Nedavno je objavljen podatak da čovek na dnevnom nivou u 2025. godini, dobije informacija koliko je prosečno ljudsko biće do 2003. godine dobijalo za života.
Zamislite onda količinu gluposti koju naš mozak pokušava da preradi. Taj proces zaglupljivanja mase kroz enormno povećanje kvantiteta informacija, najbolje su iskoristile dnevne novine. Tabloidi nas zatrpavaju vestima, senzacionalnim naslovima, a najčešće neistinama. U čitavom tom ludilu brzine, fundamentalne nauke, fundamentalne istine, postaju zabačene.
Filozofski način razmišljanja i življenja u potpunosti biva zanemaren, pa čak i ismevan od strane društva. Zbog toga, podvig našeg današnjeg sagovornika jeste za divljenje. Filip Grbić je uspeo da sebe suštinski liši komentarisanja dnevno-političkih tračeva, a da se njegov glas, filozofski glas, još uvek daleko čuje.
Imali smo tu čast da za naš portal govori jedan ovakav intelektualac, te smo u razgovoru s njim pokušali do dođemo do nekih istina i saznanja, suštinski bitnih za opstanak našeg društva.
Profesore, nedavno ste u jednoj vašoj analizi za Novi Standard citirali Ničea koji kaže: „Filozofija se svodi na bezopasno brbljanje između akademskih staraca i dece, više niko ne živi filozofski.“ Vi predajete filozofiju, šta po Vašem mišljenju znači živeti filozofski danas? Koliko je teško biti profesor filozofije u ovom vremenu, kada je još i Niče govorio da čak i u vremenu kada je on živeo nije bilo pravih filozofa?
Karijeristi među akademskim filozofima bi verovatno ovde protestovali protiv pesimističke tendencije Vašeg pitanja. Pozvali bi se na nikad veći broj univerziteta u svetu na kojima se može steći zvanje filozofa ili bi možda rekli da izdavači svake godine objave hiljade i hiljade knjiga uvaženih profesora filozofije.
Zatim su tu i bezbrojni časopisi, zbornici sa konferencija, kao i druge publikacije. Ako brojeve uzmemo za merilo filozofske delatnosti onda je ovo verovatno najpovoljniji period u istoriji za bavljenje filozofijom. Međutim, pozivanje na brojeve u oblasti mišljenja svedoči jedino o tome da su, epohalno gledano, brojevi preuzeli vlast. Slavni fizičar Maks Plank je u svoje vreme tvrdio: „Stvarno je samo ono što se može izmeriti“. Pa ipak, nemir koji pokreće filozofsko pitanje ili oduševljenje koje izaziva filozofsko saznanje nije nešto što se može izmeriti, što ne znači da su nemir i oduševljenje neko čisto „ništa“, premda se u tom pogledu nalazimo u strašnoj oskudici.
U svojim tekstovima do detalja skenirate takozvani liberalni stil vaspitanja i kažete da je to drugo ime za odsustvo vaspitanja. Opet citirate Ničea koji je govorio, da je učtivo ime za prosečnost liberalizam. Koliko je ta prosečnost uzela danak, ne samo u našem obrazovnom sistemu, nego u društvu uopšte, i da li je moguće oporaviti se od štete koju nam je liberalizam, odnosno prosečnost nanela? Ukoliko jeste, na koji način?
Nećemo preterati ako kažemo da živimo u tiraniji prosečnosti. U svim oblastima stvaralaštva je čovekovom geniju objavljen rat. Uzvišenost je istrebljena iz arhitekture i likovnih umetnosti, osuđeni smo na život u ružnim gradovima. Lepota izraza predmet je ruganja u poeziji i prozi koje zaziru od uistinu teških tema i ne sadrže ništa više od ukoričene tlapnje čijoj nesnosnoj buci su izloženi oni koji provode vreme na društvenim mrežama.
U isto vreme, takozvani humanisti, u udobnoj zavetrini svojih poslova po fakultetima i institutima, pišu beskrvne traktate u prilog gluposti i ružnoći čime se udvaraju rulji, tom najsurovijem od svih gospodara. Liberalizam je tehnologija kojom rulja upravlja društvom i stara se o tome da zatre svoje izazivače pre nego postanu opasni po nju. Biti opasan, ne činiti zlo, na svim mestima, kako javnim tako privatnim, zastupati ono što je istinito i lepo – to je zadatak za pravdoljubive ljude. Najopasniji ste onda kada se neumorno borite protiv prosečnosti u sebi. Tako se raspoznaju istinski obrazovani ljudi.
U Vašim tekstovima objašnjavate da je radoznalost samo taština. S druge strane, za čitanje kažete da je vid isposništva neuporedivo delotvornije od uzdržavanja u hrani, pod uslovom da ne čitamo pobuđeni voljom za sveznadarstvom. Kako kroz čitanje koje nam donosi nova saznanja kontrolisati samoljublje koje se neminovno javlja?
Različite su pobude koje ljude podstiču na čitanje. Ponekad čitamo zato da bi se opremili informacijama koje su nam neophodne u praktičnom životu. Recimo, ako čitam knjigu u kojoj se autor bavi delotvornim tehnikama u oblasti bilingvalne nastave, onda je moj interes čisto praktičan, pošto me ta problematika zanima kao direktora jedne škole.
Ono za šta sam oduvek bio nesposoban jeste čitanje pobuđeno željom za razonodom. S knjigama se nikad nisam odmarao, samim tim izbegavao sam štivo koje obećava odmor i razonodu. Čitanje shvatam kao priliku za razumevanje. U radoznalosti nam je sve jednako dostupno i jednako beznačajno. S druge strane, razumeti nešto možemo samo ako o tome mislimo, ako se za to brinemo i u krajnjoj liniji ako je to nešto što volimo. Volja za razumevanjem u duhovnom pogledu nadmašuje kako praktične interese koje nameće svakodnevni život, tako još više i običnu radoznalost koja večito patrolira na površini stvari.
Uloga SPC-a u očuvanju državnog i narodnog suvereniteta kroz istoriju je nemerljiva. Kako vidite ulogu Srpske crkve danas, i kolika je njena odgovornost za vladavinu prosečnosti o kojoj smo već govorili?
Politička previranja su, po ko zna koji put, obelodanila iskrivljene predstave o ulozi i smislu postojanja crkve u društvu. Duhovni život za koji je zadužena Srpska pravoslavna crkva odvija se na drugoj ravni u odnosu na ravan dnevnopolitičkih interesa i sukoba. Zapadne crkve mogu da nam posluže kao opomena za to šta se događa kada duhovnički stalež počne da udovoljava proizvoljnim i promenljivim ukusima vremena.
Zašto misa kad je rok koncert očigledno savremeniji i komunikativniji vid zajedništva? Čemu molitvena koncentracija na reči Apostola kad možemo slušati homiliju o specijalnom statusu transrodnih osoba u Božanskom Domostroju? Izvorno hrišćanstvo – pravoslavlje – upravo u takvom istorijskom kontekstu zadobija poverenje onih koji imaju uši da čuju. Liturgija nije besplatan koncert niti zamena za psihoterapiju. Misija crkve sastoji se u evangelizaciji, a ona se ne može postići bez vernosti Svetom Pismu, svetootačkom predanju i hiljadugodišnjem poretku crkve. U svetu u kojem se sve stalno menja, vernici u crkvi stiču predukus večnog blaženstva. Presudan teološki značaj ima ovaj pravoslavni egipticizam! Bogosluženje, slikarstvo, pojanje, arhitektura i način života ostaju nepromenljivi u ime spasenja, a ne zato što crkveni velikodostojnici pokušavaju da rekreiraju istorijsku veličinu Vizantije, kao što to zlonamerni tvrde.
Za kraj, citiraću jednog leskovačkog intelektualca, pisca i lekara između dva svetska rata, Žaka Konfina: „Zbog narečja su nam sumnjičali srpstvo, zbog naših navika i reda, poricali su nam vrednosti kao ljudi. Učeći nas padežima, ubijali su nam misao, zaboravljajući da je misao jača od padeža. Ubijali su nam samopouzdanje. Podsemavajući se našim navikama ništili nam tradiciju.“ Neću Vas pitati da li ste bili u Leskovcu, nego da li ste kao rođeni Beograđanin svesni štetnosti Beogradizacije Srbije i metropolizacije Beograda, odnosno štetnosti tih procesa po srpsku državu koja se zbog toga svodi samo na servis, a Srbi kao što upozorava Slobodan Vladušić, na biočestice?
Lep citat. Poznajem ljude koji potenciranjem svoje pismenosti i gramatičke učenosti prikrivaju svoje misaono siromaštvo. Tome su naročito skloni nastavnici srpskog jezika i književnosti. U vezi s tim, moj omiljeni religiozni pisac, Fridrih Niče, je veoma rano primetio da se u školama maternji jezik predaje kao da je mrtav jezik. Učimo decu kako da analiziraju formu živog jezika ponašajući se prema njemu kao da je mrtav organizam u kabinetu za anatomiju.
Valjalo bi okušati se u govoru, usmenom i pismenom, osetiti otpor jezika, iskusiti njegovu moć da istovremeno otkriva i skriva. Bez obzira na to što Despota Stefana smatram najtalentovanijim srpskim vladarem, ipak bih podržao predlog da se prestonica vrati u Kragujevac. Kako iz bezbednosnih, tako i iz ekonomskih, odnosno kulturnih razloga. Gotovo da nema mesta u unutrašnjosti Srbije u kojem nisam sreo ljude koji su me oduševili svojom pameću i dobrotom. Prava je šteta što mi nismo jedna od onih srećnih zemalja s razvijenom železnicom pa da možemo da živimo daleko od prenaseljenih urbanih centara, čak i onda kada nas profesionalne obaveze vezuju za ta mesta.
