Ono što definiše jedan grad, jedno mesto, jednu sredinu jeste postojanje kvalitetnog medija, kvalitetnog glasila. Mnogi će reći da postojanje medija postoji oduvek samo u propagandnoj svrsi. To u većini slučaja i jeste istina, međutim kada se posla lati čovek koji u sebi nosi do tada neviđen duh prosvetiteljstva, propaganda lako moze da preraste u kultni dnevnik vredan svakog divljenja. Nedeljnik “Leskovački glasnik” (1921-1941) najznačajniji je medij u međuratnom periodu za područje Leskovca i njegove najšire okoline. U situaciji kada je više od polovine stanovništva nepismeno tiraž ovog glasila dostizao je i do 2000 primeraka što dovoljno govori o njegovom uticaju. Osnovan je kao marketinška podrška leskovačkoj industriji pa su ga zato finansirali braća Ilić Mumdžije. Dve godine nakon osnivanja Kostin unuk Tihomir Ilić, koji je bio formalni vlasnik, prepušta list trgovačkoj omladini Leskovca. Informacija koja je najbitnija za našu današnju priču jeste ta da je gotovo čitavih 20 godina postojanja glavni urednik bio legendarni i kultni Sreten Dinić.

Sreten Dinić nije Leskovčanin, rođen je u Velikom Šiljegovcu 3. novembra 1875. godine, ali je po dolasku u Leskovac 1913. kako piše Nikolaj Timčenko „osetio neku čvrstu unutarnju povezanost sa ljudima ovog grada i njegovim duhom“. Dinić nije napuštao Leskovac sve do svoje smrti 1949. i sve svoje snage upotrebio je neumorno i iskreno nastojeći da unapredi život Leskovca i Leskovčana u svakom pogledu i na svim nivoima. Prosvetni radnik po struci, Dinić je ustvari bio prosvetitelj po vokaciji. Svoju profesiju nije shvatao kao dužnost koja se obavlja za platu, već kao misiju koju treba da vrši svaki čovek sa svešću o svom ljudskom pozvanju. O mnogobrojnim aktivnostima Sretena Dinića, kojih se nije prihvatao zato što je to shvatao kao zaduženje, već kao prirodan impuls, neku vrstu svoje organske potrebe da se angažuje kao što diše, korača i spava, pisao je i već pomenuti Dragoljub Trajković u svojoj knjizi o njemu. Dinić je osnivao zadruge, otvarao škole, učestvovao u osnivanju narodnog univerziteta, pozorišta, biblioteke, bio član uprave takozvane Građanske kasine, istupao kao predavač po raznim skupovima, obrađivao problematiku raspadanja porodičnih i osnivanja zemljoradničkih zadruga. Dinić je pisao o predmetima u vezi sa narodnim prosvećivanjem ili vaspitanjem omladine, u svojim spisima borio se protiv praznoverica, alkoholizma ili lažne obrazovanosti. Pisao je o borbi leskovačkih đuvečlija protiv kupališta i čamaca na gradskoj reci ... Pri tome u svim raznovrsnim radovima i spisima Dinić je uvek bio narodni učitelj i prosvetitelj, kulturni radnik, vaspitač omladine i odraslih.  Dinić je prema Trajkoviću bio iskren prijatelj svoga naroda naročito „prostog“. Njemu je bila strana svaka demagogija i on nije pripadao nijednoj političkoj stranci, apolitičnost je zaista jedno od svojstava Sretena Dinića. Ali Dinić nije skrivao svoju privrženost carskoj Rusiji i svoja antibioljševička i antikomunistička raspoloženja što je došlo do izražaja u većem broju njegovih sopstvenih članaka i članaka drugih saradnika „Leskovačkog glasnika“ među kojima je bilo i dosta ruskih emigranata.

Ono što karakteriše rad i ličnost, shvatanja i životnu filozofiju Sretena Dinića jeste pre svega njegovo apsolutno opredeljenje za rad, za narod i narodno prosvećivanje. Dokaz za to je i njegovo posleratno angažovanje. On učestvuje u pripremama za opremanje i otvaranje Narodnog muzeja 1948. godine, a čak i izvesno vreme, iako iznemogao od starosti, vrši dužnost upravnika Muzeja. Dakle, može se slobodno reći da nije bilo poduhvata u kulturi u kojima on nije učestvovao, a podjednako je bio i prosvetni i javni radnik, književnik i novinar. Sve sa ciljem požrtvovanog prosvećivanja Leskovčana. U tu svrhu prvenstveno, Dinić se bavio i novinarstvom- njegovi mnogobrojni članci su više moralne i praktične pouke nego informacije. On mnogo više komentariše, nego što obaveštava, imajući u vidu uvek pouku  moralista i moralisanje kao svrhu svog delovanja i kao pravu potrebu čitaoca kome se obraća. Iako je pisao pesme, pripovetke, drame, Dinićeva publicistička delatnost znatno je obimnija čijim analiziranjem se mogu spoznati i njegova politička opredeljenja. Ona su došla do izražaja naročito u napisima koje je objavljivao u „Leskovačkom glasniku“ u kome on pokazuje, kao što je već napisano, velike simpatije prema caru mučeniku Nikolaju drugom i ruskim emigrantima. Dinić se sasvim decidirano i negativno izražavao o boljševičkoj vlasti . U broju od 20. avgusta 1938. godine „Leskovački glasnik“ je na prvoj strani pod karakterističnim  naslovom „Sve bliže ka ostvarenju ideje o kanonizaciji ruskog cara Nikolaja drugog“ preštampao članak poslednjeg srpskog poslanika na ruskom dvoru dr Miroslava Spalajkovića sa vrlo zaniljivim uvodnim tekstom kao objašnjenjem. U tom tekstu se podseća da su Leskovčani još pre sedam godina predložili da se car Nikolja proglasi za sveca i da je taj predlog sa velikim simpatijama bio primljen u čitavom svetu i da je Čeda Mijatović iz Londona, naročitim člankom u beogradskom „Vremenu“ čestitao taj gest čestitih Leskovčana. Naši ljudi uviđali su da je to opravdan predlog, ali da vreme još nije sazrelo za njegovo ostvarenje. U uvodniku Dinić takav stav osuđuje oporim rečima „kao da je proglašenje jednog zaslužnog cara za sveca iziskivalo promenu državnih granica. Jer lakše je bilo ubiti cara nego li ga proglasiti za sveca“.

Dinić je za sve u Leskovcu bio čika Sreta koji je u svemu, kako piše Timčenko, odgovarao leskovačkom shvatanju ideala: skromnost, običnost, marljivost, odanost, populističkom shvatanju kulture kao nečega,,što je dobro, ali što ne obavezuje na radikalne i nagle promene i reformističkom shvatanje kulture kao bitnom novom stilu života.

Dinić nije bio revolucionar pogotovo su mu bile strane ideje levo orjentisnih spasilaca sveta. Jednom rečju u Diniću je leskovačka javnost oličena i u takozvanoj čaršiji imala čoveka koji je odgovarao njenom, u osnovi, lenjom duhu. Dinić je u Leskovčanima video ćifte, ali ih zbog toga nije prezirao, već je samo želeo da ih popravi. U tome nije grešio jer lenji duh je onaj društveni fenomen koji nema ništa protiv kulture, ali koji ne želi da trpi zbog nje i ne usvaja radikalne uslove nemirnog,  iracionalnog, stalnim promenama sklonog stvaralačkog duha. Lenji duh zahteva kulturu u blagim dozama, kulturu koja ne talasa, koja ne unosi nemir, koja u stvarnosti vidi konstantu kojoj su potrebne male doze osveženja. Ovakav kratak sažet, ali dubinski tačan opis stanja duha leskovačke čaršije koju je dao Timčenko, a koja upotpunosti važi i danas, možda i najbolje opisuje značaj koji je za Leskovac i Leskovčane imao Sreten Dinić.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Znamenite političke figure Leskovca između dva rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.