Još od prastarih vremena, praktično od postanka ljudske civilizacije, najbitnija stvar za preživljavanje u sadašnjosti i budućnosti, bila je učenje iz prošlosti.

U tom svetlu je i nastala izreka o istoriji kao učiteljici života. Da bi mogli da naučimo nešto iz prošlosti, tu prošlost moramo maksimalno izučiti. Međutim, kako znamo da su svi događaji međusobno povezani, često dolazi do određenih “tabua” među istoričarima i istraživačima koji u njihovoj profesiji ne bi smeli da postoje.

Zbog toga je vrlo bitna pojava mladog talasa istoričara koji će pokušati konačno da skinu okove i razbiju tabue. Svojom knjigom „Dimitrije Ljotić – učitelj ili farisej?” na sebe je posebno pažnju skrenuo istoričar dr Rastko Lompar.

Imali smo tu čast da dr Lompar za naš sajt govori o ulozi Dimitrija Ljotića, uticaju titoizma danas, ali i o drugim bitnim društvenim temama.

Kako je došlo do toga da mladi istoričar uzme jednu delikatnu temu, kakva je svakako Dimitrije Ljotić, kada su mnogo iskusniji i poznatiji istoričari decenijama bežali od lika i dela Ljotića? Da li smatrate da ta činjenica govori o Vašoj hrabrosti, ali i o značaju ove istorijske figure?

Iako bi se moglo pomisliti da je gotovo tri decenije nakon pada komunizma moguće istraživati sve aspekte istorije Jugoslavije u 20. veku   bez bojazni od posledica, to, nažalost, nije slučaj.

Bavljenje bilo kojim pojedincem ili političkim pokretom koji su se suprodstavljali Komunističkoj partiji Jugoslavije, oružano ili ideološki, sa sobom povlači nemalu količinu neprijatnosti ako se o temi proučavanja pruži novo, ne nužno i afirmativno, tumačenje. To se najčešće manifestuje kroz „dobronamerne“ savete starijih kolega (da ima boljih tema, da mladi ljudi ne treba da „talasaju“, da je sve o temi poznato itd.) ili kroz šapatom izrečene osude, kvalifikacije, pa i uvrede. Glavna razlika u odnosu na prethodni period jeste to da formalno ne postoje „tabu teme“, te da istraživači shodno sopstvenim interesovanjima i integritetu mogu odabrati predmet svoga proučavanja.

 Ipak, mučan utisak koji prati odabir ovakvih tema, najčešće dovodi do toga da one ostaju u senci drugih, mnogo manje kontroverznih izbora.

Da li ste nailazili na bilo kakvu vrstu blokada prilikom nabavaljanja istorijskih dokumenata i činjenica?

Uprkos navedenim neprijatnostima, bilo bi krajnje nepošteno tvrditi da sam se suočio sa bilo kakvom svesnom opstrukcijom prilikom istraživanja. Jedina zamerka mogla bi se uputiti na, po mom mišljenju potpuno neopravdano restriktivan režim pristupa građi bezbednosnih službi SFRJ koja se čuva u Državnom arhivu Srbije.

 Zainteresovanim čitaocima verovatno je poznata polemika koja je o tom pitanju vođena tokom prethodnih godina, ali po mom mišljenju ne postoji nikakav razlog, pa ni „državni“, zbog kojeg bi dosijei i građa o istorijskim ličnostima koje su preminule sredinom 20. veka  (poput Milana Nedića, Dragoljuba Mihajlovića ili Dimitrija Ljotića) i dalje bila samo parcijalno dostupna istraživačima.

Krajem prošlog i početkom ovog veka na velika vrata su ponovo stupile određene „patriote“. Četništvo je počelo da se povezuje sa figurama poput Šešelja i Draškovića. Zbog čega se toliko dugo, i posle pada komunizma, ćutalo o temi četnika i da li mislite da su određene strukture namerno plasirale Šešelja, Draškovića i njima slične kao sliku i priliku srpskog patriote?

Dimitrije Ljotić i njegov pokret značajem nikada nisu zauzimali najvažnije mesto u taboru „reakcije“, te stoga ni njihovoj propagandnoj difamaciji, niti stručnom istraživanju nije posvećivano toliko pažnje. S druge strane, ravnogorski pokret bio je, još od 1941. godine, nesumnjivo najvažniji neprijatelj KPJ. Stoga se stvaranju negativne slike o njemu pristupilo sa poslovičnom sistematičnošću profesionalnih revolucionara. Generacije obaveštajaca, političara, kulturnih radnika, novinara i agitatora marljivo su stvarale sliku, oslonjenu i na istorijske činjenice i na falsifikate, o ravnogorskom pokretu kao izdajničkom.

Možda i najbolje primere predstavljaju filmovi Veljka Bulajića na kojima su podjednako odrasle generacije naših roditelja i nas – a sudeći po njihovom gotovo zakonomernom prikazivanju na televizijskim stanicama danas – odrastaće i generacije naše dece.

Generalno se malo zna o liku i delu Dimitrija Ljotića. U knjizi opisujete i njegovu ulogu u streljanju u Kragujevcu, ali i neke druge njegove loše strane. Kada biste mogli ukratko da sumirate, koji su najveći gresi Dimitrija Ljotića i njegove organizacije?

Važan problem koji se nameće prilikom bilo kakvog proučavanja Drugog svetskog rata u Jugoslaviji (a verovatno i drugih kompleksnih etničkih sukoba) jeste cikličnost i međusobna umreženost talasa nasilja, zbog čega su linije između krivca i žrtve, počinioca i osvetnika, odmazde i masakra, patriote i izdajnika vrlo zamršene.

Stoga, jako je teško ostati neutralan u pogledu opisa ratnih dešavanja i donošenja vrednosnih sudova o njima. Ipak, brojni su aspekti angažmana Dimitrija Ljotića i njegovog pokreta koji se mogu s pravom svrstati u negativne: nesumnjiva kolaboracija sa okupatorom, učešće u ratnim zločinima, denunciranje Jevreja i drugih političkih neprijatelja (najčešće komunista) okupacinoim vlastima.

Govor koji je održao sveti vladika Nikolaj Velimirović na sahrani Ljotića i danas izaziva mnoge kontroverze. Da li je taj govor uneo dozu inspiracije da se podrobnije pozabavite životom Dimitrija Ljotića?

Govor koji je episkop Nikolaj Velimirović održao na odru Dimitrija Ljotića, pre same sahrane, privukao mi je pažnju zbog vrlo opširne debate o autentičnosti koju je izazvao.

Stoga sam se tom temom detaljno bavio, analizirajući njegovu formu, verzije i sadržinu, nastojeći da dam svoj sud o njegovoj verodostojnosti. Stao sam na stanovište da je on, makar u najvećoj meri, autentičan. U simboličkom smislu on je predstavljao kulminaciju odnosa dvojice ljudi, ponekad istomišljenika, ponekad protivnika, čije je poznanstvo, po svemu sudeći, sezalo trideset godina u nazad.     

Znamo da istina oslobađa. Iz te perspektive kako ocenjujete ulogu Vašeg dela i da li mislite da ono može da otvori vrata izučavanju i drugih istorijskih kontroverzi, na jednom naučnom i objektivnom nivou?

Čini mi se da bi bilo posve neumesno davati ocenu o vrednosti i značaju sopstvenog dela. Preostaje mi samo nada da knjiga „Dimitrije Ljotić –  učitelj ili farisej?“ predstavlja mali doprinos izučavanju vrlo kompleksnog političkog angažmana pokreta Zbor i njegovog lidera.

Pre desetak dana pojavila se informacija da bi Kuća cveća mogla biti izmeštena sa Banjice. Koliki je suštinski značaj tog eventualnog poteza za našu istoriju i da li takvog značaja uopšte ima?

Po mom dubokom uverenju sistematsko i sveobuhvatno obračunavanje sa titoizmom i njegovim manifestacijama predstavlja imperativ vođenja srpske nacionalne politike. U tom ključu, pretvaranje Kuće cveća u muzej posvećen žrtvama tog režima bio bi važan simbolički čin. Međutim, ne bih pridavao puno značaja izjavi gradonačelnika, jer su se i ranije mogli čuti slični glasovi (od nekih političara koje ste i sami pomenuli u prethodnim pitanjima), ali nikakvi konkretni koraci nisu učinjeni na tom pitanju.

Akuelni režim ne pokazuje neku naročitu rešenost da pristupi tom, po mom mišljenju jako važnom, a zakasnelom poslu. Štaviše, primera potpuno suprotne prakse je na pregršt: Peko Dapčević i Koča Popović dobili su 2014. godine ulice u Beogradu; sa punim državnim počastima u jeku pandemije koronavirusa, organizovana je proslava šezdesetogodišnjice od osnivanja Pokreta nesvrstanih, a iste godine je galerija Radio televizije Srbije priredila izložbu haljina i aksesoara Jovanke Broz, koja od tada kruži Srbijom.

Savezničko bombardovanje Leskovca 1944. godine, najtragičniji je dan u istoriji našeg grada. Ćutanje, odnosno sakrivanje istine, bilo je najveći problem komunističkog sistema. Komunizam je pao davno, a i dalje se u našem gradu ne zna gotovo ništa o komunističkom učešću (Koča Popović i Tito) u tom masakru. Zašto se i danas jako malo priča o „crvenim“ zločinima i kolika je realna moć titoista danas na kreiranje mišljenja javnog mnjenja u Srbiji?

Naglasio sam već kolika je i dalje moć onih koji baštine pozitivnu sliku o Brozovom režimu. Za mnoge od njih to nije samo ideološka stvar, već i borba za zadržavanje ličnih i porodičnih privilegija. Pitanje komunističke represije 1944‒1945. godine tek je otvoreno ranih 2000-ih zahvaljujući ličnom angažmanu pojedinih kolega.

Međutim, suštinske volje da se ona do kraja istraži, uz ekshumaciju i dostojno sahranjivanje njenih žrtva i dalje nema. Šira javnost o tim događajima po pravilu gotovo da i ne zna ništa.

Ipak, za istoričare nema tog luksuza. Istraživači u Arhivu Jugoslavije na Topčiderskoj zvezdi, na pauzi za kafu, gledaju u stadion beogradskog niželigaša FK Grafičar, koji predstavlja, prema kredibilnim svedočenjima, jednu od lokacija na kojima su tih godina sahranjivani streljani „narodni neprijatelji“.

I za kraj, da li ste bili u Leskovcu i koliko znate o kulturi, istoriji i tradiciji ovog područja? Poziv Vam je uvek otvoren i nadam se da ćemo što pre biti u prilici da Vas ugostimo.

Nažalost, još nisam bio u prilici da boravim u Leskovcu, iako poslednjih godina provodim više vremena na jugu Srbije. Ovih meseci vaš grad mi je često na umu, jer pratim sjajan košarkaški podkast (6.75 range) koji vode dvojica vaših sugrađana. Rado ću se odazvati pozivu da posetim Leskovac, ukoliko za to bude prilike.