Priroda posla kojim se bavim omogućila mi je da u proteklih nekoliko godina upoznam puno različitih ljudi, karaktera i ličnosti. Imao sam tu sreću i čast da većina njih budu vrhunski intelektualci u svojim oblastima.

Tako sam nedavno, sasvim slučajno, završio u društvu dvojice istoričara. Jedan je doktorand na Filozofskom fakultetu UB, a drugi je svoje školovanje nastavio u inostranstvu. Dakle, mladi ljudi prepuni znanja, ali i elana da se to znanje na što bolji način i na što više mesta prezentuje u najboljem svetlu. Priča je vrlo brzo, a posle nekoliko tura piva marke „Heineken”, prešla u sferu politike i istorije.

Osim studentskih protesta, kao najaktuelnije dnevno-političke teme, na sto je vrlo brzo došlo pitanje Kosova i Metohije. U Srbiji, čini se, već vekovima niti jedan susret ne može da prođe bez potezanja te teme.

Čula su se raznorazna mišljenja, iskazao se ceo dijapazon rešenja pitanja naše južne pokrajine, ali je najupečatljivije bilo insistiranje jednog od istoričara da Kosovo defakto jeste izgubljeno. Kao nekom ko sebe smatra Srbinom i rodoljubom, obično me poprilično iznervira insistiranje na toj tezi. Sada su stvari bile drugačije.

Sagovornik je vrlo smireno i spokojno davao argumente u odbranu svog izlaganja. Govorio je istorijske podatke o rasprostranjenosti arnautskog/albanskog stanovništva pre Srpsko-turskih ratova iz osme decenije devetnaestog veka. Zastupao je mišljenje da je Kosovo izgubljeno još u formiranju Kraljevine SHS, a u svetlu toga je uzet stav Dragiše Vasića o državnom aparatu na Kosovu i Metohiji tokom dvadesetih godina prošlog veka.

Priča se nastavila dalje, a ja nisam imao snage da ulazim u dublju raspravu. Jasno je da istoričari, gotovo svi, jer je istorija takva nauka, sebi postavljaju pitanja „kada?” i „kako?”, a nikada „zašto?”. Zbog takvog pogleda na svet oni najbolje i najtrezvenije u društvu tumače stvari onakvim kakve jesu spolja, ali usled tog silnog znanja činjenica, izmače im celokupna slika, izmače im izučavanje stvari iznutra, izučavanje suštine.

Stoga, istoričare uvek treba posmatrati kao riznicu znanja i informacija, a vrlo retko kao vođe, vodiče, mentore. Ipak, ovaj izučavalac prošlosti ostavio je na mene jak utisak. Iako sam znao da Kosovo ne sme biti izgubljeno, možda sam po prvi put u životu zapitao sebe, da li većina mladih intelektualaca vidi sliku na isti način? Da li se mladež pomirila sa stanjem na terenu? Da li je zaista sve izgubljeno?

Odgovor mi se, bar donekle, kazao sam, a osećao sam da ću ga pronaći četrdesetak kilometara severno od Leskovca.

NIŠ PRVOG MARTA

Postoji nešto kod mislećeg bića što ga odvaja od mase, nešto zbog čega mu se masa gadi. Hese na primer, vešto izbegava termin mase, već ga menja pojmom građanstva ili građanštine. Pod tom rečju on obuhvata veliki skup ljudi koji isto misle, imaju iste navike, identične ukuse, i naposletku, vrlo slične živote.

Stoga, možemo zaključiti da misleća individua želi po svaku cenu da izbegne istost, identičnost, te da sama slobodna misao jeste težnja ka posebnošću. Ipak, neki to mogu da tumače kao egocentričnost, jer ako u toj želji za iskazivanjem individualizma sebe postavimo kao moralnog sudiju, i sebi pripišemo ulogu veću od uloge običnog čoveka, individualizam prelazi u obraziju i idiotizam.

Kako onda razlikovati intelektualnu individuu od idiota?

Idiot je sveznajuća figura, on „prozreva” sve i njemu je masa odbojna, ne zbog obrazaca unutar mase, već zbog potrebe da bude iznad i izvan mase. S druge strane, intelektualac ispituje masu, ispituje procese unutar mase i na osnovu ispitivanja zaključuje da li vredi podržati masu ili čak ući u određenu skupinu ljudi i delovati unutar nje. Dakle, intelektualac ne odbacuje masu odmah po njenom rađanju.

Tu dolazimo do dva ključna problema studentskih protesta.

Prvi je nastao u samom začetku, kada su studenti stvorili atmosferu Jakobinske diktature po sistemu – ko nije za nas, protiv nas je! U tom opštem ludilu intelektualci nisu mogli da se odvoje od idiota, pa su mnogi na kratko zamenili uloge.

Drugi problem uočljiv je tek kada se ode na lice mesta. On se ogleda u nedostatku zbirnog mesta. Na protestima održanim u Nišu, a verujem i u drugim gradovima, reka ljudi je tumarala levo i desno, napred i nazad i nismo uspeli da se okupimo ni oko čega. Jedina sabornost desila se tokom petnaestominutnog pomena žrtvama stradalim u Novom Sadu.

Unutar ovog problematičnog mesta nalazi se jedno potencijalno ozbiljno seme razdora – nepostojanje jedinstvene poruke i ideje oko koje se narod okuplja. Do sada su se u ovih nekoliko meseci iskristalisale dve jasne ideje. Prva, oko koje se okupila glasna manjina studenata, insistira na „normalosti države”, zalaže se za „rad institucija”, kao da im je parole smišljala Latinka Perović lično. Upravo oni stavljaju u prve redove zastave „Otpora”, crvenih šaka,... Nazovimo ovu grupu – Normalisti.

Druga ideja okuplja veliku većinu građana i studenata, doduše nešto tišu, ali postojanu i istrajnu. Ova ideja osim ispunjenja četiri zahteva, što je čini se, svima zajednički sadržalac, insistira na činjenici da glavni problem ovog društva jeste urušavanje ne samo institucija, već i kompletne državnosti Republike Srbije u proteklih dvadeset i pet godina, a koja je potpuno sprovedena na Kosovu i Metohiji. Centralno mesto ove ideje zauzimaju patriotizam i porodične vrednosti oličene ne samo putem vere pravoslavne, nego i putem svih tradicionalnih veroispovesti (primer studenata iz Novog Pazara koji su svoj sveti mesec dočekali upravo u Nišu). Nazvaćemo ovu grupu – Patriotske snage.

U narednim mesecima ostaje nam da vidimo koja će ideja pobediti i prevagnuti. Jasno je da samo drugopomenuta ima izgleda da uspe.

Zaključak ovog dela teksta može se svesti na kratku, ali poučnu priču o ptici i požaru, koju je jednom prilikom ispričao sveštenik Predrag Popović, a koja glasi:

„Čoveku se zapali kuća, a dva goluba stoje na grani i gledaju. Jedan ode, uze u kljun malo vode, te prospe na taj požar i vrati se na svoje mesto.

Pa ga pita drugi – Što to radiš šta to ima smisla? Ti u svoj kljun ne možeš da staviš više od dve kapi vode, a to ne znači ništa, ne možeš da ugasiš požar! –

Odgovara prvi – Dobro, ali nek se zna na čijoj sam strani bio, nek se zna moj stav,...”

Koliko god nam se nesviđali određeni simboli i koliko god bili nemoćni da utičemo na ishod situacije, ne smemo sebi, kao pojedincima, dozvoliti Danteovsku neutralnost u ovako kriznim vremenima.

„SAMO DA RATA NE BUDE”

U drugi deo ovog teksta savršeno se uklapa naslov pesme Đorđa Balaševića (nekadašnjeg dežurnog srbomrsca), čija druga pesma „Živeti slobodno”, vaskrsava kod omladine koja želi da živi u „normalnom sistemu”. Ovde je takođe potrebno vratiti se na uvodni deo teksta i moju diskusiju sa istoričarima.

Celokupna argumentacija o gubljenju Kosova i Metohije tokom decenija, iznošena je u kontekstu izbegavanja nekog budućeg rata i krvoprolića, te očuvanja mira. Nijedan normalan čovek, osoba pri zdravoj pameti ne priželjkuje rat, ali se pri izgovaranju misli da Kosovo treba predati ili podeliti, ne postavlja pitanje, da li bi se time rat izbegao ili samo odložio?

Aspiracije velikoalbanskih terorista ne završavaju se u Kosovskoj Mitrovici ili Gnjilanu, već one dosežu sve do Niša, pa i Kruševca. Stoga, može biti donekle razumljivo da takvo što izgovori neka samoživa karikatura iz Beograda, ali da takav stav ima čovek iz Leskovca, kome se KiM nalazi na svega pedesetak kilometara od kuće, samoubilačka je misao.

Međutim, debata sa takvom ličnošću pomogla mi je da shvatim profil jednog Normaliste. Normalista je inteligentan čovek, čovek koji svoje stavove gradi na konkretnim činjenicama, ali nažalost ne želi da vidi mogućnost promene tih činjenica. Njemu je sadašnjost svetinja, prošlost podatak i brojka, a o budućnosti će se brinuti kada ona postane sadašnjost.

S druge strane, pripadnici Patriotskih snaga ne posmatraju vreme na taj način, jer u njihovoj svesti najbitnije mesto zauzima postojanje univerzalnih svetih mesta, zaveta i mita.

I jedne i druge trenutno vezuje duboki osećaj nepravde i nezadovoljstva sistemom u kojem žive i zato uspevaju da marširaju rame uz rame i budu jedinstveni. Jedinstvenošću su uspeli mnogo toga. Pre svega, kako to sjajno primećuje Nemanja Dević, vratili su svojim mukotrpnim pešačenjima, podvig kao pojam u svest svih građana. Podvig jeste suština hrišćanstva.

Takođe, u potpunosti su uklonili mesni i jezički rasizam, koji je u Srbiji već decenijama bio negovan.

Ali, predstoji najveći izazov – opstanak jedinstva. Nije potrebno Normaliste odvojiti, potrebno je predočiti im bitnost univerzalnih vrednosti i zavetnih mesta. Potrebno je asimilovati ih bar do one granice da im ne smeta većinska borba za očuvanje srpskog identiteta i Kosova i Metohije. Neophodno je da konačno shvate da suprotnost miru nije rat, već je to nemir i nespokoj, a svima je jasno da njihovi sunarodnici na KiM već godinama žive u nespokoju. Dakle, poziv za očuvanje mira ne može da postoji, jer mira jednostavno nema.

Ipak, ima nečega drugog – ima nade!

Da nade ima, i da je proces pripajanja počeo, pokazla nam je Niška tvrđava prošle subote. Na vrhu kapije građevine iz osamnaestog veka prikazana je fantastična slika. Na desnoj kupoli stajao je moderno obučen mladić sa upaljenom bakljom u jednoj, a srpskom trobojkom u drugoj ruci. Na levoj, mladić obučen u narodnu nošnju vijorio je barjak sa slikom presvetog Cara Lazara. Kao centralna figura isticao se hristoliki student koji je satima nepomično klečao i uzdizao krst iznad svoje glave.

Nije postojala osoba koja je toj slici jedinstva i trojstva našla manu, i to je pozitivan signal.

Za zatvaranje ove kratke priče, osvrnućemo se na reči najvećeg – Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Aristotel je govorio kako mu je drag Platon, ali mu je draža istina, a od tih dana do dana današnjega filozofija i književnost nisu ništa drugo do potraga za istinom.

O istini je F. M. Dostojevski govorio ovako:

„Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom.

Bez Hrista sve odjednom postaje odvratno i grešno. Pokažite mi nešto bolje od Hrista!”

Ovi višemesečni protesti naizgled nemaju nikakve veze sa srpskim identitetom i Kosovom i Metohijom, ali ko god tako misli, greši.

Svaki srpski protest, svaka srpska revolucija i ustanak, mora sebe ukoreniti u Kosovskom mitu i Svetosavlju. U suprotnom, srpska revolucija je osuđena na propast, jer šta svet postaje bez Hrista, to Srbija postaje bez Kosova i Metohije – odvratna i grešna!