Postoji jedna vrlo zanimljiva teorija o tome kako ime vrlo često može  presudno da utiče na čovekov poziv, život, profesiju. Nauka o imenima ima svoje uporište u našim krajevima i to ne bez razloga. Postoje ljudi koji su svojim imenom i prezimenom upečatljivi, nezaboravni, neprolazni.

Prezime Sejdić zaista odaje neku posebnu težinu i kroz istoriju je ostalo upamćeno kao sinonim za trubu. Stoga, ne mora upečatljivo ime i prezime da bude prednost, već naprotiv, ono često može da bude teret i breme. Takav teret imao je Nebojša Sejdić,  pre svega zbog svog dede Fejata i čukundede Rustema.

Nebojša je svojim radom, trudom i talentom, dostigao svoje pretke, osvetlao im obraz, a verovatno će ih do kraja svoje karijere i nadmašiti.

Donosimo vam zato priču o trećem Sejdiću. Sejdiću našeg vremena, virtuozu modernog doba.

Iako smo izdvojili samo 3 imena iz porodice Sejdić, zanimljivo je to da je Nebojša Sejdić zapravo 6. generacija trubača u svojoj porodici.

Zite, Rustem, Kadrija, Fejat, Zoran, Nebojša, mali Viktor – Sejdići. Ponosni na to što jesu, na svoje majstorstvo. Jer kada oni sviraju,  truba ima poseban zvuk, trepti kao otkucaji srca. Srcem je na istoj trubi svirao i Rustem na Kajmakčalanu, Fejatov deda, nosilac Karađorđeve zvezde, a danas tako čini Fejatov unuk Nebojša kome je deda ostavio da vodi orkestar.

U nekoliko navrata, u nekoliko intervjua, Nebojša je otkrivao svoju privrženost prema ovom prelepom instrumentu. Uvek je voleo da apostrofira ulogu dede Fejata u njegovom odrastanju.

„Savetovao me je da na prvom mestu budem pošten, a onda svaki uspeh dolazi kad si pošten. Možeš da vežbaš koliko hoćeš, ali ako nemaš srce prema muzici onda ne možeš publici da preneseš tu neku našu čarobnu muziku“, otkriva Nebojša Sejdić.

Sejdići note nikad nisu znali, ali dok je sinu Viktoru pokazivao pradedina priznanja i učio ga prvim potezima  na trubi, Nebojša je želeo to da promeni.I uspeo je.Viktor je note savladao,ali od Muzičke škole je odustao.

Poput najvećih trubača Nebojša se više ne takmiči na Guči, odavno kutak uspomena u njegovoj kući kraj dedinog, krasi i njegovo Majstorsko pismo.Orkestar Fejata i Nebojše Sejdića sarađuje sa najvećim svetskim i domaćim zvezdama. Čuveni „Džipsi kingsi“ ni na jednu turneju u regionu ne kreću bez Sejdića.

Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, Fejat je od Evrope do Australije svirao najpoznatijim srpskim i svetskim glumcima, fudbalskim legendama Džordžu Bestu, Francu Bekenbaueru. Tada je i stekao status kralja trube.

„On nije svirao za novac, on je svirao za svoju dušu, pre svega, a onda za umetnost on je bio zaljubljenik u trubu. Zato su mnogi poznati pevači, glumci, političari voleli da im on svira“, kaže Aleksandar Davinić novinar i producent i prijatelj Sejdića.

Duša je, čini se, ono što je ostalo i dalje glavno kod Sejdića, a Nebojša je živi primer potomka koji nije izneverio svoje pretke. Izdržao je teško breme, dedino poverenje nije izneverio, postao je najbolji, a ostao dobar, pošten i skroman čovek.Vreme je da se svi mi ugledamo na fantastičnog duvačkog virtuoza, gospodina Nebojšu Sejdića. Njegove oči uprte su u naslednika koji čuvenog oca u stopu prati na nastupima. Fejatovo je to seme.A to znači i da se Bojnik voli iznad svega.

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Bojnička truba“, koji naše Udruženje realizuje uz sufinansiranje Opštine Bojnik.