Istorija sveta je istorija gradova. Ova sažeta izreka Osvalda Špenglera je najbolji način da započnem uvod u priču o istoriji leskovačke prvobitne akumulacije kapitala sa kraja XIX i prve polovine XX veka, koju sam prvobitno objavio u leskovačkom nedeljniku „Naša reč” od 8, 15. i 22. juna 2001. godine. Sada je priča dopunjena osvrtom na trgovinu balkanskih pravoslavnih trgovaca u osmanlijsko vreme, čiji se uticaj na duhovno i političko buđenje balkanskih naroda često zanemaruje, i novim, četvrtim nastavkom. Dvadesetak godina je dovoljno dug period da uvažimo promene koje su doneli digitalni mediji i dostupnost informacija, što je osnovni podsticaj da se stari tekst dopuni i objavi sa novim izvorima i ponudi mlađim čitaocima. U poslednjoj rečenici trećeg nastavka priče o srpskom Mančesteru tada sam napisao da je podređena uloga koju će Leskovac imati u komunističkoj Jugoslaviji posledica podaništva na koje su dobrovoljno pristale nove vlasti, nedorasle pregalaštvu kojim je stvorena industrijska infrastruktura koju su nasilno preuzele. Ova konstatacija je bila izazov za dopunu priče o Leskovcu, gradu koji je prevalio vek i po na putu od 'zakasnelog do zaustavljenog razvoja'.

(4)

MALO UBRZANO KRETANJE ZA VELIKI ZAOSTATAK

Poslednji nastavak o leskovačkom zakasnelom i zaustavljenom razvoju započinjemo vrativši se u 1946. godinu kada je na suđenju Lazi Teokareviću u Leskovcu, vlasniku fabrike štofova u Vučju, pročitano u obrazloženju presude da su „njegove fabrike radile u ratu i na taj način jačale okupatorski potencijal“. Ovo je tačno. Malo je poznato da je fabrika štofova „Teokarević” za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu proizvodila štofove za oficirske uniforme Vermahta koje je izrađivala konfekcija “Hugo Boss”. Ovo je jedina dodirna tačka između srpske fabrike štofova i nemačkog modnog brenda, koja je srpskog vlasnika umalo koštala glave. Uspon nemačkog industijalca je bio drugačiji, on je pod svojim imenom osnovao kompaniju 1924. godine, a njen nagli razvoj započinje 1931. godine kada se osnivač pridružio nacističkoj partiji i sklopio ugovor o proizvodnji uniformi za jedinice SS-a, vojnike SA-a i Hitlerovu omladinu. Proizvodnja uniformi se nastavila tokom celog rata korišćenjem prisilne radne snage iz porobljenih zemalja Evrope. Od 1948. godine kompanija obnavlja proizvodnju, takođe uz državni ugovor, isporučujući uniforme za policajce i radnike poštanskih ureda. Danas je “Hugo Boss” modna kuća svetske klase čija muška odela nose političari, glumci i estradne zvezde. Na srpskom političkom i estradnom nebu se mogu videti primerci najboljih odela modnog brenda “Hugo Boss”. Poenta ovog uvodnog dela je u paradigmi s jedne strane neprekinutog, a s druge strane zakasnelog i zaustavljenog razvoja, oličenoj u slici koju vidimo dok danas stojimo ispred zaključane kapije nekadašnje fabrike štofova „Teokarević” u Vučju na čijem je ulaznom zidu ispisan grafit destruction & violence (uništenje i nasilje).

Zašto neka društva imaju prekide u razvoju na putu od siromaštva do bogatstva? Istorijski procesi nisu pravolinijski, progresivno predvidivi, i primeri ekonomija zemalja nastalih posle raspada Jugoslavije mogu poslužiti kao ugledni za različite škole mišljenja. Sumorna slika razorenih i opustošenih srpskih fabrika – započeta inflacijom i sankcijama devedesetih godina prošlog veka, bombardovanjem 1999. godine i dovršena privatizacijom društvene svojine posle 2000. godine – u našoj priči je oličena u Tekstilnoj industriji “Vučje” (nekadašnjoj fabrici štofova “Teokarević”) i predstavlja paradigmu za pobornike dva suprotstavljena društveno-ekonomska koncepta. Prvi su pobornici Marksove ideologije koja iznova pokreće proletere na pobunu protiv ugrožavanja radničkih prava, dok su drugi zagovornici liberalne demokratije koji nemaju dilemu o mogućnostima koje nudi tržišna ekonomija i u njenom izostanku vide uzrok ekonomskog zaostajanja ili propadanja. Jedno su društvene i ekonomske teorije, a drugo stvarnost. Srbija je završetak hladnog rata između dva ideološka sistema na kraju XX veka i neizbežan proces društvene transformacije dočekala nespremno. Privredna kriza Jugoslavije osamdesetih godina, raspad zajedničke države, ratovi i međunarodne sankcije i NATO bombardovanje poništili su privredna postignuća Srbije iz socijalističkog perioda. Fizički obim industrijske prozvodnje je u 1991. bio na nivou 1980. godine, a inflacija u 1993. godini je privredu administrativnog dela južne Srbije s centrom u Leskovcu “zakovala” sve do 2000. godine na 50% nivoa iz 1980. godine. Gde je mesto Leskovca u srpskoj društvenoj zbilji?

Da bismo opisali to mesto, umesto tradicionalnih ekonomskih indikatora, koji su se pokazali „jednodimenzionalnim“, za pravu sliku kompleksnosti socio-ekonomskog razvoja prezentovaćemo rezultate kompozitnih pokazatelja. Danas je u širokoj primeni indikator održivog razvoja Indeks ljudskog razvoja (Human Development Index – HDI), kojim se vrednuje napredak u tri osnovne dimenzije razvoja društva: očekivani životni vek, obrazovanje i bruto domaći proizvod po glavi stanovnika. Vrednosti indikatora Indeksa ljudskog razvoja – HDI odražavaju nivo razvijenosti tako što njegova niža vrednost direktno ukazuje na lošiji kvalitet života. Istraživanje Indeksa ljudskog razvoja za Srbiju posebno ukazuje na zaostajanje južnog dela (Jablanički okrug) sa Leskovcem kao administrativnim centrom u prvim godinama 2000-tih. Na osnovu istraživanja Republičkog zavoda za razvoj(Indeks humanog razvoja, 2004), kvalitet života u Leskovcu, vrednovan indikatorom HDI za period 2002–2004. iznosio je 0,563. Prema Human Development Report 2006 (UNDP), Jablanički okrug, vrednovan svojim HDI – 0,563, nalazio bi se među zemljama ocenjenim u tom izveštaju, prema podacima za 2004. godinu, u rangu između Mianmara (HDI – 0,583) i Bocvane (HDI – 0,570). Ove dve države su bile na 130. i 131. mestu svetske liste od 177 rangiranih članica UN. Drugi kompozitni socio-ekonomski indikator dodatno upotpunjuje sliku o dubini jaza između najnerazvijenijih i najrazvijenijih opština u Srbiji, koja se dodatno produbila posle 2000. godine. O tome govori komparativna analiza prezentovana u okviru Strategije regionalnog razvoja Republike Srbije 2007–2012 (Vlada Republike Srbije, 2007). Prema ovoj analizi nivoa razvijenosti opština, indeks razvojne ugroženosti (IRU) pokazuje da je ekonomska, demografska, obrazovna, infrastrukturna i ekološka dimenzija razvoja Jablaničkog okruga (IRU – 134%) 6,8 puta razvojno ugroženija od Grada Beograda (IRU – 19,8%). Takođe, prema stepenu regionalne razvijenosti (SRR) opština u Srbiji (SRR – 100), Jablanički okrug ima najveći regionalni nesklad jer je stepen razvijenosti Grada Beograda (146) skoro tri puta viši u odnosu na Jablanički okrug (SRR – 53).Ukoliko nastavi da beleži dosadašnje stope (ne)rasta, višestruko niže od stopa u najrazvijenijim regionima Srbije, leskovačka privreda neće moći pre kraja ovog veka da dostigne “srećnu” 1989. godinu, kao poslednju godinu “blagostanja” pre raspada SFRJ.

Kraj prve dekade XXI veka Srbija je dočekala u donjem delu balkanske liste vrednovano Indeksom ljudskog razvoja – HDI. Na listi zemalja članica UN (169) od država Balkana najbolje su bile rangirane Grčka (22) sa HDI 0,855 i Slovenija (29) sa HDI 0,828, a zatim slede: Crna Gora (49) sa HDI 0,769, Rumunija (50) sa HDI 0,767, Hrvatska (51) sa HDI 0,767, Bugarska (58) sa HDI 0,743, Srbija (60) sa HDI 0,737, Albanija (64) sa HDI 0,719,  Bosna i Hercegovina (68) sa HDI 0,710, Makedonija (71) sa HDI 0,701 (Human development Report 2010, UNDP). Zahvaljujući svim prednostima koje nosi proces evropskih integracija, tokom druge dve decenije XXI veka Srbija je zabeležila konstantan rast Indeksa ljudskog razvoja, iako je taj rast ostvaren sa različitom dinamikom unapređenja. Jedno istraživanje za 2022. godinu upravo pokazuje i dalje velike regionalne razlike. Beogradska oblast je, prema ovom istraživanju, sa najvišim Indeksom ljudskog razvoja od 0,914, dok Jablanička, Toplička i Pomoravska oblast sa vrednošću Indeksa ljudskog razvoja od 0,835 dele 19, 20. i 21. mesto na listi 25 administrativnih oblasti Srbije (Aleksandar Kovijanić, Indeks humanog razvoja kao indikator regionalnog razvoja i nejednakosti u Srbiji, 2024). Pri dnu HDI tabele se nalaze Zaječarska (0,834), Braničevska (0,825), Severnobanatska (0,829) i Pčinjska administrativna oblast (0,832).

Dok čekamo rezultate analize regionalne razvijenosti u novoj Strategiji regionalnog razvoja Republike Srbije 2025–2030, vratimo se u 1886. godinu, kada je kroz Leskovac prošla železnica, čime je grad postao deo putne arterije Beograd–Niš–Solun. Godinu dana ranije firma „Antonije Popović i Ko.” dobila je od Ministarstva narodne privrede takozvane povlastice za izgradnju prve fabrike gajtana – bio je to početak razvoja tekstilne industrije u Srbiji. Na kom se geostrateškom i društvenom raskršću, vek i po kasnije, nalazi Leskovac? Skoro na istom, samo što je tada Leskovac bio na početku industrijalizacije i što je postao balkanski lider tekstilne proizvodnje, a sada je pred izazovom reindustrijalizacije. Srbija je tada bila i sada se nalazi na sličnom spoljnopolitičkom raskršću. Tada je Srbija, po odredbama Berlinskog kongresa 1878. godine, uz sticanje nezavisnosti i proširenje teritorije bila u obavezi da izgradi železničku prugu, „kako prema Austro-Ugarskoj tako i prema društvu za eksploataciju železnica u jevropskoj Turskoj“. Obaveza Srbije je bila da izgradi prugu za tri godine, a koncesija za regulisanje ovih pitanja zaključena je „odmah posle potpisa ovog ugovora između Austro–Ugarske, Porte, Srbije i, u granicama svoje kompetentnosti, kneževine Bugarske“ (Srpske Novine, br. 177 od 10. avgusta 1878). Opoziciona radikalska štampa je, u svom maniru, o zajmu za železnicu slikovito pisala: „Osvanula je crna nedelja mučeničkom srpskom narodu (...) Vampir je zabo svoje kandže u meso žrtve svoje i od današnjeg dana počeo da siše krv i srž iz kostiju našeg napaćenog naroda“ (Samouprava, br. 113, 3.8.1882). U istom gradu Berlinu, posle stočetrdeset i šest godina 14. oktobra 2024. godine, održan je 10. jubilarni Samit Berlinskog procesa posvećen regionalnoj saradnji i zajedničkom regionalnom tržištu, Zelenoj agendi (ekološkim pitanjima), povezivanju i energetici država Zapadnog Balkana. Premijeri vlada ovih država, u prisustvu nemačkog kancelara i predsednice Evropske komisije, potpisali su Deklaraciju podrške Akcionom planu za zajedničko regionalno tržište. Istovremeno, Evropska komisija je usvojila novi Plan rasta za Zapadni Balkan u cilju isticanja nekih od prednosti članstva u regionu pre pristupanja EU. Za ostvarivanje ovog cilja, predložen je novi Instrument pomoći reformama i rastu za Zapadni Balkan u iznosu od 6 milijardi evra za period 2024-2027. Plaćanja će biti izvršena tek nakon ispunjenja dogovorenih reformi. Srbija je usvojila Reformsku agendu koja identifikuje niz reformskih koraka koji treba da budu implementirani do kraja 2027. godine. Uspeh reformi otvoriće priliv sredstava u iznosu od 1,58 milijardi evra, koja će biti isplaćena kao direktna podrška budžetu i za infrastrukturne projekte putem Investicionog okvira za Zapadni Balkan.

Očigledno je geopolitičko raskršće isto, glavni koridor je ostao isti još od vremena Via Militaris, finansiranje infrastrukture je iz istih fondova i zasnovano je na preduslovima „dogovorenih reformi”. Samo je pitanje da li se današnji političari i menadžeri odlikuju osobinama leskovačkih fabrikanata sa početka naše priče. Kako smo citirali, to su bili „vrlo sposobni ljudi, neobično umni, jake volje i energije, koji su u svoje poslove unosili veliko trgovačko iskustvo svoga mesta, skupljano u njemu nekoliko vekova”. Danas znamo da, uprkos tome, leskovačka mančesterizacija nije uspešno završila svoju misiju modernizacije grada i da nije imala širi uticaj. Istoričar Perica Hadži-Jovančić, u studiji Evropeizacija srpskog Mančestera 1918-1941, piše da Leskovac nije mogao da funkcioniše nezavisno od okruženja i da je "grad bio samo kap evropeizacije i modernog u moru vekovima nepromenjenih odnosa na selu“ i stoga nije mogao da "emancipuje svoje ogromno seosko zaleđe“, tako da će, kako navodi "taj neuspeh stići na naplatu kasnije“. Ovo je veoma rašireno gledište. Međutim, drugi pristup razmatranju može početi i ovako. Kada su svojevremeno kritikovali predsednika srpske vlade Nikolu Pašića da se ne ponaša parlamentarno, da radi i govori stvari koje lord Gledston nikada ne bi, on je odgovorio: „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston”. Sa takvog polazišta izjednačavanja vrednosti, Laza Teokarević je bio veći balkanski Henri Ford nego što je Nikola Pašić bio balkanski lord Gledston. Na sistemu vrednosti prvoga je izvršena mančesterizacija Leskovca. Zašto se nije nastavila i održala?

Odgovoru na ovo pitanje, o osnovnim uzrocima zbog kojih zemlje i narodi propadaju ili uspevaju, bavili su se mnogi. Upravo je Nobelova memorijalna nagrada za ekonomiju za 2024. godinu dodeljena trojici naučnika za istraživanje razlika u prosperitetu među nacijama tako što su inovativnim empirijskim pristupom „pokazali važnost društvenih institucija za prosperitet jedne zemlje“. Jedan od laureata, Daron Acemoglu, profesor ekonomije na američkom institutu MIT, u autorskom članku je napisao da su današnji informatički milijarderi digitalnog doba – Bil Gejts, Mark Zakerberg i Ilon Mask – ne samo najbogatiji ljudi u istoriji čovečanstva, oni su „preduzetnički geniji koji pokazuju jedinstvene nivoe kreativnosti, smelosti, predviđanja i stručnosti“. Koliko ćemo mi čekati na balkanskog Bila Gejtsa da stvori informatički megagigant u Leskovcu? Dugo, a šanse će se uvećavati ukoliko se budu sustizali najprosperitetniji smanjivanjem jaza – pre svega smanjivanjem razlika u institucijama društva.

Kraj