Još od samog postanka, tokom razvitka ljudske civilizacije, čovek se kao pojedinac ili u grupama upuštao u razne avanture izučavanja. Izučavali smo svet oko sebe, pojave, manifestacije, izučavali smo vidljivo i nevidljivo i mnogo toga smo u tom učenju i izučavanju uspeli da dešifrujemo, ocenimo, definišemo.

Do današnjega dana najveća enigma čoveku ipak, jeste čovek sam. Retki su se drznuli da pokušaju da otkriju ljudsku prirodu i svi su stigli samo donekle.

Govorili su najbistriji umovi da je čovek biće društva, da je čovek političko, umno, čulno biće, ali se uvek nalazila neka nova tvrdnja koja je ništila onu prethodnu. Sve te tvrdnje stoje, sve te tvrdnje važe i ne važe istovremeno, žive u harmoniji i međusobno se potiru.

Tako je autor ovog teksta primetio, čitajući komentare o premeštanju BAS-a u blok 42,  kako je čovek u najvećoj meri biće nostalgije. Kako samo ljudi masovno umeju da se vezuju za naizgled beznačajne stvari. Ruku pod ruku sa tvrdnjom o nostalgičnoj prirodi čoveka, ide osobina čoveka koju on najteže menja – navika.

Navika proizilazi iz želje za sigurnošću, koja dalje proizilazi iz potrebe za mirom i tako možemo do besvesti o filozofsko-metafizičkim pitanjima. Ipak, centralna tema današnjeg teksta jeste autobuska stanica. Beogradska, ali i ne samo beogradska, već autobuska stanica kao fenomenološko mesto koje odbija i privlači mase, koje donosi rastanke i sastanke. U Srbiji je, naravno, to sve obojeno još dubljim bojama i odlazi dalje od same psihologije čoveka i psihologije mase.

KREIRANJE „BABLA“

Urbanizacija i izgradnja jednog grada sastavni su, pa čak i potrebni za funkcionisanje svakog naseljenog mesta, a naročito jedne metropole. S tim u vezi, gotovo je nemoguće izbeći moderne tokove u arhitekturi i građevini, pa su neboderi i futurističke stambene zgrade jedino rešenje za udobno smeštanje populacije i institucija.

Jedino se postavlja pitanje, gde se grade takva zdanja?

Sve svetske i evropske prestonice nastoje da odvoje ono što se zove starim delom grada od novih zgrada, kako bi se zaštitila kulturna vrednost viševekovnih zidina i fasada, ali i kako bi grad bio pravilno isparčan u istovetne celine. Beograd je, naravno, izuzetak.

Najznačajnije tačke Beograda nalaze se u Starom gradu i na Savskom vencu, a ako pomenemo ime glavnog grada, svakako će nam jedna od prvih asocijacija biti Kalemegdanska tvrđava. Kada krenemo duž ove dve beogradske opštine, videćemo da tu postoje stare zgrade, u različitim stilovima, koje su manje ili više očuvane. Šetnju završavamo kod „Pobednika“ i pogled nam se pruža preko beogradskih mostova i reke Save, sve do modernističog naselja „Beograd na vodi“.

Oni koji su to naselje izgrađivali imaju argument u konstataciji da je taj deo grada nekada bio ruglo, i da je popularna Savamala bila negledljiva sa Kalemegdana. Čak i da tu ima istine, današnja slika prisavskog dela Beograda je u potpunosti nakaradna. Spoj modernih zgrada i arhaične tvrđave, izgleda kao pokušaj Marine Abramovič da naslika Leonardovu „Tajnu večeru“.

Elem, nismo ovde da pričamo o arhitekturi i estetici. Na tu temu su mnogo kompetentniji ljudi dali svoj sud.

Ono što posebno para oči i bode u srce jeste sama funkcija ovog „fensi“ naselja. Dakle, na jednom poprilično velikom parčetu zemlje, imamo zgrade i zgrade, i još zgrada, a u prizemljima su lokali za upražnjavanje različitih zadovoljstava, mahom kafići i restorani sa nenormalnim cenama. Nigde pozorišta, nigde muzeja, nigde nikakvog društveno korisnog sadržaja. Zašto bi ga i bilo?

Pogledajmo strukturu stanovništva u Beogradu na vodi. Jedini ljudi koji su bili u stanju da sebi priušte stanove, jesu ljudi iz sveta estrade, eventualno sporta i „politike“. Uvek se tu nađu i individue sa sumnjivo stečenim novcem.

Pa onda, šta će Đaniju i Marku Gobeljiću pozorište ili knjižara? Čemu Baki Prasetu i nekom N.N. „mafijašu“ muzej? Ne treba. Zašto brinuti o duhu i duši kada se ima toliko para?

Tako se stvara jedan balon, jedan mehur u kome žive ljudi koje ne zanima ništa što se događa severno od reke Save i južno od istoimene ulice. Stvara se malo carstvo bogatih, koji će živeti bez dodira sa gubavima, bez dodira sa običnim, siromašnom svetinom. Ipak, njihov život ne treba da nas brine. Naša briga jeste odnos mladih prema tom mehuru i odnos celokupnog društva prema novoj, samoproklamovanoj eliti.

UZORI NAŠE DECE

Zabrinjavajuće je u šta izrastaju nove generacije. Da, tendencija je da stariji mlađe gledaju sa nipodaštavanjem, da na njihove poteze reaguju negodovanjem, valjda jer su ljubomorni na tu njihovu mladost koju oni nikada neće ponovo proživeti. Međutim, čini se da takav obrazac sada nije slučaj.

Ovde ne možemo pričati o modernim tehnologijama i uticaju tehnologije na omladinu. Napredna tehnologija je uvek postojala i uvek je ona imala više prolaza kod dece i mladih, a plašili su je se stari i iskusni. Ono što sada imamo, barem u Srbiji, jeste jedna totalna materijalistička svest, jedna bezidejnost i bezvoljnost da se uradi bilo šta bez lične koristi.

Autor teksta je donekle inspiraciju za pisanje ovih redova našao u činjenici da je u svojoj privatnoj okolini, samo u proteklih par nedelja više puta čuo da generacije 2006. i 2007. izjavljuju kako im je svejedno šta će studirati ili raditi. Bitno im je da prave pare. Kako se samo lako uvukao taj podmukli, satanski izraz „pravljenje para“ u našu svest. Dakle, osnovne ideje budućnosti srpske nacije jesu sticanje novca, skupa putovanja, slava,...

Kako se do toga došlo?

Psihološki je dokazano da ljudima glavna motivacija ne mora uvek da bude novac, to jest materijalna bezbednost sebe i bližnjih. U velikoj meri naš uspeh ne meri se našim novcem, već našim društvenim statusom. Kroz istoriju su najviše novca uvek imali prevaranti, nemoralni ljudi i to se neće promeniti nikada, jer novac je đavolja stvar i do nekog preteranog imanja može se doći samo čistom srećom ili u paktu sa njim. Ali, nekadašnja omladina je imala svest o tome, te su samo retki odlučili da potpišu ugovor sa Mefistom.

Zašto su naši pradedovi i dedovi imali svest o tome? Upravo zbog društvenog statusa, zbog nazivanja stvari svojim imenom. Danas se koriste razni prefiksi, sufiksi, dodaci, a sve samo da se ublaži stvarnost i da se raznoraznim pojedincima da medijska pažnja i prostor da nešto govore.

Osim toga ne dolazi samo do prikrivanja pravih termina, već i do njihovog potpunog izvrtanja u suštu suprotnost. Na primer, jedan rijaliti šou zove se „Elita“. Koren reči elita nalazi se u francuskom i latinskom jeziku i ima značenje izabrani, najobdareniji, cvet društva. Sami procenite o kakvoj se bolesnoj izopačenosti pojmova radi u ovom primeru.

Tako, imamo situaciju da se pojavljuju raznorazne žene sumnjivog morala na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i proklamuju se kao voditeljke, novinarke, a nek čak i kao spisateljice. Samo u pobrkanom, nenormalnom društvu kakvo je srpsko, moguća su gostovanja osuđivanih kriminalaca u udarnim terminima.

Usled svega toga, kada jedno dete vidi svog fakultetski obrazovanog oca i majku kako krpi kraj sa krajem, kako piše čekove samo da bi uzeo salamu i jogurt, a u istom gradu samo malo više prema reci, u stanu od milion evra kavijar jede čovek koji se dere u kameru, koji ne zna dve proste rečenice da sklopi, a prva komšinica mu je prostitutka koja prodaje svoje telo na internetu, šta će to dete izabrati?

Jedini spas mu je vaspitanje, jedini spas mu je obrazovanje (pravo obrazovanje, poteklo od reči „obrazovati“ ili reči „obraz“), a to može steći samo u zdravoj porodici. Zato je i cilj svega ovoga od baki prasića, preko „elita“, do Beograda na vodi, suštinsko i temeljno razaranje porodice.

BAS KAO TRN U OKU

Vratićemo se sada osnovnoj temi našeg teksta – Beogradskoj autobuskoj stanici. Utvrdili smo pre da je urbanizacija neophodna za razvitak jednog grada. Normalno je da se sedišta institucija menjaju, da se celine uređuju, da se dotrajalo ruši. Zgrada BAS-a bila je poprilično izmučena, ali ne i dotrajala i zaista je moglo da se u njeno rekonstruisanje ulože znatno manja sredstva, nego što je to slučaj sa izgradnjom nove autobuske stanice.

Naravno, nije bila poenta napraviti bolje. Poenta je bila zatvoriti mehur i proterati poslednje bednike sa tog divnog dela grada. Zar njima, zar toj eliti da se pod prozore donose praziluci, tegle džema i ajvara gladnim studentima? Zar njima da beskućnici spavaju u susedstvu? Ne! Nisu oni za to. Dosta su bede gledali kroz život, sada su dotakli zvezde i beda ih ne zanima.

Ulaziće se u njihovo naselje sa pevajuće Slavije, preko zvanične i uglađene Nemanjine i grandioznog spomenika upravo tom Nemanji. Direktno u luksuz, direktno u raj. Jedina prepreka u toj celini bila im je, do ovog septembra, BAS. Sada te prepreke nema. Zbogom praziluče, okanuli smo te se, proteran si!

Polako se uređuje i čitava Savska, na čelu sa uređenjem fasade zgrade Pošte. Ta fasada će dodatno pridodati utisku da je zaista Abramovičeva pokušala da naslika „Tajnu večeru“, pa malo-malo nailazimo na apostole, malo-malo na robote i dronove.

Kada smo već kod apostola, naravno da u ovom kraju nema crkve. Ipak, to nije problem jer će lažni pripadnici „elite“ sesti u svoja skupocena vozila, zamračenim staklima izbeći će kontakt sa sirotinjom i vrlo lako će doći do „Žeksovog hrama“, te će u njemu zajedno sa svojim guruom, moći da se pomole za još veće prihode i još skupocenije stanove.

Naposletku, možda ovo izmeštanje i nije tako loše. Novi mladi koji dolaze u prestonicu Srbije (jer Beograd je pridev „srpski“ odavno izgubio), neće biti u direktnom kontaktu sa tim nesojem. Neće više gledati oni žudno, prostački, provincijalski u nebodere sa jedinom željom da se istih dokopaju, i možda će im biti lakše da taj nesoj konačno osude, kada se od njega budu distancirali.

Ovim izmeštanjem data je mogućnost nekim novim, možda još nerođenim generacijama da stvari nazivaju pravim imenom. Treba se zahvaliti idejnim tvorcima nove stanice na ovoj mogućnosti jer kada stvari počnemo da vidimo, tumačimo i imenujemo jasno, svet će postati bolje i istinitije mesto, a društvo će konačno početi da ozdravlja.