Petnaesti vek se smatra prekretnicom svetske istorije. Sredinu i sam kraj petaestog veka, svi istoričari smatraju za kraj Srednjeg veka (neki taj kraj vide u padu Carigrada 1453. a drugi u otkriću Amerike 1492.).

Ko god da je u pravu, čini se da se u tom turbulentom veku desila mnogo bitnija stvar od epohalnih osvajanja i čudesnih geografskih otkrića.

Johan Gutenberg baš tada čini stvar koja će u potpunosti promeniti običan, smrtni ljudski život. Otkrićem štamparije, knjige, znanja i spisi nisu morali ručno da se prepisuju i čuvaju s kolena na koleno. Tim otkrićem omogućeno je da običan čovek konačno može da ima pristup informacija kao nikada do tada.

U Srbiju, koja je bila više od tri i po veka pod okupacijom, ovaj izum dolazi posle oslobađanja. Odmah je istaknut značaj masovnog opismenjavanja celokupnog stanovništva. Štamparije su prvo nicale u bitnim industrijskim centrima, kao što je Leskovac nekada i bio.

Jedan od pionira na tom polju jeste Žika D. Obrenović, rođeni Nišlija, po opredeljenju i načinu života Leskovčanin.

       1894. godina je najbitnija za priču o štampariji Obrenovića. Leskovac u to doba nudi mnogo više mogućnosti od Niša i ovaj tada dvadesetogodišnjak prelazi sa svim svojim znanjem i kapitalom u prestonicu tekstila.

Prva njegova zamisao, koju je i ostvario, bila je otvaranje knjižare. Ona se nalazila u samom centru grada, odmah prekoputa čuvenog hotela „Kostić“.

Sa knjižarom je Žika u potpunosti pogodio i dobio je prostor da posao širi dalje.

Rešio je da iskoristi magacin iza svoje knjižare, te je u tu prostoriju ubacio jednu, pa zatim nekoliko štamparskih mašina koje su radile neprestano.

Posla je u prve dve godine bilo na pretek, tako da je 1896. godine odlučio da svoju povezanost sa liberalnom strankom ovekoveči u vidu lista „Leskovčanin“.

List se štampao u Obrenovićevoj radnji, a vlasnik lista bio je liberal Ljubomir Stojanović.

Stojanović je za glavnog i odgovornog urednika ovog lista postavio Trajka Vojvodića.

Jedan od bitnijih uticaja na Leskovac ovaj list ostvaruje pun vek po prvom objavljivanju. Naime, 1996. godine sasvim slučajno u Istorijskom arhivu u Nišu, istraživači dolaze do jedinog sačuvanog broja ovog lista (broj 6), u kome se navodi da je ovo književni, ekonomski i politički list.

Ovaj čudesni pronalazak podstiče trojicu Leskovčana, profesora Pravnog fakulteta u Nišu Dimitrija Kulića, Tomislava Ilića, nekadašnjeg ministra pravde i književnika Sašu Hadži Tančića, da obnove list „Leskovčanin“. U prvom, obnovljenom izdanju svoje tekstove su objavili: Milorad Pavić, David Albahari, Svetlana Velmar Janković i Zoran Ćirić.

Obnovljeni „Leskovčanin“ izlazio je sve do 2001. godine.

Vratićemo se sada na Žiku Obrenovića i njegovu štampariju. Njegova posvećenost poslu omogućila je da se u njegovoj štampariji obrađuju gotovo sve bitnije knjige iz Leskovca i okoline, a kao kruna je došlo i štampanje prvog izdanja „Leskovačkog glasnika“ 1921. godine.

Osim posla u oblasti štampe i književnosti, bio je istaknuti sokolar i dobrotvor.

Sve te vrline preporučile su ga za Orden svetog Save koji je dobio od svoje voljene Kraljevine.

Štamparija i Žika su postali jedno i zajedno su radili veoma uspešno sve do njegove smrti 1936. godine.

       Sećanje na ovog čoveka ne sme da izbledi. Obrenović je doprineo da Leskovac postane grad znanja i prosveljenja, a ne samo tekstilne industrije i roštilja.

Njegov put, energičnost i posvećenost mogu da budu putokaz za sve generacije Leskovčana koje žele da razviju posao baš u svom gradu.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.