Pojava masovnih medija, društvenih mreža, široke dostupnosti sadržaja svim stanovnicima planete, dogodila se još početkom dvadeset i prvog veka. „Facebook“, primera radi, kao još uvek najuticajnija korporacija na tom polju, osnovan je 2004. godine. Međutim, u prvoj decenije ili deceniji i po svog postojanja, ideja društvenih mreža nije se mnogo pomerila od svoje prvobitne zamisli povezivanje ljudi širom sveta.
Od pandemije korona virusa, dakle u proteklih pet godina, društvene mreže postaju poligon za ispiranje mozgova, što se najčešće i najdelotvornije ostvaruje putem kratkih video sadržaja. Mogućnost da bilo ko, bilo šta, ispriča u snimku od minut, napravila je novu pandemiju – pandemiju „stručnjaka“.
Danas zato možete videti na hiljade „profesionalaca“ koji vam govore o temama kao što su: religija, psiha, ishrana, obrazovanje,… Zajedničko im je da svi govore o svemu, ali i da su stekli popriličan krug ljudi koji im veruje, koji ih gleda i koji ih naposletku plaća. Ovaj koncept komunikacije sa širokim auditoriumom, najveći problem stvorio je ljudima koji su zaista stručni i školovani u određenoj oblasti, a posebnu štetu proživljavaju psihijatri i psihoterapeuti, jer u pomenutoj „pandemiji“ najčešća jeste pojava „gurua“.
Imali smo tu čast da o raznim temama, što društvenim, što individualnim, razgovaramo sa jednim pravim, priznatim psihoterapeutom, gospodinom Milanom Damjancem.
Počeo bih, naravno, sa Vašom strukom. Postoji uverenje kod određenog broja ljudi da psihoterapeut treba da bude lik sa „čarobnim štapićem“, koji rešava sve naše probleme. Koja je realna uloga psihoterapeuta u modernom društvu i koliki su njegovi dometi u pomoći klijentu?
Čini mi se da je uloga psihoterapije promenjena u savremenom društvu, od neke vrste upoznavanja sebe i građenja kapaciteta, za ljubav, za bol, za izdržavanje i teških i lakih emocija, te za življenje smislenog života, prešlo se na to da život treba da bude srećan. Samim tim je terapija zaista postala neka vrsta „čarobnog štapića“ koji treba da donese sreću. Terapeuti više nisu pomagači u tome, nego su oni uzori.
Terapeut se gleda kao osoba koja je savršena, koja sve zna. „Guru“, maltene. To doprinosi sve većoj popularnosti nekih terapeuta, uključujući nažalost i mene. Moja ideja je bila da edukujem javnost, ali neki ljudi su to shvatili upravo kao posao „gurua“, a ja sam daleko od savršene osobe. Imam gomilu svojih mana i ranjivosti. Imam, naravno, i neke vrline kao i svi ostali.
Dakle, uloga psihoterapeuta se menja iz uloge pomagača koji su radili sa osobama koje su imale teže psihičke probleme, u ulogu „sveštenika“ i „gurua“. Pominjem u više navrata „gurua“, zato što ne postoji više uloga tradicionalne religije i ideologije, već svako mora da živi sam za sebe. Ljudi se tu ne snalaze. Ne žele odgovornost, ne žele da budu krivi. Žele da im neko da „recept“. Zašto „sveštenik“ – zato što su ljudi usamljeni, sve je manje kontakta i onda im terapeut menja prijatelja.
Što se tiče dometa, oni mogu da budu korektni, ukoliko čovek traži smisao. Ukoliko čovek traži brzo rešenje svih problema, teško da će biti veliki dometi. Shodno tome dolazi do velikih razočarenja. Ipak, čini mi se da ljudi pre svega traže prijatelja, pa sve ostalo.
Psiha je često povezana sa duhovnim životom. Da li po Vašem mišljenju psiholog, terapeut, psihijatar, treba da bude duhovno prosvećena osoba, kako bi u potpunosti mogao da sagleda probleme pojedinca i društva?
Ja mislim da bi svaki terapeut trebao da poznaje: mitologiju, religiju, filozofiju, književnost, psihologiju, psihijatriju. Mislim da bi to trebalo da bude jedna interdisciplinarno obrazovana osoba, ne mora to svaki terapeut da bude, ali bi bilo idealno da je tako, pre svega da bi mogao da se pristupi ljudima iz različitih perspektiva.
Jer, doći će ljudi različitih profila, teisti, ateisti, ovakvi, onakvi. Ono što je sigurno je to da čovek, pa samim tim i terapeut, razume da je ljudima potreban smisao, a smisao života se često faktički nalazi u onim stvarima koji su van nas.
Naš glavni problem je, kako kaže jedan profesor sa Harvarda, je to što smo danas zatrpani industrijom zabave i onda nemammo kad da tražimo taj smisao. Zatrpani smo da ne bismo mislili. Imamo gomilu stvari kojima se zaokupljamo i ne brinemo o smislu, niti o tome kakav život vredi živeti. Čoveka posmatramo kao automobil. Fali ti auspuh, pa ti nije dobra guma,… Ljudma je potreban smisao i o tome treba da se priča. Potrebno je razgovarati o životu i smrti, postavljati pitanja kuda, zašto, gde, a ne da posmatramo individuu kao mehaničku stvar koja se pokvarila.
Mlada generacija, kojoj i sam pripadam, stavila je u prvi plan reč „anksioznost“. Da li smatrate da su generacije sve slabije mentalno ili su izazovi zaista toliki da se danas gotovo svaka mlada osoba izjašnjava anksioznom ili depresivnom?
Zahtevi društva su drugačiji i samim tim osoba drugačije samu sebe percipira. Mi danas ne želimo bol, muku i patnju. Niko ih normalan i ne želi, ali one jesu neodvojivi deo života i ne mogu da se izbegnu. Mi želimo da ih izbegnemo i želimo da ukinemo svaku anksioznost. Želimo da naše potrebe budu potpuno zadovoljene, da budemo srećni, apsolutno podržani u svojim ciljevima. Ono što nije valjalo u nekom prethodnom vaspitanju – „ćuti i trpi“ sa previše nametanja od strane roditelja, sada je prešlo u neku drugu krajnost, tako da je sada sve previše proizvoljno.
Što je najgore, na taj način se u potpunosti vulgarizuje društvo, po sistemu da si ili za ili protiv bilo čega. Crno-belo se razmišlja, crno-belo se misli i odatle potiče anksioznost. Nesigurno nam je radno mesto, nesiguran je život.
Život se u proteklih tridesetak godina promenio više nego za prethodnih trista. Ne znamo šta će sutra biti, nemamo nikakvo usmerenje, nema vrednosnog sistema. Na sve to postoji pritisak društva da moraš biti savršen, najbolja verzija sebe, da moraš da poznaješ samo rad i na taj način se ljudi izrabljuju do granica neprepoznatljivosti.
Praktično su ljudi anksiozni jer izbegavaju rizik i promene, već žele da iskontrolišu stvari i da sebi kreiraju savršenu sliku pod kojom spada i mir („da me ostave svi na miru“) što nije moguće. Nama su drugi ljudi postali pretnja, jer poverenja u druge ljude više nemamo i sami tim očekujemo mnogo od sebe. Zato smo anksiozni i prazni.
U kom trenurku je srpsko društvo izgubilo moralni kompas? Kako ga povratiti?
Moralni kompas uvek postoji. Postoji ipak moralni kompas koji je u interesu društva i onaj koji to nije. Nijedno društvo nije savršeno, a problem sa ovim je što je moralni kompas okenut ka profitu. To je jedna vrsta religije gde na vrhu stoje zadovoljstvo i sreća, a do nje se stiže preko profita. Sve što radiš da bi dobio profit je u redu, i onda možeš da gaziš ljude, sebe, sve da bi došao do obećanog „raja“.
U realnosti, čak i ako stigneš do tog „raja“ budeš neispunjen, a ako ne stigneš razvija se zavist, koja kasnije odlazi u neku vrstu patologije.
To ne može da se povrati bez temeljne promene kulturnog sistema. Ne može sve da se meri po profitu. Ne može da se kaže da je knjiga „Pere Perića“ bolja od knjige Dostojevskog ako je prodata u više primeraka. To je sistem koji vulgarizuje čoveka i svodi ga na robu. Zbog toga smo svi smanjili i snizili empatiju, da bi smo preživeli. Bojim se da je problem sa svim ovim taj što čitav sistem potvrđuje ideju da ti ne treba tradicionalni moralni kompas, da ne treba da brineš o drugima, jer što više brineš o drugima biće gore tebi. Sve to mora da se menja iz korena.
Kako rešiti problem „bele kuge“, te da li i koliko ona jeste posledica kolektivne (ne)svesti?
Problem „bele kuge“ je višeslojan. On ima veze sa prioritetima. Kada su prioriteti sreća i zadovoljstvo, ispašta kolektiv.
„Bela kuga“ jeste civilizacijski, ali i ekonomski problem. Čovek mora da radi da bi isplaćivao penziju starijim ljudima, na primer. Često pogrešno percipiramo ekonomiju, pa mislimo da smo sami zaradili svoju penziju, a suštinski svaka genracija zarađuje penziju za onu prethodnu. Tu vidimo da nema kolektiviteta.
Opet se vraćamo na zadovoljstvo, prazninu, nemogućnost da se uđe u odnos sa drugom osobom. Naravno, svako treba da odluči sam da li treba da ima dete ili ne. To nije nešto što može da se nametne. Ja sam čvrstog stava da svaka individua treba da odluči za sebe.
Ipak, društvene vrednosti su takve da degradiraju posao učitelja, nastavnika, profesora. Društvene vrednosti su takve da imate gomilu istraživanja kako je teško roditeljima, kako je mnogo bolje samcima. Imate, dakle, čitavo društvo koje je okenuto ka stvaranju usamljenog pojedinca, a taj usamljeni pojedinac je idealni potrošač. Tu nema rešenja dok se ne promeni logika društva koja je bazirana samo i jedino na potrošnji, gde se i deca gledaju kao roba, pa se „vaga“ da li se isplati imati decu ili ne.
Srpsko društvo je suštinski kocarsko društvo. Zašto se naš prosečni pojedinac toliko okreće igrama na sreću i kocki? Kako rešiti taj problem?
Kockarsko društvo jeste prisutno u kolonizovanim zemljama. Siromašan si, nemaš novca, imaš veliki pritisak, i onda ti kocka daje osećaj ispunjenja i radosti, a suštinski te porobljava. Najviše kockarnica ima u zemljama „drugog i trećeg sveta“. Kockarnice zapravo predstavljaju piramidalnu shemu pljačke. Novac se uzima od ljudi niže klase, obrće se kapital, i vraća se ljudima u višoj klasi.
Kockarnice ljudima daju osećaj vrednosti, zbog toga što jedino tu preuzimaju neku vrstu rizika koji daje visok nivo dopamina.
Ovo je društvo koje se bazira na smanjenoj pažnji – video od 30 sekundi, kocka, sve što mi daje brzu gratifikaciju. Sve što je spora gratifikacija, na primer čitanje knjige, ne prolazi. Čim nemamo brzu gratifikaciju stupamo u kontakt sa prazninom i postajemo depresivni. Zbog toga se ljudi kockaju.
Mi smo siromašno društvo, neregulisano, i onda je kocka svuda, jer je nezadovoljstvo svuda. To nema veze sa novcem, već sa potrebama. Potrebe su visoke. Niža klasa želi da ima što više, ali to mogu biti i deca bogatih roditelja koja se osećaju zapostavljeno u kući.
Da li ste do sada bili u Leskovcu i koliko znate o istoriji, kulturi i tradiciji našeg kraja?
Znam ponešto o Leskovcu i o kulturi kraja. Nisam bio skoro, bio sam poslednji put pre korone, tako da planiram uskoro u nekom trenutku da svratim. Hvala na pozivu i na ovom razgovoru!
