan zakon o zabrani LGBT propagande u udžbenicima, ali to se odigralo na početku predizborne kampanje, pitanje je šta će posle izbora biti i dokle će taj zakon trajati.

Percepcija Srbije u inostranstvu inače je sasvim drugačija, pre svega zbog neusvajanja sankcija uperenih protiv Rusije i razgranate saradnje sa Kinom. Tako da i Srbija pruža otpor, rekao bih čak i značajan. Ono što se radi na unutrašnjem planu jeste izlazak u susret raznim lobi-grupama u Vašingtonu i Briselu, vlast misli da se tako relativizuje pritisak i kupuje vreme, ali je i ishod potpune deideologizacije srpske politike. Više me brine taj proces, nego očijukanje sa američkim i evropskim lobi-grupama. Malo je ljudi u politici koji su spremni da brane neke ideje, koji se angažuju zbog načela. Zbog toga sve može da prolazi bez posledica. Orban se tu razlikuje, ali je on praktično jedini u celoj Evropi koji se razlikuje, a istrajao je u odbrani ideja i konkretizaciji načela.

Posle izlaska iz DSS-a dosta dugo ste se čuvali od učestvovanja u dnevnoj politici. Poslednjih godina podržavali ste Zavetnike sa svojim savetima i svojim iskustvom. Da li ste se pokajali, odnosno da li ste se iznenadili i šta mislite o potezu ulaska u Vladu Milice Đurđević Stamenkovski?

Niti me išta iznenađuje u politici, niti sam sklon donošenju ishitrenih zaključaka, samim tim ni onih „pokajničkih“. Često je tako u poličkom životu: ako uzmeš – kajaćeš se, ako ne uzmeš – kajaćeš se. Da se nisam angažovao opet bih se kajao. Razlog mog angažmana bio je pokušaj pravljenja velike suverenističke i patriotske koalicione liste. Tu nisam bio sam, još desetak ljudi učestvovalo je u svemu. Prvi korak bio je da se ne dozvoli ostajanje bilo koje od tih stranaka ispod cenzusa na izborima 2022. godine, što je uspelo. Drugi korak trebalo je da bude formiranje stabilne koalicije i priprema zajedničkog nastupa za predsedničke izbore 2027. godine. Tu smo se sapleli i doživeli veliki fijasko. Svedok sam višemesečnih razgovora, ubeđivanja, nagovaranja, ali i promene stavova nekih ljudi, izneverenih obećanja i neubedljivih objašnjenja. U iznudici i vremenskom cajtnotu, kako bi se izvršio pritisak na druge i pokazalo javnosti da se u tom smeru radi, napravljena je lista Nacionalno okupljanje. Nažalost, do proširivanja Nacionalnog okupljanja, onako kako sam sa još par učesnika u svemu mislio da treba – nije došlo.

Već je tada, svega mesec i po dana pred izbore postalo jasno kako će proći suverenističke i patriotske stranke, ali ne bi bilo fer da sam se tada povukao iz svega. Povlačenje bi više reklo o meni, nego o drugima. Posmatrajući iz ove perspektive, rekao bih da je tako slomljena perspektiva izgradnje trećeg pola na srpskoj političkoj sceni. Ostaće velika „šator- koalicija“ na vlasti, pri čemu pod pojmom koalicija pre svega podrazumevam razne frakcije unutar SNS koja više funkcioniše kao konfederacija frakcija nego kao jedinstvena i homogena partija, i ostaće „opozicioni konglomerat“ koji će uključiti sve koji su protiv vlasti, a to je jako šaroliko društvo. Po definiciji, konglomerati su složene strukture, sa različitim funkcijama i ciljevima. Suverenističke i patriotske snage ili ono što je od njih ostalo, biće manjinski akcionari i u „vladajućoj šator-koaliciji“ i u „opozicionom konglomeratu“. Što znači da će moći donekle da utiču na neke taktičke poteze oba bloka, ali ne i da determinišu strateška stremljenja.

Eventualno, ukoliko bude kakvih dramatičnih promena u međunarodnom okruženju, a to ne treba isključivati, moguće je da vrednost njihovih deonica za malo poraste, ali sumnjam da se može ponoviti situacija iz 2022. godine. Kao što se u fudbalu šanse ne ponavljaju, tako se i u politici okolnosti ne ponavljaju. Dakle, opet naglašavam posmatrajući iz ove perspektive, čini se kako sledi polarizacija srpske političke scene i od onih koji u politici žele da se direktno angažuju, očekivaće se izjašnjavanje na pitanje: sa kim si?

Bio je to plan još i 2022. godine, inaugurisan od strane nekih eksternih činilaca koji imaju uticaj na našu unutrašnju politiku, delovanjem niza pojedinaca i stranaka malo smo ga osujetili i prolongirali, a kakve će posledice tog skromnog uspeha biti – vreme će pokazati, o tome će se suditi sa izvesne vremenske distance. Mene takva polarizacija zabrinjava, s obzirom da se u našem društvu detektuje ogroman konfliktni potencijal. Nezadovoljstvo je veliko. Javno istupajući, često sam kritikovao vlast, ali sam ih nekoliko puta i pohvalio. Realno sagledavajući, sa teorijskog stanovišta, neke poteze treba i pohvaliti i podržati. Ali, kada govorimo o povećavanju konfliktnog potencijala u Srbiji tu nije stvar u teoriji, nego u metodologiji. Ovakva metodologija vladanja nesporno može doneti rezultat na izborima, ali je dokazano da paralelno sa tim uzrokuje žestoke podele u društvu. Zbog toga su suverenističke i patriotske snage trebale da odigraju ulogu svojevrsnog amortizera ne samo u našem političkom sistemu, već i u društvenom životu.

Ipak, kao što me u politici ništa ne iznenađuje i kao što sam naučio da ne donosim ishitrene zaključke, tako znam i da izgovori i obrazloženja neuspeha ne vrede. Razmatrati sada šta je trebalo da bude i šta bi bilo kad bi bilo, jalov je posao. No, kada ste mi već postavili ovo pitanje, dobio sam i šansu da odgovorim na ovakav način, iako to delom liči i na izgovor i na obrazloženje neuspeha. To nam je – što nam je, sa suverenističkim i patriotskim snagama koje su propustile šansu i strankama koje su svaka pošla na svoju stranu, potencijal se rasuo, a odgovornost za neuspeh jednako snosimo svi koji smo u tome učestvovali. Baš zbog svesti o toj odgovornosti možda je najbolje da se na takav način ne angažujem, makar u dogledno vreme. Nije u redu da se sada pretvaram kako se ništa nije desilo, prozivam bilo koga, delim lekcije. Što mogu da učinim svojim radom – učiniću, što mogu da učinim zajedno sa kolegama na nekim konkretnim projektima – učiniću, a toga u narednoj godini uopšte neće biti malo, barem tako planiram. Očekujem publikovanje dve monografije, jedne o ideologiji socijalnog konzervativizma i druge o konceptu suverenizma. Očekujem i „izlete“ na neka druga polja uslovno rečeno naučnog rada, a što će, nadam se, imati nekakvog odjeka.

Neuspeh otvara pitanje odgovornosti, ali ne sme obeshrabrivati. Nedavno je Orban opisivao kako se liberali okupljaju oko izgovorene lozinke, njihov koordinatni sistem je nedvosmislen, vrednosni obrazac potpuno izgrađen. Uz to, uživaju ogormnu finansijsku podršku bogatih zapadnih fondacija i imaju neograničene medijske resurse. Suverenisti i patriote, po ubeđenjima konzervativci – nemaju ništa od toga, oni svoj koordinatni sistem neprestano moraju usavršiti i vrednosti koje baštine u nimalo regularnim uslovima – braniti. Na tome treba raditi, ništa se ne dešava samo od sebe. Uprkos neuspesima kojih je bilo i kojih će biti.

I za kraj, kada ste poslednji put bili u Leskovcu i koliko znate o istoriji i tradiciji našeg kraja? Poziv Vam je uvek otvoren!

Srbiju sam, većim delom, prošao uzduž i popreko. Međutim, Leskovac je jedan od gradova u koji sam malo puta dolazio, svega par puta, i to usput i na kratko. Sada, kada ste mi postavili pitanje, prebiram po glavi zašto je to tako? Nemam odgovor, mada sam dosta upoznat sa pojedinim etapama razvoja Leskovca i njegovom istorijom. Smatram da je to izuzetno važan centar za geopolitičke interese i ciljeve Srbije, što sam nekoliko puta naglašavao. Pogotovo ako imamo u vidu katastrofalne demografske trendove u južnim i istočnim delovima naše zemlje. Niš kao regionalni centar, uz Leskovac, Vranje i Pirot moraju biti u fokusu svih državnih strateških dokumenata. Ove godine ću, na poziv Narodnog muzeja u Leskovcu, učestvovati na velikoj i značajnoj naučnoj konferenciji koju organizuju, tako da ću imati priliku da nadoknadim propušteno.