Prošlo je 80 godina od kada mi je uništena duša, kada mi je ubijena mladost, kada su me sravnili sa zemljom. Mislio sam gotovo je. Nema više. Izbrisana je i uništena sva šestovekovna istorija, fabrike, hoteli, palate, kuće, dečija igrališta. Uništena je nada i tog 6. septembra nastalo je beznadje.
A zvali su me Srpski Mančester. Ja kao Nemanjin grad i Hilandarski metoh posle turskog ropstva i naročito posle Prvog svetskog rata počeo sam da se razvijam kao moderan evropski grad. Niko to u Srbiji nije očekivao, nije ni planirao. Jer da bi država napredovala mora prvo da napreduje prestonica, a za jug i državna ulaganja od infrstrukture do univerziteta i garnizona odabran je Niš. Na to se moji Leskovčani nisu obazirali. Gledali su svoja posla. Od gajtanara nastale su tekstilne radionice zatim fabrike. Govorilo se tada „sadimo paprike gradimo fabrike“. Imao sam tada dvadesetak štedno kreditnih zadruga, banke, bioskope, pozorišta, kafane, javne kuće, čak 19 fudbalskih klubova. Žene su se oblačile kao dame u evropskim prestonicama. Na zahtev kralja ujedinitelja razvijali smo Skoplja jer sam bio deo Varadarske banovine. Nije bilo teško jer, kako se kaže, ima se može se. Bilo je to vreme kada se znao red. Poštovali su se stariji, njihovo iskustvo i žrtva. A onda je došao drugi rat. Došli su Nemci, za mene sto puta bolji nego Bugari. Trpelo se, čekalo. Čekala se sloboda i da nastavim tamo gde sam stao da budem industrijska perjanica, ne samo Srbije, već Balkana. Ali ne lezi vraže, baš pred kraj rata kada su Bugari već otišli, a Nemci se spremali za odlazak, 6. septembra 1944. bombarderi, njih 28 u pratnji 20 lovaca, takozvanih saveznika u nekakvoj nedelji pacova izručiše 69 tona najrazornijih bombi, mada neki najnoviji podaci govore da je bačeno i dvesta ko će ga znati. Bio je to dan kada se proslavljao rodjendan kralja Petra Drugog koji je samo nedelju dana pre toga iz Londona pozvao svoju vojsku da ne sluša više Dražu nego Tita, koji je i zvanično postao kraljev komandant u otadžbini 12. septembra. Do tog dana imao sam oko 28 hiljada stanovnika i za samo deset minuta bombardovanja ostao sam bez deset odsto ljudi. Ne zna se i danas koliko je žrtava. Procene se kreću izmedju 3 i po i 7 hiljada, od toga 50 odsto stradalih je mladje od 40 godina. Porušeno je 1840 objekata, zgrada gimnazije, Sokolskog doma, Tonkićeva palata, palata Sotira Ilića, Garetova palata, hoteli Kostić i Plug. Moje nevidjeno stradanje sa Radan planine gledali su oni koji su tražili i planirali ovu operaciju na otvorenom srcu. Neki Koča Popović, partizanski general kažu intelektualac, nadrealista, školovao se na katoličkom univerzitetu u Lozani i u Parizu, danas slavljen i obožavan kod mnogih koji se jož zovu Srbi. Čak su mu vratili jednu ulicu u Beogradu Što je baš mene odabrao da ovoliko stradam i danas se razjašnjavaju mnogi istoričari. Istina oni što su vladali kada niko drugi nije smeo ni da zucne o mom stradanju i dalje su glasni. Ima ih malo, ali  dobro su rasporedjeni, kao i njihovi potomci, glasni su i uticajni, a ustvari beskurpulozni i bezobrazni. Čuvaju svoje privilegije, velike stanove i unosne poslove. A posle oslobodjenja ja kao da živim u nadrealnom svetu valjda zbog toga što me je nadrealista i oslobodio.  Kažu posle velikog razaranja od 11. oktobra 1944. počelo je neko novo doba. Izgradjene su ponovo fabrike, neki stambeni blokovi, došli su neki novi ljudi.  O stradanju se uglavnom ćutalo a i danas se govori koliko da se samo obeleži. Na spomen česmu pored pošte neki ljudi polažu vence i cveće koliko toliko da obave svoju dužnost. A oni kojima je dužnost da to rade i neguju kulturu sećanja to ne rade i na pada im na pamet. Kao da se stide tudjeg zločina. A ustvari ti zločinci koji su me ponovo bobmbardovali 1999. godine istina ne tako žestoko kao 1944. danas su nam prijatelji. I prijateljski nas već osamdeset godina ubedjuju da su nas razarali, ubijali i uzimali dušu za naše dobro. A mi to nikako da shvatimo. Uvek smo na ivici. U magnovenju smo stalno, nikako da nam se izbistri. Jer dim od 6. septembra 1944. i dalje je gust i cr, a jak miris Kuće cveća iz prestonice još nam truje dušu i srce, podmuklije i žešće od svih bombi koje su nas osakatile. Čini se da će sve doći na svoje mesto kada više ne bude te Kuće cveća. A možda mi se samo čini. Jer više ne znam ni šta da mislim ni čemu da se nadam. Nada poslednja umire, a i ja kao da sam umro još pre osamdeset godina, a i dalje sam živ. A čemu život ako ne svedočimo istinu. Moje ime i moje stradanje je sinonim za istinu, a istina ma kakva bila je lekovita.