U jednom od nedavnih tekstova na našem sajtu, obrađivali smo nikad do kraja obrađenu temu i nikad do kraja ispričanu priču Kosovskog boja.

Posle tog epohalnog događaja za našu istoriju i za celokupno srpsko postojanje, došao je nažalost period ropstva pod Turcima.

Tračak svetlosti i nade u tim danima tame za naš narod, davala je svakako Srpska pravoslavna crkva. Zahvaljujući ovoj instituciji u Srba se održao mit o Nemanjićima, Svetom Savi i sačuvala se vera uprkos pritiscima osvajača.

Jednu od najznačajnijih stvari koju je naša crkva uradila, bila je očuvanje pismenosti. Prve srpske škole osnivane su u manastirima i crkvama i samo zahvaljujući predanom radu monaha i sveštenih lica, mnogi spisi, zlata vredni, sačuvani su od zaborava.

Vreme je prolazilo, ali sveštenici su i dalje ostajali bastioni pismenosti u svojim krajevima, pa je tako i u modernizovanoj Kraljevini Srbiji (kasnije SHS i Jugoslaviji), sveštenik bio ne samo crkvena već i kulturna, pa i politička figura. Primer takve jedne figure bio je prota Dragutin Đorđević.

      U Leskovcu je na svet 1907. godine 31. januara, došao Dragutin. Potiče iz gradske, leskovačke porodice. Otac mu je bio pekar, a majka domaćica i dobro je znao šta je težak rad. Da taj težak rad (u fizičkom smislu) izbegne, odlučio je da se školuje. Osnovnu i srednju školu završava u rodnom Leskovcu.

Posle svršene Gimnazije, put je sve Leskovčane morao da vodi dalje. Većina današnjih mladih Leskovčana put ka svom obrazovanju i usavršavanju vidi na severu, u Nišu, Beogradu ili Novom Sadu. Tada, Leskovac je bio znatno orijentisaniji ka jugu, odnosno Skoplju, Solunu, Bitolju,...

1928. godine Dragutin Đorđević upisuje Bogosloviju u Bitolju, a čin sveštenika dobija već 1930. godine. Za svoju prvu eparhiju dobija Crkovnicu, gde službuje šest godina, a kasnije dobija premeštaj u selo Turekovac, gde će i provesti veći deo života.

Svoju životnu ulogu, mladi Dragutin, shvatio je mnogo ozbiljnije od pukog službovanja. Bitniji posao od liturgija, venčanja, parastosa i opela, bilo mu je pisanje, skupljanje i proučavanje leskovačkog folklora tradicije i književnosti.

Znao je prota da osim tog zadatka u sadašnjosti, postoji nešto jako bitno u prošlosti. Temeljno i naučno, gde god je pronašao bilo kakav crkveni ili necrkveni zapis, opis Leskovca, bilo šta što je vezano za naš kraj, Đorđević je skupljao podatke o zapisu i skladištio ih je u svoju kolekciju. Ako imamo u vidu da je pre oslobođenja grada, kroz naš kraj prolazilo mnogo putopisaca, Leskovac možemo smatrati plodnim tlom za književnost još mnogo pre srpske slobode.

O Leskovcu su pisali putopisci kao što su Kanic, Popović i Rakić. Svi ti putopisi sačuvani su samo zahvaljujući ovom entuzijastičnom čoveku i njemu možemo da zahvalimo što imamo predstavu kako je izgledao i funkcionisao Leskovac u devetnaestom, osamnaestom veku, pa i dosta pre toga.

Sve svoje beleške, sva svoja otkrića i zapažanja, prota je sjedinio u četiri knjige. Njegovo kapitalno delo ipak predstavlja „Život i običaji narodni u leskovačkoj Moravi“, koju je izdala Srpska akademija nauka i umetnosti 1958. godine.

Ovo delo spada u jedno od najsistematičnijih knjiga, sa najbogatijim sadržajem objavljenih u ediciji Srpskog etnografskog zbornika.

Kada jedno delo dobije takvu ocenu objektivnih kritičara, znate koliko je vremena, truda i rada uloženo u njega. I pored toga nije zapostavljao svoj primarni poziv. Ostao je sveštenik sve do 1980. godine, svoj posao sveštenika je toliko voleo, da je u njemu bio i posle sedamdesete godine života.

Mladalački duh i bistar um krasile su ovog čoveka sve do njegove smrti. Dragi prota nas je napustio 1999. godine, u devedeset i trećoj godini života.

      Njegova dela ostaće upamćena kao najznačajnija zaostavština jednog Leskovčanina o načinu života naših prethodnika kroz vekove. Zbog opusa i obima onoga što je sakupio i izučio, često su ga nazivali „moravskim Vukom Karadžićem“. Ta poređenja nisu ga polaskala, za Leskovčane on je ostao samo prota ili pop Gute, primer i uzor kako se voli, poštuje i ceni rodni grad, na ponos njegovih poštovalaca i potomaka.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.