Odlučili smo da par od 18 tekstova i video zapisa, koliko vas čeka u našem ovogodišnjem projektu, bude vezan za najznačajnije ličnosti o kojima smo već pisali.

Jedna takva ličnost je svakako i Sreten Dinić.

O ličnosti kakva je Sreten Dinić moglo bi se pisati naveliko i naširoko. Ovo je idealna prilika da se svi zajedno, uz neke dodatke o njegovom radu i životu, podsetimo ko je bio Sreten Dinić i šta je on značio za Leskovac i Leskovčane.

Sreten Dinić nije Leskovčanin, rođen je u Velikom Šiljegovcu 3. novembra 1875. godine, ali je po dolasku u Leskovac 1913. kako piše Nikolaj Timčenko „osetio neku čvrstu unutarnju povezanost sa ljudima ovog grada i njegovim duhom“. Dinić nije napuštao Leskovac sve do svoje smrti 1949. i sve svoje snage upotrebio je neumorno i iskreno nastojeći da unapredi život Leskovca i Leskovčana u svakom pogledu i na svim nivoima. Prosvetni radnik po struci, Dinić je ustvari bio prosvetitelj po vokaciji. Svoju profesiju nije shvatao kao dužnost koja se obavlja za platu, već kao misiju koju treba da vrši svaki čovek sa svešću o svom ljudskom pozvanju. O mnogobrojnim aktivnostima Sretena Dinića, kojih se nije prihvatao zato što je to shvatao kao zaduženje, već kao prirodan impuls, neku vrstu svoje organske potrebe da se angažuje kao što diše, korača i spava, pisao je i već pomenuti Dragoljub Trajković u svojoj knjizi o njemu. Dinić je osnivao zadruge, otvarao škole, učestvovao u osnivanju narodnog univerziteta, pozorišta, biblioteke, bio član uprave takozvane Građanske kasine, istupao kao predavač po raznim skupovima, obrađivao problematiku raspadanja porodičnih i osnivanja zemljoradničkih zadruga. Dinić je pisao o predmetima u vezi sa narodnim prosvećivanjem ili vaspitanjem omladine, u svojim spisima borio se protiv praznoverica, alkoholizma ili lažne obrazovanosti. Pisao je o borbi leskovačkih đuvečlija protiv kupališta i čamaca na gradskoj reci ... Pri tome u svim raznovrsnim radovima i spisima Dinić je uvek bio narodni učitelj i prosvetitelj, kulturni radnik, vaspitač omladine i odraslih.  Dinić je prema Trajkoviću bio iskren prijatelj svoga naroda naročito „prostog“. Njemu je bila strana svaka demagogija i on nije pripadao nijednoj političkoj stranci, apolitičnost je zaista jedno od svojstava Sretena Dinića. Ali Dinić nije skrivao svoju privrženost carskoj Rusiji i svoja antibioljševička i antikomunistička raspoloženja što je došlo do izražaja u većem broju njegovih sopstvenih članaka i članaka drugih saradnika „Leskovačkog glasnika“ među kojima je bilo i dosta ruskih emigranata.

Ono što karakteriše rad i ličnost, shvatanja i životnu filozofiju Sretena Dinića jeste pre svega njegovo apsolutno opredeljenje za rad, za narod i narodno prosvećivanje. Dokaz za to je i njegovo posleratno angažovanje. On učestvuje u pripremama za opremanje i otvaranje Narodnog muzeja 1948. godine, a čak i izvesno vreme, iako iznemogao od starosti, vrši dužnost upravnika Muzeja. Dakle, može se slobodno reći da nije bilo poduhvata u kulturi u kojima on nije učestvovao, a podjednako je bio i prosvetni i javni radnik, književnik i novinar. Sve sa ciljem požrtvovanog prosvećivanja Leskovčana. U tu svrhu prvenstveno, Dinić se bavio i novinarstvom- njegovi mnogobrojni članci su više moralne i praktične pouke nego informacije. On mnogo više komentariše, nego što obaveštava, imajući u vidu uvek pouku  moralista i moralisanje kao svrhu svog delovanja i kao pravu potrebu čitaoca kome se obraća. Iako je pisao pesme, pripovetke, drame, Dinićeva publicistička delatnost znatno je obimnija čijim analiziranjem se mogu spoznati i njegova politička opredeljenja. Ona su došla do izražaja naročito u napisima koje je objavljivao u „Leskovačkom glasniku“ u kome on pokazuje, kao što je već napisano, velike simpatije prema caru mučeniku Nikolaju drugom i ruskim emigrantima. Dinić se sasvim decidirano i negativno izražavao o boljševičkoj vlasti . U broju od 20. avgusta 1938. godine „Leskovački glasnik“ je na prvoj strani pod karakterističnim  naslovom „Sve bliže ka ostvarenju ideje o kanonizaciji ruskog cara Nikolaja drugog“ preštampao članak poslednjeg srpskog poslanika na ruskom dvoru dr Miroslava Spalajkovića sa vrlo zaniljivim uvodnim tekstom kao objašnjenjem. U tom tekstu se podseća da su Leskovčani još pre sedam godina predložili da se car Nikolja proglasi za sveca i da je taj predlog sa velikim simpatijama bio primljen u čitavom svetu i da je Čeda Mijatović iz Londona, naročitim člankom u beogradskom „Vremenu“ čestitao taj gest čestitih Leskovčana. Naši ljudi uviđali su da je to opravdan predlog, ali da vreme još nije sazrelo za njegovo ostvarenje. U uvodniku Dinić takav stav osuđuje oporim rečima „kao da je proglašenje jednog zaslužnog cara za sveca iziskivalo promenu državnih granica. Jer lakše je bilo ubiti cara nego li ga proglasiti za sveca“.

Dinić je za sve u Leskovcu bio čika Sreta koji je u svemu, kako piše Timčenko, odgovarao leskovačkom shvatanju ideala: skromnost, običnost, marljivost, odanost, populističkom shvatanju kulture kao nečega,,što je dobro, ali što ne obavezuje na radikalne i nagle promene i reformističkom shvatanje kulture kao bitnom novom stilu života.

Dinić nije bio revolucionar pogotovo su mu bile strane ideje levo orjentisnih spasilaca sveta. Jednom rečju u Diniću je leskovačka javnost oličena i u takozvanoj čaršiji imala čoveka koji je odgovarao njenom, u osnovi, lenjom duhu. Dinić je u Leskovčanima video ćifte, ali ih zbog toga nije prezirao, već je samo želeo da ih popravi. U tome nije grešio jer lenji duh je onaj društveni fenomen koji nema ništa protiv kulture, ali koji ne želi da trpi zbog nje i ne usvaja radikalne uslove nemirnog,  iracionalnog, stalnim promenama sklonog stvaralačkog duha. Lenji duh zahteva kulturu u blagim dozama, kulturu koja ne talasa, koja ne unosi nemir, koja u stvarnosti vidi konstantu kojoj su potrebne male doze osveženja. Ovakav kratak sažet, ali dubinski tačan opis stanja duha leskovačke čaršije koju je dao Timčenko, a koja upotpunosti važi i danas, možda i najbolje opisuje značaj koji je za Leskovac i Leskovčane imao Sreten Dinić.

Čovek sa takvom energijom, koji je između ostalog sa svojim narodom prešao Albaniju, tek posle svoje smrti dobija kritike. Valjda su tada tek smeli da mu se suprotstave. Od svega ovoga, komunistički istoričar Sergej Dimitrijević izdvaja samo njegovu komediju “Naša rabota” kao koliko toliko vredno delo i naziva ga prvim glorifikatorom leskovačkih industrijalaca. Mnogo godina je prošlo od pisanja tih istoričara i od sakrivanja prave istine o Sretenu Diniću. Sreten Dinić u Leskovcu ima malu, slepu ulicu, a da nije bilo oca Miroslava Jovanovića i njegove organizacije, spomenik Sretenu Diniću bi i dalje bio u korovu i zapušten.

Opravdanja više nema. Na nama je da se trgnemo, podignemo glas i konačno shvatimo kakvi su sve ljudi koračali našim ulicama. Ako uspemo da uvidimo njihovu veličinu, možda uspemo da im se makar malo približimo i da vratimo Leskovcu sjaj kakav je imao za vreme tih velikih ljudi.

Za sam kraj o neshvaćenosti jednog genija, pisao je i izvesni profesor Univerziteta, pedagog Radosavljević: „Da je g. Dinić rođen u Americi, njega bi sigurno pozvali da organizuje narodno prosvećivanje. U njegovoj zemlji, nažalost, ne samo što ga nisu pomagali, nego su ga često ometali sitni ljudi. Ko uzme da čita njegovu Školu života, taj je ne može lako ostaviti. Praktična mu je filosofija plemenita kao i ona u Dositeja, a ilustracije su mu kao u Pastelocija, Sokrata, Guldea, Masea i dr.“.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.