Na samo petnaestak kilometara južno od Leskovca nalazi se prelepa, simpatična varoš po imenu Vučje.
Danas poznato po kanjonu reke Vučjanke, hidroelektrani iz 1903. godine i Skobaljićgradu, Vučje, podno Kukavice, nekada je bila varoš koja je imala više radnika nego stanovnika. Između dva svetska rata Vučje je paralelno sa Leskovcem proživljavalo svoje zlatno doba.
Danas, ogromni zapušteni kombinati i sale svedoče o nekom srećnijem vremenu, a svu raskoš tog doba prikazuje jedna oronula vila u samom centru mesta. Tu vilu izgradili su čuveni Teokarevići.
Ove Leskovačke subote donosimo priču o začetniku ove preduzetničke dinastije, gospodinu Dimitriju Miti Teokareviću.
Rođen je u Leskovcu 1848. godine. Od devete godine je radio kao sluga.
Mladi Mita je imao ogromnu želju za školovanjem, ali teško detinjstvo nije mu omogućilo tako nešto. Ipak, bistar um je našao svoj put. Od svoje četrnaeste godine radi kod poznatog preduzetnika Tonke Popovića. Sudbina je htela da Tonka i Mita ožene dve sestre, te postanu pašenog.
Usled te veze, Popović i Teokarević sa još trojicom ortaka osnovali su prvo leskovačko preduzeće za proizvodnju gajtana 1884. godine.
Njegov kvalitetan rad i dobar odnos prema radnicima, oslikavali su se na njegov status u društvu. Leskovčani su ga u više navrata birali za predsednika opštine, ali i za narodnog poslanika, što dovoljno govori koliko je bio voljen u narodu.
Mita Teokarević je širinu i čovekoljublje, uprkos bogatstvu, pokazao i kroz porodicu. Sa suprugom Vasilijom izrodio je devetoro dece, tri sina i šest kćeri.
Ono što je njemu bilo uskraćeno u detinjstvu, to je Teokarević obezbedio svojim sinovima na najvišem nivou – obrazovanje. Vlada, Laza i Slavko školovali su se po najprestižnijim univerzitetima u Engleskoj i Francuskoj. Ipak, posle školovanja se vraćaju u Srbiju, i nastavljaju očev posao.
Zajedno otvaraju fabriku u Paraćinu (1921) i u Vučju (1933), koje postaju jedne od najvećih na Balkanu.
Kažu da su deca ogledalo roditelja. Zamislite onda kakav je čovek bio Mita Teokarević, kada biografije i uspehe njegove dece ne bi mogli da opišemo ni u deset tekstova.
Ovde ćemo izdvojiti da su Dimitrijevi sinovi izgradili sa svojom majkom, posle očeve smrti 1931. godine, zadužbinu u Vučju. Crkva posvećena Rođenju Svetog Jovana Krstitelja završena je 1938. godine, a i dalje krasi ovo mesto.
Teokarevići su takođe, između ostalog, napravili nacrt za velelepnu palatu na mestu današnje „Beograđanke“ u našoj prestonici, ali je izgradnju osujetio Drugi svetski rat.
Nakon završetka rata Teokarevići su uhapšeni. Štof koji je mogao da se kupi u svim evropskim prestonicama, koji je bio simbol prestiža, umalo da im dođe glave, jer je nemačka kompanija „Hugo Boss“ od štofa koji je stizao iz Vučja pravila uniforme za naciste.
Zbog „saradnje sa okupatorima“ osuđeni su na smrt, ali su svoje živote otkupili australijskom vunom, rezervama od četiri miliona kilograma. Kazna je preinačena na desetogodišnju robiju. Vučjanci pamte da je Lazar Teokarević Vučje posetio samo još jednom, 1955. godine. Nekako, saznavši da dolazi, radnici su zaustavili proizvodnju i svečano obučeni grlili su ga i sa suzama ljubili mu ruke. Šezdesetih godina delegaciji leskovačkih privrednika Tito je pričao da je on lično naredio da se Teokarevići puste.
- Lazar je uspeo da ode u Pariz, a potom u Južnu Ameriku. Poginuo je 1985. u Nici. Nešto kasnije u saobraćajnoj nesreći život gubi i njegov sin jedinac Miodrag i tako se gasi Lazina kuća daleko od rodnog kraja.
Život Dimitrija Teokarevića uči nas da je upornošću i radom sve moguće, ali i da je porodica najbitnija. Ukoliko ulažemo u svoje potomstvo i ukoliko svojoj deci „dajemo krila“ kako bi nas nadmašila, samo nebo je granica.
Ipak, sudbina Mitine porodice vraća nas na jedan jezivi period naše istorije koji ne smemo dozvoliti da se ponovi. To je period kada su ljudi ubijani i osuđivani samo zato što su znali više i bolje, samo zato što su bili iznad proseka. Međutim, bez obzira na tragičnu sudbinu Teokarevića, pa i čitavog srpskog naroda, istorija se uvek postara da se imena dželata, imena osuđivača, imena tih malih ljudi nikada ne zapamte, a da ime velikana zauvek živi u našem sećanju.
